ABOLIRALI USTAŠE I UZIMALI SRPSKE ZEMLJE: Sukobi između Srba i Hrvata u rukovodstvu Hrvatske obeležili su prve poratne godine

Rukovodstvo ove Republike, brojnim vidljivim i nevidljivim nitima povezano sa Titom, nizom poteza pokazalo je jasnu težnju da Srbe u Hrvatskoj minorizuje, a njihov politički uticaj svede na simboličnu meru.

Međunacionalnih konflikata nije nedostajalo ni u partizanskom pokretu tokom rata, da bi posle 1945. bili sve vidljiviji. Većina poteza novih vlasti bila je na štetu srpskog naroda, što nije prolazilo bez sukoba sa Srbima u partijskom i armijskom vrhu Hrvatske.

Gotovo šokantno je bilo za srpske ministre iz Hrvatske kada se na proslavi Prvog maja 1946. godine u Zagrebu Bakarić na tri bini pojavio sa Alojzijem Stepincem. Osećali su se nelagodno i iznenađeno, ne znajući šta se iza ovog gesta krije. Protestovao je jedino Stanko Opačić.

Srbi nisu znali za kombinacije sa kontroverznim nadbiskupom. Stepinac je bio pozvan i na prvo zasedanje Sabora Hrvatske. Srpski ministri su na to zasedanje pozvali, iz paritetnih razloga, episkopa Arsenija Bradvarevića. On se odazvao, ali predsednik Vlade Hrvatske i KP Hrvatske Vladimir Bakarić nije hteo sa njim da se rukuje, niti da razgovara.

Stepinac je imao drugačiji tretman. Bakarić ga je primao i uzvraćao mu posete. Kardinal zapravo nije smenjen zbog svoje ratne uloge i odnosa prema Srbima i pravoslavlju, nego zbog toga što je organizovao Biskupsku konferenciju protiv nove vlade. On je odbio Titovu i Bakarićevu kombinatoriku, posle čega se otvara njegov "slučaj". Ispada da je njegova prava uloga u ratu otkrivena tek 1946. godine

Srpsko-hrvatski sporovi su izbili i zbog nejednakog tretmana pravoslavlja i katolicizma. Katolicima je tolerisan odlazak na groblje na Dan mrtvih a pravoslavnima su zabranjeni krsna slava, julijanska Nova godina i Sveti Sava, iako je, kasnije, i Ustavom iz 1947. godine zagarantovana ravnopravnost. Dušan Brkić bezuspešno je tražio da se vrati zemlja crkvi.

Posebno sporno je bilo što su u okviru Katoličke crkve po Hrvatskoj, ostali mnogi ratni zločinci. Bakariću je 1946. došao Viktor Burić, osvedočeni ustaša i sekretar komisije za katoličenje na Kaptolu i tražio od nove vlasti da se obnove stradale biskupske zgrade u Senju. Bakarić je obećao pomoć i to je realizovano. Posle toga, u vladu je došao Jovan Rajačić, administrator Gornjokarlovačke eparhije i tražio pomoć za oporavak znatno oštećenog vladičanskog dvora i crkve u Plaškom. Obnova je, prirodno, izostala, s obrazloženjem da "hrvatski narod nikad neće dozvoliti obnovu pravoslavne crkve u Hrvatskoj".

DUŠAN Brkić je dao određen novac za oporavak manastira Orahovac, zbog čega je došlo do sporenja i žestokog napada. Prednjačila je Anka Berus, optužujući ga da je "karlovački đak i velikosrbin".

Sukob je izbio i oko patrijarha Gavrila Dožića. Dušan Brkić je predložio Brozu, da se patrijarh Gavrilo proglasi za narodnog heroja, zbog stradanja u koncentracionom logoru.

Tome se žestoko suprotstavio Bakarić, s tvrdnjom:

"Ne može se Stepinac kažnjavati, a patrijarh odlikovati".

Srpski ministri su dolazili u sukob s hrvatskim rukovodstvom i zbog toga da li treba suditi nekim Pavelićevim ministrima. Posebno je veliki pritisak vršen na Dušana Brkića, koji je obavljao funkciju ministra pravosuđa.

Između ostalih, optužen je bio dr Vranešić - član Kvaternikove vlade, a kasnije nemački posmatrač u Pavelićevom kabinetu. Javni tužilac je bio Jakov Blažević, a kao svedoci odbrane, pojavili su se Miroslav Krleža i Krsto Hegedušić. Oni su ga branili, tvrdeći da je rodoljub i simpatizer NOR-a. To je toliko razljutilo Blaževića, te je tražio dozvolu od Bakarića da podigne optužnicu i protiv njih dvojice. Krleža je, međutim, uspeo da ubedi Broza da pomiluje doktora Vranešića. On bi bio slobodan čovek da se nije umešao Moša Pijade. On je ministru poslao poruku da Vranešića bez odlaganja strelja, pre nego što stigne definitivna oslobađajuća odluka.

Nesporazuma sa ministrima Srbima bilo je i oko Hrvata koji su bili politički rehabilitovani, a koji su se veoma ogrešili o bratstvo i jedinstvo, dajući zdušnu podršku NDH. Između ostalog, došlo je do sukoba zbog štampanja pesama hrvatskog pesnika Golovića, koji je pisao o herojstvu hrvatskih pukova u Mačvi 1915. godine, a što je štampano u NDH.

Srpskim ministrima se nije sviđala sve zapaženija uloga Augusta Augustinčića, koji je radio spomenik Anti Paveliću, i na kraju bežao čak u Grac da ga ne bi primorali da ide u partizane, a problem je izbio i kada je Bakarić 1946. smenio Ivu Tijardovića sa mesta upravnika pozorišta. Tijardović je bio nosilac partizanske spomenice, predsednik Pokrajinskog NOO Dalmacije, a pre toga solunac i zagovornik jugoslovenstva. Bakarić je na njegovo mesto doveo Nemca Cauna, koji je za Pavelićeve vlasti bio dirigent. Srpski ministri su smatrali, da je ta smena došla, zbog političke orijentacije Ive Tijardovića.
Najveći kamen spoticanja između Srba i Hrvata u Hrvatskoj bilo je pitanje odnosa prema genocidu u NDH i mestima stradanja - da li otvoriti jame i stradale dostojanstveno sahraniti ili stratišta samo obeležiti. Glavno mesto stradanja bilo je Jadovno, ali i brojne druge bezdani po Velebitu.

Ustaše su na jame namakli velike hrpe kamena visoke i do 10 metara. Hrvatskim rukovodiocima je posle rata naročito bilo stalo da što više sakriju zločin ustaša. Zato je odlučeno da se većina mesta stradanja zabetonira i to o trošku JNA.

Bez obzira na silne deklaracije i zaklinjanje u dokumente ZAVNOH-a, kao i kasniju ustavnu garanciju o jednakosti Srba i Hrvata, jednakosti ćiriličnog i latiničnog pisma u Hrvatskoj, čelni ljudi KPH to nikad nisu shvatili ozbiljno. Tako je bilo sa upotrebom ćiriličnog pisma. Posle Kordunškog procesa javno se priznalo da su Srbi bili zakinuti za upotrebu ćirilice za izučavanje svoje istorije, pa su ponovo donete odluke koje će garantovati ravnopravnost. Neposredno posle oslobođenja, Bakarić je zamerio Dušanu Brkiću što piše zapisnik sednice CK KPH - ćirilicom, mada je isti prekucavao u devet primeraka latiničnim slovima.

"Ovo je, ipak, Hrvatska", obrazložio je svoju primedbu o pismu. To je bio pokazatelj na samom početku da od ravnopravnosti neće biti ništa. Zbog upotrebe ćirilice žešći sukob je ispao i sa Stankom Opačićem koji je inicirao da se table sa nazivima mesta u pojedinim krajevima istaknu na oba pisma. Zbog ovog poteza on je bio oštro kritikovan, a njegov projekat ravnopravnosti bio je zaboravljen. Upotreba ćirilice je bila spor koji će decenijama otežavati političke odnose u Hrvatskoj.

Problem sa srpskim ministrima je nastao i prilikom podizanja spomenika čuvenom naučniku Nikoli Tesli u Smiljanu kod Gospića, koji je iniciralo SKD "Prosvjeta". Kad je određen datum ceremonije i utvrđen program svečanosti, Bakarić je zabranio da tamo idu Rade Žigić, Dušan Vrkić, Stanko Opačić i drugi. Po sredi je bila zabrana srpskim ministrima da prisustvuju događaju. Opačić i Brkić čak su bili predviđeni za govornike na manifestaciji. Šta je tu, zapravo, bilo sporno?

U Smiljanu, pored pravoslavne crkve, ustaše su pobile, na svirep način, više stotina Srba, a parohijski dom, inače rodna kuća Nikole Tesle, bio je spaljen. Bakarić je hteo da spreči javno otvaranje ovog pitanja, jer bi se neminovno moralo govoriti o ustaškim zlodelima. Posle zabrane da idu na otvaranje i da to bude javni skup, Srbi iz rukovodstva našli su se na mukama. Odlučili su da pozovu, na svoju ruku, naučnike, pa i akademike koji su poštovaoci Teslinog dela iz Zagreba, Beograda i Ljubljane. Tako je skup, ipak bio javan, a o ustaškim zločinima govorili su niži rukovodioci.

Drugi primer, koji jasno ukazuje na neiskrenu politiku Broza, Bakarića i drugih prema Srbima u Hrvatskoj, je namerno zapostavljanje ili nedozvoljavanje funkcionisanja srpskih političkih i kulturnih institucija. Ova diskriminišuća praksa počela je već 1946. godine. Srbima je načelno saopštavano da je "Srpski klub vjećnika ZAVNOH-a" garant njihove političke ravnopravnosti. Klub je proširen 1945. godine u Zagrebu u "Glavni odbor Srba u Hrvatskoj", kao šire telo. Vladimir Bakarić nije dozvoljavao da se održavaju sednice tog tela i to je radio ia perfidan način.

Nikada nije rekao da zabranjuje održavanje tih sednica, nego je iz senke opstruisao i sprečavao rad ovog političkog tela. To se hijerarhijski moralo poštovati. Na takav način je u potpunosti potisnuta uloga najznačajnije političke srpske institucije. "Glavni odbor" je izgubio uticaj godinama pre nego što su srpski ministri smenjeni.

Svi prethodno navedeni nesporazumi i konflikti uslovili su političku krizu u hrvatskoj Vladi, izmeću Vladimira Bakarića i ostalih s jedne, i grupe srpskih ministara i političara, s druge strane. Hrvatski vlastodršci su se našli u složenoj situaciji, što je čin koji govori o nacionalnom raskolu unutar KPH i unutar Vlade Hrvatske.

Posebno zgodan okvir za obračun sa Srbima omogućio je sukob sa SSSR povodom rezolucije Informbiroa. Srbi su masovno optuživani za saradnju sa Sovjetima, zatvarani i upućivani na zatvorske kazne, čime se dodatno opterećivao njihov položaj.

Hrvatski ministri srpske nacionalnosti Rade Žigić, Duško Brkić i Stanko Opačić 1950. godine na Bakarićev predlog razrešeni su dužnosti. Jedini, kakav-takav, etnički i politički korektiv hrvatske unutrašnje politike, time je zbrisan sa scene.