PUČ JE PLAĆEN POLA MILIONA FUNTI: Pozadina svrgavanja kneza Pavla i državnog udara 27. marta 1941. godine

To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta, reći će nešto drugo: "Mi smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa."

Nešto docnije oglasiće se i Vilijem Donovan, američki general, obaveštajac, otac Centralne obaveštajne agencije (CIA), sa nadimkom Divlji Bil, čovek koji će se januara 1941. naći u Beogradu i upoznati ključne pučiste: "Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili."

A tri dana pre puča u Beograd stiže šifrovani telegram ambasadora u Kairu Lampsona Forin ofisu br. 709 od 24. marta 1941. godine, upućen Beogradu, br. 137, ponovljen Forin ofisu br. 709, Atini br. 189 i Ankari br. 142: "Stav kneza-namesnika pokazuje takvo beznadno osećanje nerealnosti da se od njega ništa ne može očekivati. (...) Imate puno ovlašćenje za bilo koju meru koju smatrate da je ispravno da preduzmete da biste pomogli promenu vlade ili režima, čak i putem državnog udara."

Šifrovani telegram poslanika iz Beograda Kempbela u London, 26. marta, govori o povezanosti diplomata i pučista: "Na moj zahtev, jutros mi je upriličen razgovor sa generalom Simovićem (komandantom Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva). Kako je ovaj oficir na čelu organizacije koja namerava da izvede državni udar... oni žele da odbace Pakt i sadašnju vladu. Oni znaju da ovo skoro izvesno znači rat i da više vole tu mogućnost nego nastavak sadašnjom linijom..."

U MARTU 1941, Jugoslavija je bila opkoljena. Nemačke trupe bile su u Rumuniji i Bugarskoj, a već su bile na putu da uđu u Grčku. Francuska je bila pala. Nije bilo nikakvog razloga da se misli na ma kakvu pomoć od strane Sovjetskog Saveza. Što se tiče Engleza, oni su mogli da ponude samo savete i borbeni duh; njihova obećanja pomoći negde u dalekoj budućnosti, samo su ubeđivala kneza Pavla da bi napuštanje neutralnosti dovelo do uništenja ne samo države, već celokupnog srpskog naroda. Dugogodišnja kneževa upozorenja i Britancima i Amerikancima na ekonomsku ekspanziju Nemačke prema Jugoslaviji, apeli za dodelu kredita za kupovinu naoružanja ostajali su bez odjeka. London će krajem tridesetih godina, "iz poštovanja prema knezu Pavlu, i kao znak dobre volje", naručiti osamdeset komada ćuraka više (i brojkom 80, da ne bi bilo zabune). U to vreme Nemci od Jugoslavije kupuju žito i suve šljive po duplo višoj ceni nego što je bila na svetskom tržištu. Postaju glavni kupci ruda iz bosanskih rudnika. Po povlašćenim cenama prodaju svoju robu Jugoslaviji. Zapadni saveznici sve to mirno posmatraju, kao što ne reaguju na Hitlerovo širenje po Evropi, sve do pada Francuske.

Pored ekonomskog, raste i Hitlerov politički pritisak. Berlin poručuje: stroga neutralnost nije održiva. Novoformirana Tajna obaveštajna služba Vojske Kraljevine Jugoslavije dolazi do fotokopije dokumenta o planu napada i rasparčavanja Jugoslavije upravo onako kako će i biti raskomadana posle aprilskog rata. Jugoslavija je već bila stavljena na "električnu stolicu" i kao deseta žrtva Hitlerove agresije, očekivala je izvršenje smrtne kazne, pa bilo pognute ili uzdignute glave i prkosno, kazna će biti izvršena.

Knez Pavle je pomno pratio situacije i procenjivao poziciju.

Iz Berlina i Londona su upućivane poruke za susrete, sporazumevanje i saradnju.

Sa kneginjom Olgom otišao je za Nemačku, u Berlin.

Prva sila sveta priredila je kneževskom paru veličanstven doček. I veličanstvenu vojnu paradu.

Hitler je hteo da fascinira i istovremeno da uplaši čoveka koji je vukao glavne konce u južnom komšiluku.

Beograd taktizira, ali bliži se trenutak u kojem će konačno morati da bira. Obruč fašizma steže se sve više.

I, konačno iz Berlina stiže zahtev: Ili s Nemačkom ili protiv nje.

ISTOVREMENO, zapadni saveznici su već otvoreno tražili otvaranje fronta na Balkanu. Ambasador Kempbel je tu Čerčilovu poruku preneo knezu neposredno posle Božića 1941. Pomoć u oružju nije spominjao. Predlagao je da se Slovenija i Hrvatska prepuste silama Osovine. To je po svemu sudeći bila sinhronizovana ideja Londona i Vašingtona. I Ruzvelt je ubeđivao jugoslovenskog ambasadora Konstantina Fotića da je bolje za Srbiju da se reši trvenja s Hrvatima i postane jedinstvena država podelom Jugoslavije.

Zbog toga Ruzvelt šalje specijalnog izaslanika pukovnika Vilijema Džozefa Donovana, koji će među prvima uzviknuti "27. mart je plaćen". Amerikanac je bio vrlo nezadovoljan razgovorima s knezom Pavlom i predsednikom vlade Cvetkovićem, sreo se s generalom Simovićem koji ga je tom prilikom obavestio o pripremama za državni udar. Donovan je zadovoljan obećava punu moralnu i materijalnu pomoć.

Vođa Rajha pozvao je Dragišu Cvetkovića i Aleksandra Cincar-Markovića u Salcburg, 14. februara. Posle manje analize situacije u Evropi, zahtevao je da Jugoslavija odmah uđe u Trojni pakt. Predstavnici Vlade nisu prihvatili, jer je to zahtevalo političku i vojnu saradnju. Ali, Hitler odjednom sve zbunjuje: Ne traži vojnu saradnju. Ne traži prolaz za trupe, ne traži ništa zbog čega bi Jugoslavija ugrozila neutralni status. Sile Osovine "garantuju teritorijalni i politički integritet i neće učiniti ništa što bi ugrozilo Jugoslaviju i njen nacionalni ponos".

Do konačnog raspleta situacije "oči u oči" dolazi 1. marta 1941. g. kada je knez Pavle bio prinuđen da lično poseti firera u njegovom omiljenom letovalištu Berhtesgardenu. Dvadeset pet dana kasnije, 25. marta 1941. Ribentrop i Cvetković u hotelu "Belveder" u Beču potpisuju dokument o prostupu Kraljevine Trojnom paktu. To se u tom trenutku može smatrati maksimalnim diplomatskim uspehom jugoslovenske diplomatije u vrtlogu Drugog svetskog rata. Četrdeset i osam sati docnije na beogradskim ulicama osvanula je parola "Bolje grob nego rob".

DANAS postoji dovoljno nepobitnih dokaza i autentičnih dokumenata, koje je i britanskim arhivama pronašao Miroslav Svirčević, da su engleske tajne službe u Beogradu bile angažovane na pripremi i izvođenju puča. U leto 1940. iz Bukurešta u Beograd stiže Tomas Masterson, iskusni stručnjak za "nedžentlmensko ratovanje". Masterson je u junu 1940. osnovao jednu potpuno nezavisnu novinarsku agepciju, koja je bila poznata kao "Britanova". Stavio je pod kontrolu gotovo sve novine i radio i podgrevao antinemačku i prevratničku atmosferu.

Agenti "sekcije D" isplaćivali su saradnike po Beogradu. Od novina do političkih stranaka. Zemljoradnička stranka dobijala je 5.000 funti mesečno, neke dnevne novine, poput "Pravde" imale su 150.000 dinara mesečno, a neke druge uzimale su apanažu u naturi, odnosno u olovu bez koga je bio nezamisliv štamparski slog. Na listi su bili i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića, kojoj takođe, isplaćivane su značajne sume, a jedan od lidera Srđan Budisavljević je bio član vlade. Udruženje starih ratnika, Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića. Dva engleska izvora spominju da su funte odlazile i na računu Srpskog kulturnog kluba Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića.

Dvadeset sedmi je mart 1941. godine. Iz britanske ambasada u Beogradu šalje se telegram za London koji potpisuje Čerčilov specijalni obaveštajac Džordž Tejlor: "A puč izvršen pod nespornim vođstvom Simovića i njegovog pomagača Mirkovića i izvesnog broja oficira. Generali nisu bili uključeni u zaveru. Puč su izveli kapetani, majori i potpukovnici... Masterson je izvanredno obavio posao i zaslužuje najveću moguću pohvalu..."

Dan posle izvedenog puča idejnom tvorcu "srpskog spasavanja duše" Čerčilu javio se i šef operacija SOE u Jugoslaviji Hju Dalton: "Januara ove godine odlučio sam da pošaljem majora Džona Tejlora na Balkan koji ga veoma dobro poznaje. Od svih njegovih akcija najvažnija je da je nastavio dobro uhodani rad na podsticanju opozicionih stranaka da na Vladu vrše pritisak u korist naše zemlje. Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja... Mislim da smo dobili dobru protiv vrednost za uloženi novac! Puč je bio uspešan. Nadajmo se da će i krajnji udarac biti isti."

PORED Britanaca, danas je jasno da je i Staljin, imao svoje prste u martovskim događajima i obaranju kneza Pavla i uvlačenju Jugoslavije u ratne strahote. Iako je sovjetska diplomatija, kao nemački saveznik, formalno zauzimala negativan stav o puču, naknadno otvoreni dokumenti otkrivaju da učešće SSSR-a u pripremi prevrata 27. marta 1941. bio prvi istorijski korak u kasnijem savezu zapadnih sila i SSSR-a. I tu zapravo leži koren njihovog savezništva sa zapadnim zemljama u pobedi nad nacizmom 1945. godine.

Prisustvo Mustafe Golubića, i njegove aktivnosti od februara do juna kada je uhapšen, još nije istraženo. Za Dragišu Vasića se zna da je sarađivao sa sovjetskim službama. Posebno je malo podataka o Božinu Simiću da bi se rasvetlila njegova uloga. Knez Pavle ga šalje 1940. u Moskvu da bi posredovao u uspostavljanju diplomatskih odnosa sa SSSR-om. Simić je dobro poznavao generala Simovića. Odmah posle puča, Simić je otputovao u Moskvu i zajedno sa ambasadorom Milanom Gavrilovićem i vojnim atašeom Žarkom Popovićem prisustvovao potpisivanju pakta o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom 6.aprila 1941. najverovatnije u času kada su nemački avioni već poleteli na Beograd.

Ministar dvora Milan Antić je u svojim memoarima zapisao da je Božin Simić 26. marta stigao iz Moskve i da je zatražio audijenciju kod kneza Pavla. Nije bio primljen. "Bio je u dosluhu sa Simovićem", svedoči Antić. "Posetio je Simovića i obavestio ga o sovjetskom raspoloženju da zaključe sporazum sa Jugoslavijom. Možda je i to uticalo na Simovića da te noći, između 26. i 27. marta izvrši državni udar."