TAJNA VEZA: Zašto je oktobar bio najznačajniji mesec u životu našeg jedinog nobelovca

To je mesec njegovog rođenja i odluke o izboru za laureata Nobelove nagrade iz oblasti književnosti u konkurenciji koju su činili engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Džon Štajnbek i Italijan Alberto Moravija.

Krajem nedelje, koja je pred nama, navršiće se 128 godina od njegovog rođenja. Jedino je neizvesno da li je to u petak, 9. oktobra, ili dan kasnije. "Andrićeva zadužbina", koja funkcioniše gotovo od njegove smrti, zvanično priznaje taj "dan kasnije", znači 10. oktobar 1892. godine. Taj datum upisan je u vojničku knjižicu i u lični karton SKJ. Međutim, u mnogim oficijelnim dokumentima piše da je rođen baš "dan ranije". Kada su ga za života pitali da se to razreši, on je otprilike rekao: "Pa koga interesuje u koji datum i u koji sat sam ja rođen."

Ovaj odgovor po svemu je saglasan njegovoj izreci: "Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo", koja možda na najpotpuniji način odslikava njegovu prirodu i njegov život, iako je živeo i umro sa mnogo tajni. I danas su teško objašnjiva neka njegova opredeljenja u životu i politici. Od razočaranja u Zagreb i Hrvate, i priklanjanja Srbima, preko visokog pozicioniranja u diplomatiji svih vlada Kraljevine, do saradnje sa posleratnom vlašću i prijema u članstvo Komunističke partije Jugoslavije 1954. godine.

ČINjENICE govore da je bio član "Mlade Bosne", pa jedno vreme predsednik antiaustrijske organizacije "Hrvatska napredna omladina", ali i da je ponavljao sedmi razred osnovne škole, da se u Sarajevu družio sa Gavrilom Principom i Mustafom Golubićem, da je bio član Stojadinovićeve Jugoslovenske radikalne zajednice, ambasador kod Adolfa Hitlera, ali i predsednik Saveza književnika Jugoslavije u Titovom posleratnom vaktu.
Zato će valjda i zapisati: "Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo događaje podneti zavisi u dobroj meri od nas samih, dakle, na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju."

Daleko od šire javnosti ostali su podaci da je budući nobelovac, kada je 1918. godine stigla vest da je srpska vojska oslobodila Beograd, ceo dan šetao zagrebačkim ulicama ogrnut srpskom zastavom, i da je uveče, sa balkona Hrvatskog narodnog kazališta, u društvu velikog broja kulturnih prvaka, mahao tim istim barjakom.
Malo se zna i o njegovom druženju sa Mustafom Golubićem, koje je počelo u đačkim klupama u Sarajevu. Voleo je Ivo Mujku, nazivao ga vitezom, pravdoljubivim i istinoljubivim, čistim i čestitim. Za njega je govorio da nije bio zaokupljen intelektualnim problemima, ali da je bio čovek od akcije. Kaže da je imao smisla za humor. Voleo je Mujke - kaže Andrić - da se postavi zaštitnički i onda je bio kadar da se za onoga koga brani i pobije. Družili su se i po Beču i Gracu 1923. godine. Mustafa ilegalac, šef Kominterninog odeljenja za Jugoslaviju, a Andrić kraljevski diplomata. Da li je u tim šetnjama došlo do neke (obaveštajne) saradnje. Prejaka i preslobodna teza. Ali, nije nemoguća. Pogotovo kada su ta dva karaktera u pitanju. Možda tu leži odgovor zašto je Ivo postao "vodonoša komunistima", zašto je postao potpredsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija-SSSR, zašto je na bini, na Prvomajskoj paradi u Moskvi 1948, stajao desetak metara od Staljina.

I RATNE beogradske godine slavnog nobelovca, obavijene su velom misterije. Kada je kao jugoslovenski poslanik u Berlinu, u vreme nemačkog napada, vraćan u Beograd ponuđeno mu je, kao Hrvatu, da može da ode u Zagreb i priključi se diplomatskoj službi Pavelićeve države. Odlučno je odbio ovu ponudu i odlučio da ratne godine provede u srpskoj prestonici. Njegovi biografi, pišući o tim godinama, beležili su da se Andrić "držao rezervisano" i trudili se da naglase njegovo nemirenje sa okupacijom. Pozivali su se na njegovo odbijanje da potpiše antikomunistički Apel srpskom narodu i predlog Srpske književne zadruge da objavi izbor njegovih pripovedaka. Ovim odlukama on je pokazao svoj stav prema okupatorima i Nedićevoj kvinslinškoj "državi".

Odmah posle oslobođenja i uspostave vlasti Titovih partizana, građanski Beograd i svi oni koji nisu mogli da se pomire sa novom stvarnošću, počinju da govore o Andriću kao "vodonoši komunistima", da se "upregao u komunistički jaram i vuče li vuče uzbrdo". Čaršijom su krenule priče o njegovoj nedoslednosti, prerušavanju, izdaji moralnih načela, prevrtljivosti i prilagođavanju političkim okolnostima. Da je zaboravio kako je kraljevskom režimu služio predano i poslušno. Mnogi su pitali da li je "morao da se toliko ponizi?! Da li je to zbog nekih dosijea koje komunisti imaju, kojim ga ucenjuju"? Prilepili su mu etikete "jezuita", "fra Ivan-beg", "don Ivo"...

A u "Znakovima pored puta" on beleži: "Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži", kao da je hteo da posredno pojasni pojedine "znakove" iz njegovog bogatog životnog puta književnika i diplomate, o kojima se malo zna i koji su ostali nedovoljno razjašnjeni.

O SUSRETU sa Hitlerom Andrić je izbegavao da govori. Novinaru i književniku Maksu Erenrajhu Ostojiću jednom prilikom će reći: "U njegovim očima otkrivao sam neku čudnu radoznalost, hladan sjaj čoveka koji više veruje, ako bih tako mogao da kažem, u svoje ideje i predrasude nego u sebe. Hitlera pamtim po njegovom stisku ruke: bila je hladna i vlažna."
Još jednom Andrić je spomenuo Hitlera u intervjuu Drašku Ređepu, za Televiziju Beograd, 1972. godine, kada je dobio Vukovu nagradu. Na pitanje Ređepa da li je radio, kao instrument uticaja na mase, bio moćno sredstvo ubeđivanja nemačkog dikatora, Andrić je u svom maniru, upola glasa, odgovorio: "Imao je Hitler i druga sredstva ubeđivanja."

I danas, tu i tamo, pojavljuju se poneki moralisti koji ne mogu da oproste našem nobelovcu pojedine faze iz njegovog života. Kada bi se etička merila na koja se oni pozivaju kada govore o Andriću primenila na mnoge značajne ličnosti, svet bi ostao bez popriličnog broja velikana.

O MORALNOJ strukturi "šjor Ive" možda najbolje svedoči jedan zapis Dobrice Ćosića, koji je u tim smutnim vremenima s početka "tuđeg veka" ostao po strani, gotovo zaboravljen. Bilo je to pri kraju novembra 1970. kada je lov "Titovih jastrebova" na pisca iz Velike Drenove bio na vrhuncu:

"Ivo Andrić mi je telefonirao iz Akademije da ga sačekam na Trgu Marksa i Engelsa. Radoznalo sam ga sačekao na Trgu i otpratio do kuće... Taj čovek lagano korača i lagano misli.

- Pozvao sam vas, Dobrice, da vas zamolim da primite jedan moj savet...', počeo je tiho. - U našoj zemlji, uostalom, kao i u mnogim zemljama na svetu, oduvek su pisci imali nezgode s vlašću. I vlast sa piscima, naravno... Mnogo se priča o progonu Miroslava Krleže, a to se, znate, i preuveličava. Krležu su napadali samo neki opskurni novinari, ali nije smeo da ga napadne ni načelnik Ministarstva prosvete. Vi ste, bar u mom vremenu i pamćenju, jedini pisac koga napada najviša vlast. Oni s vrha i sa svih strana. Niko ne zna šta vas sve može snaći... S tim u vezi, želeo sam da vam kažem: danas sam vas predložio i za dopisnog člana Akademije. Celo odeljenje je glasalo za vas. Samo jedan glas niste dobili. Ja znam da piscu nije potrebna Akademija. Ne treba ni vama - zastao je.

- Za vas su, Dobrice, nastupila opasna vremena. Poslušajte me, ne odbijajte kandidaciju za člana Akademije. Može vam to biti jedina streha...

- Poslušaću vas. Hvala vam, druže Andriću.

- Obradovali ste me... Ne bežite od zaklona kad duva košava. A na vas se stuštila...

Nastavio je da pripoveda o košavi sve do ulaza u kuću, a ja sam shvatio: on pripoveda o vlasti."

Čovek njegovog osećaja za tanane istorijske nijanse i dubokokog promišljanja uzročno-posledičnih odnosa između savremenosti i prošlosti, osetio je tmurne nagoveštaje tragične budućnosti zemlje u koju je verovao. Po Andrićevom povratku iz Bosne, u kojoj je na mnogobrojnim svečanostima, akademijama, književnim susretima, zvaničnim ručkovima i večerama, proslavljena 80-godišnjica njegovog rođenja, sumorno je rekao Ćosiću: "U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine."