BLAGOSLOV ZA VASKRS HRAMA: Poduhvat je nosio više građevinskih izazova, najveći uspeh bio je podizanje kupole i montaža krsta

Ovim rečima, u proleće 1986. godine na Vračaru, tadašnji poglavar Srpske pravoslavne crkve, patrijarh German, blagoslovio je radove na obnovi radova Svetosavskog hrama. Ova faza izgradnje, pokazaće se, biće najsnažniji zamah na izgradnji ove jedinstvene crkve. U njenim temeljima, osim kamena i betona, uzidana je viševekovna težnja našeg naroda da se oduži svom prvom svetitelju, ali i da sagradi hram koji će čuvati i negovati hrišćansku veru, narodnu kulturu, sećanje na blistavi srpski srednji vek i tekovine nacionalnog uzdizanja Srba, odnosno sveukupni identitet našeg naroda.

Kako je zapisano u analima graditelja, nova faza izgradnje Hrama Svetog Save na Vračaru počela je tačno 14. aprila 1986. godine. Sa severne strane gradilišta, pored radnika okupila se grupa vernika i sveštenika predvođenih patrijarhom Germanom. Od poslednjeg dana prethodne faze gradnje na Vračaru prošlo je bilo tačno 45 godina, tačnije 2.340 nedelja.

- Ovaj događaj bio je izuzetno dirljiv, molitven i dostojanstven. Sve je bilo prožeto duhom Svetog Save, osećali smo kao da je sa nama - zapisano je u Letopisu svetosavske crkve.

Održan je kraći verski obred - čin prizivanja pomoći, blagodati i dara Svetog duha, na početku dela, koji je služio patrijarh German sa dvojicom protojereja i jednog đakona, uz pojanje duplog okteta hora beogradskih sveštenika pod rukovodstvom Georgija Markovića. Prisustvovali su crkveni arhijereji: mitropolit dabrobosanski Vladislav, kao i episkopi bački Nikanor, banatski Amfilohije, braničevski Hrizostom, žički Stefan, šumadijski Sava, marčanski Danilo i moravički Longin.

Protoneimar Branko Pešić prišao je patrijarhu i rekao:

- Vaša svetosti, patrijarhu srpski, gospodine Germane, sve je spremno za nastavak fizičke izgradnje Spomen hrama Svetog Save. Molim vas da blagoslovite početak radova.

German je rukom napravio znak krsta u vazduhu i uz kraću molitvu dao svoj patrijaršijski blagoslov.

Zavladalo je čudno uzbuđenje. Protoneimar se najpre zaledio, a onda okrenuo upravniku gradilišta, inženjeru Milosavljeviću koji je, stavivši šlem na glavu, otrčao prema radnicima, koji su netremice čekali znak. Zabrujao je veliki kran i korpa za beton se pokrenula. Začuo se zvuk slivanja prvih kubika materijala u novu oplatu. Sa male Svetosavske crkve odjeknula su zvona, a hor je spontano zapevao Himnu Svetom Savi. Batom zvona i stihovima "Uskliknimo s ljubavlju" svetu je objavljeno da srpski narod ponovo gradi hram zahvalnosti svom najvećem svetitelju.

U ovoj atmosferi počeo je drugi po redu period izgradnje hrama na Vračaru. Koju godinu kasnije, zajednička država će se raspasti, izbiće građanski rat, pa će radovi opet biti prekinuti. Novi zalet neimara uslediće tek posle oktobarskog prevrata 2000. godine, konsolidacije države i društva i veći priliv novčanih sredstava. Ovu, treću po redu, fazu u izgradnji zavetne crkve srpskog naroda, obeležiće uloga tadašnjeg premijera Zorana Đinđića.

Ovaj pragmatičan i energičan čovek, velikog obrazovanja i žive filozofske misli, sklon razumevanju metafora i simbola, uočio je značaj ovog objekta za srpski narod. Shvatio je da je građanima Srbije, poljuljane vere i ideala potrebna - pobeda. Nju je prepoznao u završetku Hrama Svetog Save. Govorio je čak da srpskom narodu neće krenuti nabolje dok ne završi Hram na Vračaru. Za to je, međutim, bilo potrebno još mnogo rada, novca i godina.

Krajem osamdesetih Hram je dobio svoj konačni oblik i prepoznatljive elemente - lukove, kupolu, krstove, prozore...

Umetničko osmišljavanje krstova povereno je poznatom akademskom vajaru Nebojši Mitriću. Glavni znamen stigao je na Vračar u noći između 8. i 9. maja 1989. godine. Njegovom ispraćaju prisustvovalo je 2.500 radnika "Prve iskre" iz Bariča, gde je radom inženjera, bravara i drugih zanatlija izliven.

Izradi ovog znamenja duboke simbolike prethodilo je duboko promišljanje njegovog tvorca, kao i detaljana analiza simbola na srpskim srednjovekovnim hramovima. Trebalo je osmisliti krst u duhu verskog i graditeljskog nasleđa, ali u savremenom duhu i dizajnu.

Najveći podvig graditelja u posleratnoj fazi izgradnje Hrama bez sumnje je bilo podizanje glavne kupole Hrama težine oko 4.000 tona na visinu od 40 metara. Izabrano je smelo, moderno i praktično rešenje, koje je bilo novina u svetskoj graditeljskoj praksi - da kupola u potpunosti bude izgrađena na zemlji, odakle će biti podignuta i postavljena u svoj projektovani položaj. Ovaj hrabri projekat potpisali su inženjeri Vojislav Marisavljević, Dušan Arbajter i Milutin Marjanović, u saradnji sa preduzećem "Trudbenik", koje je bilo izvođač radova. Usvojen je i sistem "guranja" tereta, kao metod za podizanje kupole, koji dotad nije primenjen nigde u izgradnji sakralnih objekata.

Gradnja kupole počela je novembra 1988. godine, a već krajem februara naredne godine ona je bila spremna za postavljanje bakarnog pokrivača i krsta. Plan je bio smeo, ali logičan i ostvariv. U naosu hrama, između zidova, na tlu, izliven je armirano-betonski prsten, glavni noseći deo kupole. U unutrašnjost Hrama stavljena je velika količina šljunka, od koga je napravljen kružni "jastuk" debljine 1,2 metra, koji je imao ulogu oplate i startnog položaja za podizanje kupole.

Specijalna elektrohidraulična oprema za podizanje ovakvog specifičnog tereta u skladu za zahtevima konstruisana je u "Prvoj petoletki" u Trsteniku. Nabavljen je i poseban kompjuterski sistem za monitoring procesa, kao i analizu svih parametara.

Podizanje kupole počelo je 26. maja 1989. godine. Oči celog srpskog naroda bile su uprte ka Vračaru i kupoli koja se uspinjala ka svom budućem ležištu. Grandiozna konstrukcija podignuta je na zacrtanu visinu od 40 metara za 20 dana. Dnevni rast konstrukcije tokom radova bio je 2,5 metara. Ovo je bilo moguće zahvaljujući tehnologiji podizne hidraulike i presama snage 5.000 tona, pod radnim pritiskom od 300 bara. Kupola je podizana u "koracima" od 11 centimetara u jednom hodu.

Beograd je sve to budno pratio.

"Naš grad je konačno dobio svoj krst i svoj krov" - prenele su novine te 1989.

SVAKI SRBIN PO JEDNU MARKU

NA TALASU renesanse interesovanja naroda za izgradnju Hrama Svetog Save polovinom osamdesetih godina, radovi iz ove faze gradnje finansirani su isključivo od dobrovoljnih priloga vernika. Kako je projekat odmicao, neimari su brže zidali nego što je pristizao novac. To je bio razlog da se 1989. godine afirmiše ideja da bi izgradnju Hrama Svetog Save trebalo doslovno da finansira ceo srpski narod. Kako je bilo procenjeno da je za grubu izgradnju potrebno oko 10 miliona nemačkih maraka, osmišljena je kampanja, čija je suština bila da svaki Srbin uplati jednu marku, odnosno jedan američki dolar, ili pet tadašnjih dinara za Hram. Rat koji je ubrzo izbio u bivšoj SFRJ i sveopšti slom, osujetio je ovu interesantnu ideju.

KRST SA NACIONALNIM SIMBOLIMA

"OSNOVNI simbol dograđen je i obogaćen drugim simbolima", navedeno je u elaboratu vajara Nebojše Mitrića.

"Tri kraja krsta završena su sa tri polirane kugle, tri sunca, Svetim trojstvom, sa osloncem na "jabuci" na kojoj počiva svet. Središtem krsta protiče sjajni unutrašnji krst. U uglovima, ugrađene su četiri forme ocila. To su konkavna ispolirana polja koja se unutrašnjim stranama prelamaju u četiri slova "S". Ova dogradnja znači bliže određenje našeg pravoslavnog krsta, a u građenju ovih simbola ocila, ognja, svetlosti, imao sam u vidu dublji sloj značenja - četiri Jevanđelja, četiri svetla koja obasjavaju svet.