BELEZI SE NE VIDE OD TRAVE: Nemar u održavanju spomen-obeležja ustanicima na Javoru

Namernicima koji se zapute prema Pešteru, na meandre Uvačkog jezera ili do Zlatara, pre u oči pada visoka trava, gomile smeća, razbacane kese, nego zapis u bronzi: "Tragovi prošlosti na Javor planini svedoče o borbi Srba za oslobođenje od Otomanske i Austrougarske imperije od 16. do 20. veka. Spomen-obeležje podignuto je u slavu predaka, za nauk potomstvu. Ministarstvo za socijalna pitanja Republike Srbije".

O ovom krajputašu, podignutom 2002. godine, povodom 90-godišnjice Prvog balkanskog rata i oslobođenja Raške oblasti i Stare Srbije od Turaka, niko ne brine, niti se čine koraci da se nađe trajno rešenje.

Sličan propust i bruka čekaju posetioce i na spomeničkom kompleksu ispod Vasilijina vrha na Javoru, na nekadašnjoj srpsko-turskoj granici (do 1912. godine). U korovu je groblje ratnika iz Javorskog rata (1876-1878) odmah iza spomenika javorskim junacima i majoru Mihailu Iliću, komandantu Druge užičke brigade, Jagodincu, koji se preselio u legendu i narodnu pesmu u 31. godini. Do belog obeliska na visu se od asfaltnog puta, srećom, stiže utabanom stazom, sa ostacima pločnika. Ranije je akcijama lugara iz obližnje šumarske kuće i meštana Kušića košena trava uoči Javorskog sabora, ili su to poslednjih godina u nekoliko navrata radili pripadnici Brigade VS iz Kraljeva.

- U "Moninom" hotelu "Javor" u Kušićima nam preporuče koje istorijske znamenitosti da posetimo u okolini. Međutim, senku na ljubaznost osoblja i meštana, kao i izvanredne usluge i predele, bacaju tragovi nemara i zapušteni spomenici na Javoru, ali i nedostatak turističke signalizacije, pa se gosti raspituju kod čobana i meštana. Eto, nigde nema putokaza za Karađorđev šanac, a on je samo nekoliko desetina metara iza spomenika majoru Iliću. Uostalom, kako i prići, kada su bedemi i rov u velikoj travi, ko da se usudi? - kazuje Dragutin Stanojević iz Beograda, koji je pred kraj leta već šesti put dolazio na oporavak u vazdušnu banju Kušiće.

Pored toga što nema podataka o očuvanom Voždovom šancu iz 1809. godine, pri pohodu u Rašku oblast, na info-tablama, koje su na svojoj teritoriji postavljale turističke organizacije Ivanjice i Nove Varaši, zajedno sa TO Zapadna Srbija, niz podataka zbunjuje i obmanjuje posetioce. Očigledno da su ih neuki pisali i to bez recenzije istoričara, navodeći činjenice iz rukava, pogotovu iz Javorskog rata, koji je bio sporedno bojište u Prvom srpsko-turskom ratu i borbi Srbije za nezavisnost?! Tako piše da je na Javoru bila granica Beogradskog pašaluka i turske carevine, a ne pominje Kneževina i kasnije Kraljevina Srbija.

VIŠE POGINULIH NEGO UČESNIKA

NA TABLI u novovaroškom selu Ljepojevići pominje se 7.000 žrtava na srpskoj strani u Javorskom ratu! Ta se brojka višestruko uvećava, premašivši za hiljadu vojnika jedan raniji čuveni falsifikat iz govora na Javorskom saboru - po kome je bilo više stradalih nego učesnika Kalipoljske bitke u junu 1876. Kao da su srpski vojnici bili glineni golubovi ili išli grlom u jagode. Revizioniste istorije demantuje zapis uklesan u kamenu spomenika u Kalipolju - da su "tri brigade u najljućem boju Javorskog rata izgubile preko 500 vojnika".