ZAVET SVETOG SAVE: Kako se gradio Hram na Vračaru i šta je Branko Pešić zatekao na tom mestu 1984. godine

Svi ulazi su bili blokirani, a unutrašnjost je bila nedostupna za posetioce. Obišao je krug, pogledom odmerio zidine od potamnele cigle, a potom se javio sveštenstvu Svetosavske crkve. Starešina prota Branko Tatarin namenio mu je radni sto. Za ovim astalom u skromnom prizemnom parohijskom domu tokom narednih nekoliko godina Pešić će osmisliti i sprovesti jedan od najvećih građevinskih projekata u istoriji domaćeg inženjerstva - podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru.

Unutrašnje uređenje i mozaička dekoracija enterijera Spomen-hrama, koja se ovih dana u potpunosti završava, kruna je višedecenijskog rada domaćih arhitekata, inženjera i graditelja. Od početka izgradnje ovog vanserijskog objekta najveće rezultate postigli su u periodu od 1984. do 1992. godine, pod stručnim rukovodstvom protomajstora Branka Pešića. Hram je u potpunosti izgrađen, pokriven, a dobio je i impozantne kupole i krstove. Bila je to renesansa ne samo izgradnje započete pre Drugog svetskog rata, već i ideje o vraćanju duga prvom srpskom svetitelju i najvećem prosvetitelju.

Prvi zadatak novog protoneimara bio je da pozove zidare da razbiju zazide i oslobode prilaz unutrašnjosti. U kabinetu patrijarha Germana čekao ga je projekat Hrama, koji je posle okupacije Patrijaršiji predao arhitekta Aleksandar Deroko. Ove planove, inače, Deroko je sačuvao tako što je metalnu tubu sa projektom zakopao u zemljanom podu svoje kuće. Plan je tako spasen od uništavanja, jer su nacisti tokom okupacije sa očiglednom prilježnošću tragali za svim dokumentima i predmetima u vezi sa budućim svetosavskim hramom. Tačno 44 godine od prekida radova, Hram se u svojoj lepoti ponovo uzdigao u umovima svojih graditelja.

Crkva, svesna značaja ovog dela, ali i velike borbe koju je posle višedecenijskih muka izvojevala, nije gubila vreme. Sveti Sinod je zakazao zasedanje Sabora 10. maja 1985, a pripremljena je i odluka da se u nedelju 12. maja na prostoru započetog hrama održi sveta arhijerejska liturgija, kojom će se obeležiti 390. godišnjica spaljivanja moštiju Svetog Save i pola veka od početka izgradnje Hrama, sa osvećenjem zidina i potpisivanjem Povelje.

Toga dana u Beogradu je vladalo veliko uzbuđenje.

"I dalje nismo mogli da verujemo da najzad počinjemo gradnju Hrama Svetog Save, da je komunistička vlast popustila i da je naš patrijarh German napokon uspeo da posle ukupno 88 molbi, najzad privoli državu da izda dozvolu za izgradnju", napisao je arhitekta Pešić u svojim sećanjima.

Ovom događaju prisustvovalo je oko 100.000 vernika iz Beograda, ali i svih delova države. Verni narod ispunio je prostor među zidovima, gde je služena liturgija. Prvi putir sa svetim pričešćem držao je pred vernicima vladika raško-prizrenski, potonji patrijarh srpski, Pavle.

Najava da se radovi na vračarskom hramu nastavljaju izazvala je veliko interesovanje javnosti. Poduhvat ovakvog obima počeo je da zaokuplja i pažnju medija. Prvi tekst o Hramu, kako su zabeležili hroničari, objavljen je u "Ilustrovanoj politici" 20. novembra 1984. iz pera Ljiljane Bićanin. Naslov je glasio "Gradnja počinje" i podnaslov "Sve se više govori o skorom nastavku gradnje svetosavske crkve - dokle su stigle pripreme i kako će ta crkva izgledati".

Poslednji pasus u ovom tekstu glasi:

"Koliko će koštati gradnja i koliko će trajati, kako kaže arhitekta Pešić, preuranjena su pitanja.

- Ako je do mene, gradnja može da bude završena i za tri godine! - naglašava Pešić."
U narednih nekoliko meseci završeni su veliki poslovi na pripremama za gradnju.

Obezbeđena je sva potrebna dokumentacija, a završen je i izbor izvođača radova. Posebno zadovoljstvo graditelja izazvala je overa papira kojim je Crkvi vraćeno zemljište na Vračaru. Prema ovom dokumentu, država je vratila u posed SPC zidine velikog Hrama, malu Svetosavsku crkvu i Parohijski dom, sa zemljištem ukupne površine 29 hektara i 21 ar. Ovo rešenje izdala je opština Vračar 25. juna 1985. godine.

Jedna velika i nezaslužena nepravda istorije prema našem narodu i crkvi time je konačno bila ispravljena.

Graditelji su prionuli na posao, a Hram se metar po metar uzdizao nad Vračarom. Svi učesnici ove faze radova i danas naglašavaju da je reč o jednom od najsloženijih građevinskih poduhvata ikada izvedenih na ovim prostorima. Na izradi nove konstrukcije primenjeno je niz novih tehnoloških metoda. Posebno je važna metoda klizajuće oplate, primenjena na centralnim i manjim kulama, ali i tehnike postepene i krupne montaže. Ovim načinom gradnje podizani su lukovi, kupole, pandantifi, galerije... Svaka od ovih etapa bila je podvig za sebe.

Novi graditeljski zamah ulio je novi elan i darodavcima i dobrotvorima Hrama Svetog Save. Vernici su sa radošću uplaćivali novčane iznose, arhitekte sarađivale bez honorara, firme davale mehanizaciju bez naknade... Na račun Hrama sve više je stizalo krupnih deviznih uplata.

O tome svedoči i arhitekta Branko Pešić u svojim zapisima.

"Domaćin slave 1992. bio je Svetislav Prlinčević, sa suprugom, sinovima i brojnom familijom. On je bio jedan od najvećih priložnika Hramu, proglašen je za ktitora, a nosilac je i Ordena Svetog Save prvog reda. Sećam se kada je u prostorije projektanata ušao postariji čovek, skromnog izgleda i sa vrata rekao da bi želeo da da prilog za najmanje zvono na Hramu. Primio sam ga i uz izvinjenje mu rekao da je to nemoguće jer sam ja već priložio novac za to, najmanje, zvono.

- Pa dobro, onda ću da finansiram izradu najvećeg zvona - mirno je odgovorio.

Njegov prilog iznosio je 100.000 dolara. Poslužili smo ga kafom, a razgovor je krenuo na temu životnog puta našeg darodavca. Do smrti nam je bio drag prijatelj koji nas je često posećivao", zapisao je Pešić.

*Serijal finansijski podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije