SVEDOČENJA SAVEZNIČKIH PILOTA : I danas zahvalni zbog spasavanja 500 Amerikanaca, slavili oslobađanje Beograda, umalo ih "ubila" šljivovica!

Ovu spasilačku misiju, poznatu u Americi kao "Operacija Halijard" izvela je avijacija SAD u saradnji sa Srbima, domaćinima, Jugoslovenskom vojskom u otadžbini generala Dragoljuba Mihailovića...

Spasavanje više od 500 savezničkih pilota koje su Nemci oborili iznad Jugoslavije trajalo je od januara 1944. godine do februara 1945. godine. Početkom marta 1944. započela je izgradnja aerodroma, na planinskoj visoravni nedaleko od sela Pranjani u zapadnoj Srbiji, na Galovića polju. Stotine seljana radilo je svakodnevno sa volovskim zapregama kako bi izgradili improvizovani aerodrom odakle je evakuisan najveći broj pilota.

Svedočanstva spasenih američkih pilota sakupio je Džo Moteral, inženjer i pisac, koji nikada nije bio u Srbiji, ali je inspiraciju za knjigu dobio kada se upoznao sa jednim od spasenih avijatičara, Čarlijem Dejvisom. On ga je pozvao na godišnje okupljanje AFEES, udruženja pilota koji su oboreni u neprijateljskim akcijama i spaseni, gde ih je Moteral i intervjuisao.

- Svima je zajedničko da su neverovatno zahvalni Srbima, neki su i išli u Srbiju posle rata da obnove prijateljstvo - kaže, za "Novosti", Moteral.
Ovaj američki pisac je ovekovečio i dragocena svedočenja o herojskom gestu Srba u Drugom svetskom ratu. Knjigu, koja sadrži i deo sa pismima Moteralovog oca s Pacifika tokom

Drugog svetskog rata, očekuje kalifornijski izdavač "Doksajd pablišer".

Epidemija virusa korona je privremeno zaustavila projekat, ali Moteral želi da iskoristi to vreme da stupi u kontakt sa spasiocima ili njihovim potomcima iz Srbije. U međuvremenu, ekskluzivno je ponudio "Novostima" odlomke rukopisa. Prenosimo ih u izvornom obliku.

*******************************************************************************************************************

ČARLI DEJVIS NAVIGATOR BOMBARDERA B-24: OD NEMACA NAS KRILI I NEGOVALI 66 DANA

DIVNOG sunčanog dana u 11 sati pre podne prišao mu je krupni muškarac sa dugom bradom. "Amerikanski?", ponovio je tri puta, dok je Čarli držao ruku na repetiranoj 45-ici pod jaknom.

- Konačno sam rekao "da". A onda je čovek, za koga se kasnije ispostavilo da je Slavko Jevtović, prišao i poljubio me triput u obraz. Po tradiciji pravoslavaca, za oca, sina i duha svetog - priča Čarli.

Ovaj žustri 89-godišnjak seća se do najsitnijih detalja iskustava iz Drugog svetskog rata. Bio je navigator bombardera B-24 oborenog iznad Jugoslavije u 14. bombaškoj misiji. Avion je poleteo iz Guilje u Italiji 6. juna 1944. s ciljem da gađa rezervoare s gorivom u Rumuniji:

- Prvi cilj su skrili oblaci, pa smo krenuli na drugi - železničku prugu koja je odatle kretala. Prvi motor se pokvario, iz trećeg je počelo da curi gorivo. Morali smo da prekinemo kada je i četvrti motor pogođen - priseća se Čarli.
Uspeli su da ostanu u vazduhu sve dok nisu prešli Dunav. Znali su da su u Srbiji. Šest članova posade padobranima se spustilo na obronke Ravne Gore.

- Dok sam se spuštao čuo sam glasove u krošnjama ispod sebe, ali nisam znao da li su prijateljski - seća se.

Toliko se koncentrisao na te glasove da se prizemljio na jednu nogu i polomio članak, kao i još jedan član posade. Tada je sreo Jevtovića. Preneli su ga do mesta gde je mogao da uzjaše konja, i grupa je krenula.

- Našli smo se u sigurnosti divne kuće sa trščanim krovom. Domaćica me pozdravila uz flašicu sa nečim što je izgledalo kao vino. Ponudila me je. Rekao sam: "Ne, prvo vi!" Uzela je gutljaj, a onda mi dala flašicu. Otpio sam veliki gutljaj, pocrveneo, pa pozeleneo, a oči su mi zasuzile. Bila je to domaća rakija od šljive - šljivovica. Svi su se nasmejali. Dobro došli u Srbiju! - priča Čarli.

Spustili su ga, kaže, na krevet, a onda ga premestili u veći. Domaćica je stavila fenjer pored uzglavlja, a onda mu donela strip debljine "Riders dajdžesta". Bio je to američki strip. A negde 9. ili 10. juna je ušla u njegovu sobu i rekla:

- Dejvis, tvoj rođendan?

- Da, gospođo - odgovorio je.

Njegov 25. rođendan bio je 8. juna. Malo kasnije mu je donela malu tortu:

- Kako je pronašla šećer i druge sastojke, nikada nisam saznao.
Cela grupa svakog dana se selila iz jedne kuće u drugu.

- Ljudi kod kojih smo odsedali davali su nam svoje krevete, dok su oni spavali na zemlji, ili na stogu sena.

Svako je, kaže, bio opremljen kompletom za preživljavanje. Sastojao se od mape na svili kako bi se boje zadržale u slučaju da se pokvasi, mamca na žici za pecanje, kompasa, knjige i bočice morfijuma. Pošto mu je zglob namešten, morfijum je dobro došao. Srbi su pronašli čoveka koji je lečio životinje, jer doktora nije bilo. Sredio mu je zglob i napravio štaku. Bilo je važno da može da hoda, jer se posada selila svaki dan.

Dnevna rutina je podrazumevala ostajanje u kući dok su domaćini tokom dana radili u polju. Kada su se vratili kasno po podne večerali su, šta se našlo. Tako su proveli 66 dana.

- Jednom su nas prevozili volovskim kolima punim sena. Čuli smo zvuk nečeg mehaničkog. Znali smo da su to Nemci. Naš vozač je okrenuo kola prema potoku. Pokrili smo se senom. Nemci su se provezli putem ne obraćajući mnogo pažnje na volove na pojilu...
Uspeli su Mihailovićevi vojnici da izvuku i radio iz oborenog B-24. Počeli su da odašilju poruke. OSS, prethodnik CIA, je odgovorio. Ali, OSS nije znao ko šalje poruke i tražili su da se identifikuju. Rekli su da je jedan član posade uvek nosio žutu maramu oko vrata, a drugi je ostavio crtež na unutrašnjoj strani šatora u Italiji...

Poslali su sve serijske brojeve - vojnici su imali osam cifara, oficiri sedam. OSS je na kraju oformila "Halijard misiju spasavanja". Poslali su 10. avgusta 1944. godine na pistu koja je ovde izgrađena 17 C-47. Te noći je evakuisano 252 letača u Italiju.

Čarli je kasnije odlikovan Purpurnim srcem i vazduhoplovačkom medaljom. Predsedavao je Nacionalnim komitetom američkih vazduhoplovaca koje je spasao general Mihailović i radio je na tome da mu bude podignut spomenik u Vašingtonu. Politika SAD je, međutim, u to vreme favorizovala Tita, tako da je to ostao samo njegov san.

Predsednik SAD Hari Truman 29. marta 1948. godine posthumno je odlikovao Mihailovića najvišim ordenom SAD - Legijom za zasluge. Čarli je odabran da 2005. godine, na 60. godišnjicu kraja rata u Evropi, uruči Legiju za zasluge kćerki generala Mihailovića, Gordani Mihailović u Ambasadi SAD u Beogradu.

*******************************************************************************************************************

BOB VILSON PILOT B-17: KVAR BOMBARDERA SAM PREŽIVEO, ALI ME UMALO UBI ŠLjIVOVICA

NA bombarderu b-17 Bob Vilson je poleteo iz Italije 1944. godine. Tokom misije 15. jula te godine njegov avion je pogođen, dva motora su uništena. Mogli su da lete još dva sata sa preostala dva motora dok i treći nije zahvaćen vatrom. Deset članova posade spaslo se spuštanjem u Srbiju, južno od Beograda, blizu Jagodine. Vilson je bio oprezan:

- Nisam bio ranjen. Čuo sam farmere u polju i lavež pasa. Rečeno nam je da se pazimo spuštanja u ovu oblast, pa nismo znali šta nas čeka - seća se.
Sam je sklonio padobran i sakrio ga kako je obučen. Ali, prišao mu je čovek i povikao: "Amerikanski ili engleski?"

- Brzo sam odgovorio "amerikanski", a on mi je onda prišao i poljubio me triput u obraz - jedan, dva, tri...

Bob je pomislio da je to ohrabrujući znak. Čovek je onda pozvao devojku od oko 16 godina sa drvenim burencetom. Pružila ga je čoveku, on mu je sipao piće i pružio mu ga.

- Stvarno mi se pila voda. Ali, to nije voda. Mislio sam da ću umreti. Celo telo mi je gorelo. Nasmejao sam se, i on, takođe - seća se Vilson.
Bila je to šljivovica.

Vilsona su spasli četnici. Odveli su ga u seosku kuću.

- Bili smo u brdima gde su Nemci retko zalazili. Nije bilo dovoljno kreveta, pa smo spavali i u ambaru, ili hangaru. Prao sam zube štapom kome sam spržio vrh - seća se Bob.
Kako bi osigurali Vilsona i njegove saborce, prebacivali su ih iz jedne kuće u drugu, skoro svaki dan. Prevozili su ih volovskim zapregama.

U rekama su, kaže, pecali belice obučeni u nemačke uniforme koje su dobijali od domaćina.

- Bili smo gladni. Svi su bili gladni. A belice sa kozjim sirom bile su strašno ukusne! Brate, bilo je to dobro!

Sa još 250 pilota spasen je u misiji "Halijard" i vratio se u Ameriku.

*******************************************************************************************************************

FRENK LAŠINSKI PILOT BOMBARDERA "KING": SEĆAM SE URNEBESA KAD SE SAZNALO DA JE KONAČNO OSLOBOĐEN BEOGRAD

FRENK Lašinski iz Pensilvanije otišao je u Italiju avgusta 1944. godine. Njegova misija bombardovanja naftne rafinerije nedaleko od Aušvica, pošla je po zlu. Spas je našao u Bosni. Posle dramatičnog problema sa konopcima padobrana, uspeo je da ga otvori i spustio se u nešto nalik krateru, okruženom paprati. Brzo je skupio padobran i sakrio se.

- Pažljivo vireći, opazio sam grupu dece i žena koja me posmatrala sa oko 20 metara. Trčali su ka krateru, a kada su me ugledali, zaustavili su se - seća se Lašinski.
Kada se oglasio da je "amerikanski" jedno od njih je prišlo i pružilo mu ruku.
Rekli su im da su Nemci u okolini, najviše u obližnjoj Banja Luci. Stigli su četnici.

- Požurivali su me u ambar. Popravili su mi padobran i vratili mi ga.
U međuvremenu su privezali vola na dvokolicu punu sena. Pošto su sklonili spoljne zupčanike, sakrili su ih u seno, tako da su se i ostaci njegovog aviona "king" i sam Frenk našli u dvokolici. Put ih je vodio uzanim, prašnjavim putem. Prošli su mnogo spaljenih nemačkih tenkova i kamiona duž puta. Kretali su se ka dinarskim visinama.

Kada se smestio, Frenk je izašao u šetnju gde je sreo čoveka sa velikim brkovima, u kozjem kožuhu. Pozdravio je Frenka: "Dobro jutro, ser!" Ispostavilo se da je nekada živeo u Pueblu, u Koloradu, gde je radio kao predvodnik rudara.

Posle doručka, koji se sastojao od hleba i surogat kafe, Frenka i njegove saborce su odvezli volovkim kolima na dva dana u Sanski Most. Smestili su ih na drugi sprat velike zgrade. Tu je već bilo dosta spasenih pilota.

Livada je korišćena za spuštanje aviona. Pošto su proveli nekoliko dana u Sanskom Mostu, pojavio se C-47. Uspostavili su trijažni sistem. Prvo su odvozili ranjenike. Frenk je morao da sačeka drugi let.

U međuvremenu, išli su na pijacu, igrali na gradskom trgu sa lokalnim ženama, a Frenk je opisivao da je jedna od njih divno pevala, kao Doroti Lamur u filmu. Iako nije govorila engleski, savršeno je izgovarala reči pesme.

Tokom jedne od tih večeri, kaže, nastao je urnebes koji je sve razveselio, pucalo se u vazduh. Ispostavilo se da su Rusi izbacili Nemce iz Beograda.

Posle dve nedelje C-47 se spustio i Frenk je sa drugim letačima odleteo u Bari, u Italiju.