ISPOVEST SESTRE KOJOJ JE BRAT POGINUO NA KOŠARAMA: Kad sam videla sliku novinarke Novosti kako pali sveću, suze su mi krenule

KADA sam dobila sliku novinarke na karauli Košare, mislila sam najpre da je foto-montaža. Onda su mi objasnili da je zaista otišla i da je zapalila sveću umesto svih nas sestara, majki, supruga, očeva, braće, dece, koji smo tokom rata tamo izgubili najmilije. A nikada tamo nismo mogli da odemo i odamo počast. Suze su mi krenule, dok sam je gledala pored one sveće koju je zapalila za sve heroje sa Košara koji ostadoše na večnoj straži. Kao da sam je mom bratu Ivanu ja tamo zapalila. Osetila sam i duboko divljenje i poštovanje, jer znam kolika je bila potrebna hrabrost za taj čin. Nama koji smo tamo izgubili svoje bližnje to mnogo znači, svi smo joj večno zahvalni.

Ovako Biljana Vasojević iz Sjenice, sestra Ivana Vasojevića Jaguara koji je na Košarama stradao na Vaskrs, 11. aprila 1999, u 24. godini, govori o odlasku na Košare novinarke "Večernjih novosti" Jelene Ćosin, 21 godinu posle povlačenja srpske vojske.

Uplakana, sa mnogo neprolazne tuge govori nam i o svom bratu koji je stradao dok je išao na izvor po vodu. Tek nekoliko dana pošto je sa svojom jedinicom uspeo da odbrani prvi napad neprijatelja na karaulu.

- Dobro je da neko pamti njihove zasluge, zato sam večno zahvalna "Večernjim novostima" i novinarki - kaže Biljana.

A ona je tek jedna od stotine sestara, majki, dece koja se i ne sećaju svojih očeva koji su život dali za odbranu otadžbine na vrletima Prokletija, saborca, poštovalaca boraca sa Košara, čiji pozivi i poruke zahvalnosti stižu na adresu naše redakcije kao i naše dopisnice iz Niša, nakon što je prošlog četvrtka posetila herojsku karaulu Košare i odala počast nastradalima junacima. Tamo gde posle NATO agresije jedva da je kročila srpska noga, zabeležila je kako posle dve decenije izgleda karaula koja je postala simbol najčasnije i junačke borbe srpskih vojnika protiv tzv. OVK i NATO agresora.

- Svaki ratnik sa Košara to mesto doživljava i preživljava svakodnevno - kaže, za naš list, Srđan Veselinović, pripadnik 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije. - Nije to samo mesto velikih borbi, već su tu prožete emocije, mladost, sećanje na saborce, posebno na one kojih nema više, razmišljanja o odbrani zemlje, kolevci srpstva KiM, o nepravdi velikih sila... Zato odlazak novinarke "Novosti" na karaulu Košare nije samo reportaža, već i priznanje naše žrtve, borbe, rodoljublja. Ne samo da nas podseća da treba da budemo ponosni na ono što smo uradili, već daje primer novim generacijama, uči ih koliko vrede sloboda, dostojanstvo, obraz ...

Veselinovićev saborac koga su na Košarama znali kao Pezos kaže da je karaula za njih posebno mesto:

- Za nas koji smo ratovali na Košarama i preživeli, to je mesto na koje bismo se svi vratili, a za porodice poginulih večna kuća najmilijih. Bilo bi dobro, ako bi ikako moglo da se sa Albancima dogovori da se Srbima omogući da bar jednom godišnje slobodno posete Košare i odaju poštu nastradalim srpskim vojnicima.

POZIV OD 53. GRANIČNOG BATALjONA

POSLE povratka naše novinarke sa karaule Košare, pripadnici 53. graničnog bataljona i pukovnik Duško Šljivančanin, njihov komandant za vreme NATO agresije, pozvali su je da dođe u Beograd u Upravu za tradiciju i veterane. Tu će je dočekati nekadašnji borci sa Košara, da im ispriča kako izgleda njihov nekadašnji dom i mesto gde su na večnoj straži ostali 108 svojih saboraca. Zamolili su je i da ponese "svete kamenčiće sa Juničkih planina koje je stavila u svoju torbu kada se vraćala sa Košara".