KAD IMAŠ MED, NE GURAJ RUKE U PEKMEZ: U jedinstvenom selu Kamenovo kod Petrovca na Mlavi svaka druga kuća bavi se pčelarstvom
SUNCE afričko. Korona svetska. Ovdašnji ljudi se povukli u hladovine tremova. Na cvetovima osvanule pčele, na ovim minijaturnim a prelepim baštama. I, dok se domaćini ni probudili nisu, one su radile za njih. I, dok su oni, zabavljeni malim i velikim poslovima, one su mislile na njih.
Foto Igor Marinković
Evo nas u selu Kamenovo, Petrovac na Mlavi. Selu meda, jedinstvenom u Evropi, a možda i u svetu. Nismo istraživali... Ovde se živi od žetve, bez traktora i kombajna. Bez nervoznih majstora kad mašine stanu, a oni ispostave dnevnicu do - nesvestice.
Ko je Kamenovu dao ime, kad nigde kamena?! Samo cvet i samo med plavi. I, pesma pčela. Velika scena: matice, radilice i - trutovi. Neizbežni. Kao i u životu ljudi. Nekad i sad.
Uz put, glavnu ulicu, na desetine tegli do poklopca napunjenih medom. Livadski. Bagremov. Lipov. Vosak. Melemi... Razni melemi za sve. Unutrašnje i spoljašnje rane. I, sveće voštanice, za mir duša naših i onih koji putuju.
- Nije nam ova godina išla naruku. Zuji u glavi, i pčelama i čoveku - kaže nam Miroslav Ljubomirović. - Kad su pčele krenule na rad, zaustavile su ih kiša i hladnoća. Jedva su uspele da prikupe hranu za sebe. Pčelar Miroslav Ljubomirović / Foto Igor Marinković
LjUBOMIROVIĆI. Priča koja prevazilazi sve ovovremene. U njoj je tradicija, ljubav prema pčelarstvu, pouka i poruka za generacije koje ovog čoveka nasleđuju.
- Bilo je to pre gotovo osam decenija - prenosi sećanje Miroslav Ljubomirović. - Moja majka Cveta je, 1946, kada se udala za mog oca Dobrivoja, u miraz donela košnice pčela. Ljubav je pčele donela, i s ljubavlju ih do današnjih dana negujemo. Neće pčele kod svakoga. One traže ljubav i dobre ljude... Ne vole lupanja, ni buku.
- A lupetanja? - pitamo.
AFRODITA
MED i njegova lekovitost upisani su u mitologiju. Ostalo je tako i kroz priče se prenosi legenda da je boginja ljubavi, Afrodita, svoju mladost i plodnost održavala medovinom. Da je dolazila u Kamenovo po recepte. Danas Afrodita nema, a sve je manje i ljubavi.
- Voleo bih da u Kamenovo dođu i ovi što vode državu - poručio je Miroslav. - Pa ko razume, razumeo je.
- To ne žele da čuju - odgovara. - Pomor bi nastupio da još i to slušaju.
Sledi, dalje, priča o pčelama kao o ljudima. Priča za kojom žudimo, u oneljuđenom vremenu.
- Donele su za njih, za njihovo preživljavanje, ali i za nas po 10 kilograma meda u ovoj godini. Kad bi i ljudi tako... U julu je bilo hladno, a pčele u ovom mesecu spremaju zimnicu. Tako, meda će sa ovih naših medonosnih prostora biti do Nove godine. Od tada... Šta znam? Industrija... Ali, mi smo ovde ispunjeni ljubavlju prema pčelama i zahvalni smo na njihovim darovima. Što bi naši stari rekli: ko ima ruke u medu, nek ih ne gura i u pekmez.
OVDAŠNjI pčelari upisani su u sam vrh po kvalitetu meda koje pčele u Kamenovo donose sa homoljskih visina. Skromni su, mada u berićetnim godinama knjiže i više od tri vagona meda. Pedeset domaćinstava je potpuno posvećeno pčelarstvu, a svaka druga porodica, njih oko 150, ima košnice. Foto Igor Marinković
Miroslav Ljubomirović nema trunku sujete da nabroji lidere meda u ovdašnjem Kamenovu, bez kamena. Mada su i on i njegova žena Ljilja upisani među takve, prenoseći tradiciju na decu i unuke.
- Naši Milojkovići imaju 600 košnica. Đorđevići, isto toliko. Perići 150. Radojkovići - 130. A njihov sin, završio poljoprivrednu školu, ima 20 godina, oživeo proizvodnju matica. Veliki je on pokretač za selo. Pa, Karadžići, Mitići... Svi po 100 pčelinjih društava. Zar to nije ponos?
Miriše Kamenovo mirisom meda. Svadba meda, u inat, kad su sve stvarne svadbe limitirane na deset svadbara. U inatu pčele opstaju i roje se. Do naših, "belih" pčela. U Kamenovu im šapuću, pričaju s njima, a one im uzvraćaju lekovitim zujanjem, prenose tajne.
JEDAN KOMANDUJE, SVI RADE
KAD su, jednom, pitali Miroslava, kao uspešnog pčelara, kako vidi organizaciju pčelinjeg društva, odgovorio je: "To je pravi komunizam, jedan komanduje, svi ostali rade."
- To bih i danas potpisao - kaže nam.
On kaže da je došlo vreme da se i trutovima prizna zasluga za brojnost pčelinjih društava. A na naše pitanje zašto, uz mnogobrojne trutove, nama natalitet pada, odgovorio je:
- Troše se po tuđim košnicama.
- Samo ovde, u našem selu, podignut je spomenik pčeli. Evo, ovaj tu pred vama - pokazuje nam Miroslav Ljubomirović, koji se prvi setio da se i na ovaj način zahvali pčeli, hraniteljici. - Prvi, bronzani, ukrali su neki šabački Cigani. Ovaj, nadziremo kamerama. Zašto spomenik? Zato što je pčela simbol marljivosti i rada koji će kad-tad biti - med. Zamislite, ona nektar mora da prikupi sa pet miliona cvetova i preleti put od 110.000 kilometara. I, ove godine u kojoj nam je med - gorak, ne treba da očajavamo.
UPEKLA zvezda, tako da i njeni zraci traže utočište u hladovini. Ljilja i Miroslav Ljubomirović, trideset sedam godina u braku... Podigli decu i podižu unuke. Na pijaci u Braće Jerković u Beogradu gotovo ih svi znaju. A, na Tašmajdanu, kada je sajam meda...
- Moja žena je za tezgom, kod nje je novčanik, a ja samo u hladovini sedim i posmatram - kaže Miroslav, i baca "farove" na Ljilju, a ona mu istim žarom uzvraća. - Šta ću, kad je od mene deset godina mlađa.
- Al` ima dobru penziju - šali se Ljilja.
Tako smo se rastali, pred veče, kada se smirivao dan, a nazdravljalo medovačom, a snaga se vraćala i gore i dole. I sve je lepo počinjalo s narednim jutrom. U sami zornjak.