KRVAVE KOŠULJE SRPSKIH VOJNIKA I DALJE NA KOŠARAMA: U pratnji bivšeg pripadnika tzv. OVK, Srpkinja na herojskoj karauli - 21 godinu posle
NOVOIZGRAĐENA nadstrešnica koja štiti od potpunog urušavanja. Albanska zastava se vijori s vrha. Ogoljeni zidovi puni rupa od gelera i metaka. Maskirna košulja vojnika Vojske Jugoslavije razapeta na prednji zid. Vojnička čizma, i još jedna krvava srpska vojnička košulja... To je slika koju je reporter "Novosti" 21 godinu posle povlačenja naše vojske zatekao na karauli Košare.
Foto J. Ćosin
Nekada velelepna kuća crvene fasade, koja je pre nosila epitet najlepše granične karaule Jugoslavije i dalje ponosno odoleva vremenu ušuškana duboko u bukovu šumu i okružena četinarima. Ogoljene zidove od potpunog urušavanja sada štiti nadstrešnica koju su Albanci, kako saznaje naš list, podigli krajem jula ove godine, a ostaci uniforme i čizama koji se mogu naći na ruševinama ovog zdanja svedoče o najkrvavijem sukobu protiv sile koja je pritisla te ratne 1999. dodine - bici na Košarama.
Karaulu na koju posle povlačenja vojske jedva da je kročila srpska noga, u četvrtak, posetio je reporter "Večernjih novosti". Da oda poštu junacima kojima je na Košarama bila poslednja vojnička straža, da zabeleži i posvedoči kako danas izgleda karaula.
Ostavljajući kući strahove od odlaska tamo "odakle i vukovi beže, a gde je NATO prosuo možda tonu kasetnih bombi, gde je svaki korak rizik od nagazne mine", kako je pre nekoliko godina zabeležio prvi Srbin koji je posle rata posetio karaulu, ljubim dete koje mirno spava, pozdravljam se sa majkom koja nemo ćuti, znajući da me nijedna njena reč neće odvratiti od namere. I odlazim, uverena da će sve biti kako treba.
Sa mnom je i Nikola, moj drug. Od nekoliko kombinacija i načina da stignemo do karaule, odlučili smo se na najsigurniju kartu - direktno preko OVK. Njihov bivši pripadnik sačekao nas je u Prištini, po dogovoru, i put smo dalje nastavili njegovim kolima. Put Košara krenuli smo malo iza ponoći.
Prijatan mladić, ne pita previše o razlozima zbog kojih tamo idemo. Pričamo o koroni, o životu u Nišu i na Kosovu, najpre na engleskom, a onda na srpskom. Kako se bližimo ozloglašenim selima Junik i Batuše, malo posle Đakovice, gde su krajem devedesetih vođene najveće borbe između Vojske Jugoslavije i takozvane OVK, i gde i danas obazrivo prate ko prolazi kroz njihova sela i ide do Košara. Napetost raste, barem sa naše, srpske strane...
DANI PAKLA ODNELI 108 VOJNIKA
BITKA na Košarama, jedna od najtežih, najčasnijih i najherojskijih borbi u novijoj istoriji Srbije, trajala je od 9. aprila do 14. juna 1999. godine. Opisivana je kao "dani pakla". U njoj je poginulo 108 pripadnika Vojske Jugoslavije - 18 oficira i podoficira, 50 vojnika, 13 vojnih obveznika, 24 dobrovoljca. Zvanični gubici takozvane OVK su više od 200 mrtvih.
Naš vodič je smiren, uverava nas da će sve biti dobro. Važno je, kaže, da usaglasimo priču ako nas zaustave, da kažemo zašto tamo idemo. Pitala sam ga kako se on oseća dok se vraća na mesto na kojem je i sam ratovao. Kaže da je i sam imao tek 20 godina, da nije znao ništa o oružju i ratu, da je učio u hodu.
Kada smo prošli Batušu, nekoliko kilometara uz planinu, pred nama se ukazao velelepni memorijalni kompleks koji su Albanci, pre nekoliko godina, podigli svojim palim borcima. Nedaleko od njega, parkirali smo auto i dalje ka karauli krenuli na jedini mogući način - peške, kroz šumu. Iza nas kompleks borcima tzv. OVK, a ispred nas - Prokletije, ogromne kao tuga, kao istorija ispisana na Košarama, kao snovi stradalih vojnika, tek svršenih srednjoškolaca, koji su pokazali veliko srce i nisu poklekli pred brojnijim neprijateljem i teškim uslovima.
Vodič nas upozorava da se držimo staze koja je "čista", jer je sve mimo nje i dalje puno kasetnih bombi i mina. Izuzetno strmu stazu uspeli smo da savladamo za oko sat hoda. Levo od nas, kroz jele obasjane suncem, nazirala se karaula, a desno je bio put koji vodi do objekta "Glava" sa kojeg se pruža pogled na Albaniju.
Nismo očekivali nadstrešnicu, ali je dobro da je izgrađena, da sačuva karaulu koja se već prilično urušila. Prostor oko nje je očišćen, ostaci plastičnih flaša govore da karaula ima svoje posetioce, ali to sasvim sigurno nisu Srbi, za koje su se meštani sela Junik i Batuše zakleli da neće tu više kročiti.
- Kao borac, poštujem svakog palog vojnika koji se ovde borio. Vaša vojska borila se pošteno, to mogu svuda i svima da kažem i duboko to poštujem - govori nam on, dok priskače da pomogne da zapalim sveću koja se gasi zbog vetra.
Rukama privlači šut i pesak oko sveće, namešta dve cigle i dodaje:
- Sada je valjda dobro, goreće kako treba.
Nikola pali cigaretu i ostavlja je pored sveće, za dušu vojnicima. Uzimamo svoje stvari, u ranac ubacujemo nekoliko kamenčića za uspomenu i polako odlazimo, okrećući se da još koji put pogledamo simbol srpske odbrane od NATO sile i takozvane OVK.
Silazimo ćuteći. Svako sa svojim utiskom. Shvatam da ni tom čoveku nije lako da prolazi kroz ovo, ali hteo je da nam učini, dao je besu i na tome smo mu beskrajno zahvalni. Taman što smo došli do auta, u susret nam je išla kosovska policija. Tada sam se sledila od straha, ali ne za život, već da nam ne oduzmu snimke koje smo zabeležili. Na sreću, samo su nas pogledali i produžili dalje ka kompleksu OVK. U povratku je vodič vozio brže, valjda i sam u želji da što pre napustimo Prokletije i stignemo do puta za Prizren, gde je svakako bezbednije.