MISTERIJA U SRBIJI KOJA TRAJE 111 GODINA: Smrt sluge Đorđa Karađorđevića još uvek pod velom tajne

Đorđe je status prestolonaslednika uživao šest godina, od čega formalno svega tri.

Abdicirao je već 1909. godine. Povod za ovaj čin bio je događaj koji ni danas nije sasvim razjašnjen, ali koji je iskorišćen da se na princa izvrši pritisak kako bi se uklonio kao zvanični naslednik prestola. Bila je to smrt njegovog sluge Stevana Kolakovića.

Za ono što se desilo nesrećne martovske noći 1909. godine, jedini svedoci bili su princ i sobar. U svojim memoarima "Moji zapisi" objavljenim 1923. godine, princ Đorđe

Karađorđević će o nesreći sa Stevanom Kolakovićem napisati:

"PADALA je kiša. Obukao sam se brzo uz pomoć Kolakovića. Naredio da mi se osedla konj i mrzovoljno krenuo iz toplog stana u mutno, gotovo zimsko jutro. Kolaković me je pratio do izlaza i pomogao mi da uzjašem. Kada sam već bio u sedlu, setio sam se pisma.

- Ponovo moraš da ideš kod gospođice - rekao sam. - Pismo je u mojoj sobi na stolu. Uzmi ga i odnesi odmah.

- Razumem! - odgovorio je Kolaković, i sklonio se malo u stranu, a ja sam odjahao po kiši put Banjice.

Celog dana bio sam na manevrima, a odmah po dolasku, setio sam se pisma.

- Ima li kakvog odgovora? - pitao sam, dok se Kolaković trudio da mi skine pokisli šinjel.

Kako je on ćutao, zastao sam.

- Nisam odneo pismo, visočanstvo - promucao je Kolaković. - Pismo nisam našao jutros u vašoj sobi.

- Gubi mi se sa očiju, izdajico! - dreknuo sam na Kolakovića i podigao ruku da ga udarim. Ali, na nesreću, ruke su mi bile sputane šinjelom, koji još nisam bio svukao, pa sam podigao nogu i snažno odgurnuo Kolakovića. Učinilo mi se da je posrnuo, ali je moja svest bila nesposobna da to registruje.

U noći između 12. i 13. marta, nesrećni poslužitelj prenet je s teškim povredama na hirurško odeljenje Opšte državne bolnice. Prilikom prijema u bolnicu, Kolaković je izjavio: 'Noću između 27. i 28. februara, pao sam na stepenicama i udario sam se po trbuhu. Obe moje stare kile su u tome momentu bile napolju. Odmah sam osetio jak bol u trbuhu i donesen sam u bolnicu."

Usledila je operacija, ali je 17. marta, nešto pre ponoći, Kolarević izdahnuo.
Vest o prijemu Kolakovića u bolnicu prostrujala je Beogradom i izazvala veliko uznemirenje, jer su čaršijom mnogo ranije kolale priče o bahatom i brutalnom ponašanju prestolonaslednika Đorđe prema posluzi.

Na jutarnjem raportu, 15. marta, upravnik grada Beograda Dušan Alimpić saopštio je ministru unutrašnjih dela da su do njega doprle vesti o nasilnoj povredi Stevana Kolakovića. Po nalogu ministra, upravnik odlazi u bolnicu i uzima izjavu od poslužitelja:

"Preksinoć oko 11 časova uveče, žureći se niz stepenice u stanu prestolonaslednikovom, nesrećno sam se okliznuo i stropoštao do dna stepeništa, udarivši se pri tome u donjem trbuhu. Nesreća ova potekla je tim povodom što sam se žurio da odnesem jedno pismo njegovog visočanstva, a stepenice u ovom vremenu već nisu bile osvetljene. Kako sam već od ranijeg vremena bio prosut sa obe strane, te sam se pobojao da mi bolovi, koje sam odmah osetio, ne budu veći, to sam molio drugove da me odmah isprate u bolnicu, što je i učinjeno. Ovako je u istini bilo."

U javnost je, međutim, procurilo Kolakovićevo pismo koje je po bolničaru poslao svojoj supruzi, koje baca potpuno drugačije svetlo na događaj.

"Draga ženo, pre neki dan tukao me je grozno prestolonaslednik Đorđe sa nogama u mali trbuh, a pesnicama po licu i glavi. Ja sam odmah dobio jake bolove i doveli su me u bolnicu, i baš sinoć 2. marta (po starom kalendaru) dođu u bolnicu upravnik varoši Beograda Alimpić, načelnik Saniteta i zastupnik upravnika Dvora g. Milutinović i nateraše me da potpišem jedan akt: kako me nije niko ubio, nego da sam pao sa basamaka i da sam se tako ubio; ženo, zato ti javljam da nisam pao, nego me ubi prestolonaslednik Đorđe u trbuh nogama. U slučaju moje smrti: traži izdržavanje iz Dvora i čuvaj dobro decu."

Štampa, posebno levičarska, ovo pismo je jedva dočekala. Napadi su se nizali. Suočen sa odgovornošću, Đorđe je uputio pismo Stojanu Novakoviću, predsedniku Vlade, i odrekao se "za svagda svih prava na presto". Bio je rešen da ne odustane od svoje odluke, iako je na njega vršen pritisak da se predomisli. Kralj Petar ga je nekoliko sati ubeđivao da "trgne svoje pismo", ali ostao je dosledan odluci.

Smena na prestolu mogla je da izazove i unutrašnje trzavice i spoljne komplikacije. Zato je pitanje Đorđeve abdikacije razmatrano na sednici Vlade, koja je održana u dvoru 27. marta 1909. godine. Prisustvovali su joj kralj Petar, princ Đorđe, svi članovi Vlade, predsednik i oba potpredsednika Skupštine, predsednik Državnog saveta i predsednik Kasacionog suda. Na pitanje kralja Petra da li ostaje pri svojoj ostavci, Đorđe je odgovorio da je ta ostavka njegova nepokolebljiva volja i da se odriče prava prestolonasleđa sa svim pravima prvorođenja.

Odmah posle toga, u službenom listu Kraljevine "Srpske novine" objavljena je proklamacija kralja Petra po kojoj će novi prestolonaslednik Srbije biti kraljević Aleksandar. Proklamacija je na posredan način bila priznanje krivice princa Đorđa za smrt Stevana Kolakovića. Naravno, ovim činom smirene su strasti svih koji su poveli žestoku kampanju protiv Đorđa.

Ceo slučaj za kralja Petra bio je težak udarac. Sigurno najteži u životu.