SUSRET S ISTORIJOM: MARKS I ENGELS: Srbi su "nužno zakržljan narod", kako su tvorci naučnog socijalizma delili narode Evrope na dve vrste

Bivši partijski i sindikalni aktivisti i funkcioneri, da li iz revolta ili iz razočaranja, počeli su temeljito da čiste svoje kancelarije, čak i biblioteke, bacajući na smetlište silne tomove marksističke literature.

Razbacani primerci "Kapitala", "Bede filozofije", "Teza o Fojerbahu", "Anti-Diringa", "Komunističkog manifesta", svi lepo očuvani, pošto ih verovatno niko nije ni čitao.

Pravi mali komunistički raj za papir-servis. Sve to se našlo na smetlištu ("ropotarnici historije")! A "smetlište istorije" bilo je omiljeni termin tvoraca marksizma. Na njega su često bacali svakojaki ljudski šljam i otpad. Duhovni, umetnički, naučni, ideološki, politički... Čak i etnički otpad! Čitava plemena i narode, među kojima smo i mi Srbi imali značajno mesto.

Marks i Engels imali su među Srbima status polubogova, u nebesa su ih uznosili i oni koji ih nikada nisu čitali. Pevalo se: "Ne verujem u nebesa no u Marksa i Engelsa." A ono što su oni pisali o Srbima gurano je pod tepih. Prosto je neshvatljivo da Srbi tako nekritički "zavole" one koji su otvoreno pisali o njima s omalovažavanjem i pakošću.

U PISMU od 20. maja 1863. godine Engels obaveštava Marksa da marljivo uči srpski i čita "sabrane pesme Vuka Stef. Karadžića", te da mu je srpski lakši od bilo kog drugog slovenskog jezika. Čitanje tih istih srpskih narodnih pesama podstaklo je čuvenog nemačkog pisca Herdera na zaključke o velikoj vrednosti narodne kulture i narodnog duha koji je u njima sadržan i izazvalo oduševljenje velikog Getea i slavne braće Grim. To oduševljenje prenelo se i na sav kulturni svet i za Srbe i srpsku stvar pridobilo evropsko javno mnjenje. Međutim, kod Engelsa - ništa od svega toga.

Iako je dobro poznavao srpsku istoriju i znao koliko Srbi uporno čuvaju svoju istorijsku svest, on je u svemu tome video, gotovo isto kao i današnja nemarksistička Evropa, samo produženu rusku ruku i ništa više. Zato će, zajedno sa Marksom, Srbe ubrajati u male, zakržljale, "nužno kontrarevolucionarne" narode, bez istorije i istorijske svesti, čija je jedina istorijska misija da nestanu u oluji svetske revolucije, koju su njih dvojica propovedala.

GOTOVO sva svoja učenja, i filozofska, i istorijska, i sociološka, i etnološka, uterivali su u određene krute, crno-bele šeme, kojih su se potom uporno držali. Po jednoj od njih, onoj etnološkoj, evropske narode delili su na dve vrste. Na jednoj strani bili su veliki, prosvećeni, kulturni narodi, nosioci istorijskog, civilizacijskog i privrednog napretka i, navodno, revolucionarnog duha. Tu su spadali svi keltsko-romansko-germanski (Englezi, Francuzi, Nemci...), narodi Zapadne Evrope, a od Slovena jedino Poljaci. Drugu vrstu činili su manje-više varvarski otpaci naroda, a "to su Geli u Škotskoj, Bretonci u Francuskoj, Baski u Španiji, Rumuni i Grci, zatim svi Južni Sloveni", kojima će Marks i Engels pridodati i Čehe i Slovake. Položaj Rusa u toj podeli bio je nejasan, ali specifičan. Oni su, po potrebi, bili i tamo i onamo, ili ni tamo ni onamo.

SUDBINA većine ovih naroda u pretprošlom veku je zavisila od rešenja takozvanog Istočnog pitanja, odnosno od opstanka ili propasti velikog Turskog carstva. Kada je o tom problemu govorio ili pisao drug Marks, gotovo uvek je počinjao od Crnogoraca. Kada su u noći između 23. i 24. novembra 1852. godine, Crnogorci oslobodili isturenu tursku tvrđavu Žabljak na Skadarskom jezeru, staru prestonicu Ivana Crnojevića, na pomolu je bio novi tursko-crnogorski rat. U Londonu, već 6. decembra, u Domu lordova, ovim povodom dolazi do prepirke između, kako piše Marks, dve klike među poslanicima. Lider opozicionih konzervativaca, lord Stenli, tražio je od vlade odgovor na vrlo zanimljivo pitanje, i sa današnje tačke poimanja Evrope:

"Da li je u poslednje vreme došlo do bilo kakvih promena u političkim odnosima sa onom divljom zemljom koja se graniči sa Albanijom i čije je ime Crna Gora?"
ODGOVOR, takođe, zanimljiv, dao je ministar spoljnih poslova, istaknuti torijevac, lord Malmzberi.

- Mislim da u pogledu političkih odnosa (sa Crnom Gorom) nije bilo nikakve promene - rekao je ministar. - Šef te zemlje ima dve titule. On je poglavar pravoslavne crkve u toj zemlji, a u isto vreme je i svetovni vladar. Zbog svog crkvenog položaja on je pod nadležnošću ruskog cara, koji se smatra poglavarom cele pravoslavne crkve. Poglavar Crne Gore je navikao (kao i svi njegovi preci, mislim) da mu ruski car potvrđuje i priznaje sve njegove crkvene nadležnosti i titule. Što se tiče nezavisnosti te zemlje, bez obzira  na to šta razni ljudi mogu da misle o prednosti takvog položaja, činjenica je da je Crna Gora nezavisna zemlja već oko 150 godina, i mada je Porta činila razne pokušaje da je pokori, ti pokušaji su propadali jedni za drugim i zemlja se nalazi u istom položaju sad u kakvom je bila i pre 200 godina.

NA SCENU sad stupa drug Karlo, koji u "Njujork dejli tribjunu", godinu dana kasnije, komentariše ovu repliku u Domu lordova. Pun je ozlojeđenosti i uvredljivih reči.
"U ovom govoru lord Malmzberi, tadašnji torijevski sekretar za spoljne poslove", piše Marks, "mirno secira Osmansko carstvo, odvajajući od njega zemlju (Crnu Goru) koja mu je uvek pripadala, priznajući u isto vreme duhovne pretenzije ruskog cara nad podanicima Porte. Šta mi da kažemo o ovim dvema oligarhijskim klikama, izuzev da se takmiče u gluposti?" On u tom tekst Turke proglašava "Zakonitim gospodarima Crnogorca".

KNEZA Mihaila, Marks i Engels prezrivo su nazivali "običnom ruskom kreaturom"; knjaz Miloš za njih je bio "stari štićenik austrijskih reakcionara"; Srbi su spadali u narode koje je "tok istorije nemilosrdno zgazio", bili su za njih pre "otpadak naroda" nego prava nacija; Crnogorci su "homerovski varvari" slični "trijerskim ostarelim klipanima", srpska vojska će posle poraza od Turske morati da krene "marš nazad u svoju hajdučku jazbinu"; na Balkanu treba "pustiti krv", da bi, najzad, Engels uskliknuo da sa Slovenima (koji su izdali revoluciju) treba da bude "neumoljiva borba na život i smrt" i to borba "do istrage" koja podrazumeva i "bezobzirni terorizam". Engelsov poziv na "bezobzirni terorizam" tako će prethoditi Hitlerovoj naredbi "sto za jednog"!

Za vreme srpsko-turskog rata 1878. u dalekom Mančesteru, "naš" Fridrih Engels 25. jula, dok su Turci ulazili u Knjaževac, likuje:

"Kolaps Srba je famozan!", pisao je toga dana, s velikim uzbuđenjem, Marksu u London. "Kampanja je bila sračunata na to da se zapali cela Turska, a gorivo je svuda mokro - Crna Gora je izdaje za privatne svrhe, Bosna pogotovu neće da diže ustanak otkako Srbija hoće da je oslobodi, a valjani Bugari ne miču ni prstom. Srpska oslobodilačka vojska mora da živi na svoj vlastiti račun i posle razmetljive ofanzive, a da nije nigde ozbiljno tučena, natrag u svoju hajdučku jazbinu! To će i Rumune naučiti pameti, a onda od ruskih planova ništa."

Krajem avgusta iste godine Engels se žalio Marksu:

"Liberalna provincijska štampa sad takođe udara u trompete i pošto se stari Dizi (Dizraeli) povukao u Gornji dom, liberalni drekavci će svakako iduće sesije voditi glavnu reč u Donjem domu. O infamijama Crnogoraca i Hercegovaca, naravno, svi ćute. Srećom, i Srbi će dobiti batina."

Baš lepa marksistička pretnja odmazdom, možda i proročanstvo:
Srećom, i Srbi će dobiti batina! Srećom!

Doduše, nije rekao kad: u Prvom, Drugom svetskom ratu, ili krajem dvadesetog veka.