SUDBONOSNA BITKA U GRMLJAVINI GROMOVA I TOPOVA: Kako je na grebenu Cera poražena vojska habzburškog carstva

Nesnosne dnevne vrućine smenjivale su večernje provale oblaka praćene olujnim vetrom.

Letinu su kako su znali i umeli sabirali žene, deca i starci jer je sve muško što je moglo da nosi pušku bilo mobilisano.

Vojska prvog poziva poznavala se po celim uniformama. Drugopozivci su od vojne odeće imali šajkaču i opasač. Treći poziv i dobrovoljci su ratovali u svom odelu.

S druge strane za napad se pripremala dobro opremljena i naoružana vojska carevine od 40 miliona ljudi, Svetog rimskog carstva germanske nacije, kako je glasilo pravo ime

Austrougarske. Pošto je propao desant na Beograd 28. jula, bitka kojom je počeo Veliki rat, bečka komanda se vratila davno razrađenom planu, da prodorom kroz rečne doline između niskih zelenih masiva Cera i Gučeva dođe do Valjeva i odatle munjevito zauzme Srbiju.

Prvi cilj je bio zauzeti grebene Cera, Vidojevice i Iverka, dominantnih visova koji kontrolišu celo područje.

Beč nije sumnjao u svoj uspeh. Baron Gizl, austrougarski poslanik u Beogradu, do objave rata referisao je caru Francu Jozefu "da je Srbija potpuno iscrpljena u poslednjim ratovima, da su joj oprema i naoružanje bedni i da će moći da mobiliše jedva 100.000 ljudi".

Procena materijalnog stanja srpske vojske balkanskih ratova bila je, istinu govoreći, potpuno tačna.

Ono što Beč nije ni razumeo, ni predvideo, bio je duh žilavog srpskog naroda, naviknutog da život provodi u teškoćama i dovijanju, pa je i ratne napore prihvatao stoički, kao neku vrstu elementarne nepogode.

Takvu sliku srpskog vojnika dao je očevidac, major Jevrem Topalović, opisujući 40-časovni marš Kombinovane divizije koja je hitala u pomoć braniocima Cera:

- Prašnjavi i oznojeni vojnici i konji... Sve je nosilo na sebi pečat krajnjeg zamora, iscrpljenosti i žeđi. Posluga ulepljena od znoja i prašine sa ispucalim od žeđi usnama, sa zabačenim šajkačama, koračala je pored vodova onim poznatim, karakterističnim korakom srpskog seljaka, kojim on prelazi neverovatan broj kilometara bez zamora, sumorno-ravnodušnog čoveka sviknutog na tegobe.

AUSTROUGARSKA vojska srela se tada prvi put sa trećepozivcima "čičama" kojima dostojanstvo godina nije dozvoljavalo povlačenje, pa su ginuli do poslednjeg braneći obale Drine i Save. Noćna mora bečkih soldata bili su četnici, junaci strašnih priča o gerilskom ratovanju iza osmanskih granica u Južnoj Srbiji i u balkanskim ratovima. Pojavljivali su se niotkuda, tukli su se bombama i bajonetima, a u njihovom kodeksu mogućnost predaje nije postojala. Nemilosrdne i fanatične borce su predvodili iskusni oficiri iz balkanskih ratova: vojvoda Babunski, Vojvoda Vuk, Voja Tankosić....

Utisak koji su branioci Srbije ostavljali na neprijatelje preneo je francuskom ratnom izveštaču Anriju Barbiju austrougarski major Stranski iz 28. pešadijskog puka: "Srpski vojnici nisu odeveni sjajno kao naši, ali - kakva hrabrost!"

Bio je to i opšti utisak u Evropi posle propasti austrougarske ofanzive preko Cera u kojoj su branioci slomili bečku Balkansku vojsku sa 285.000 vojnika i oficira, 3.000 konjanika i 1.200 artiljerijskih oruđa. Ofanziva je, posle besomučnog 12-časovnog austrougarskog artiljerijskeg bombardovanja s leve obale Drine i Save, započela forsiranjem ove dve reke rano ujutro 12. avgusta 1914. godine. Završila se 24. avgusta, kada je srpska vojska ponovo ušla u Šabac.

Od prvog dana rata austrougarski neprestani napadi na Beograd držali su srpsku komandu u uverenju da će glavni pravac očekivane velike ofanzive biti sa severa, prema Moravsko-vardarskoj dolini. Vojvoda Radomir Putnik, načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije, na tom pravcu je grupisao najjače odbrambene snage. Iz izveštaja generala Živojina Mišića, njegovog pomoćnika, od 17. avgusta, vidi se da je on prvi uočio da će napad doći iz drugog pravca. Mišić piše da su austrougarske snage "tukle artiljerijski pojedine tačke na našoj obali na frontu dugom od Rače do Loznice, a na Savi tukao je Šabac. U isto vreme primećeni su neprijateljski aeroplani koji su izviđali na prostoru Šabac-Loznica i dolinom Jadra. Po ovom, a i drugim znacima, moglo se pretpostaviti da će neprijatelj uskoro preduzeti prelazak preko Drine".

PREDVIĐANjE se obistinilo: austrougarski 8. i 13. korpus započeli su u zoru 12. avgusta forsiranje Drine kod Lešnice i Loznice. Posle žestokog bombardovanja Beograda, Obrenovca i Šapca 4., 7. i 9. korpus krenuli su u forsiranje Save preko ada kod Šapca i Beograda. Napadači su se suočili sa neočekivanim otporom. Zaustavili su ih vojnici drugog i trećeg poziva, sa dobrovoljačkim četničkim jedinicama, Jadarskim odredom vojvode Vuka Popovića, Rudničko-takovskim odredom Voje Tankosića i Sremskim dobrovoljačkim odredom Ignjata Kirhnera.

- Zahvaljujući upornosti ovih boraca, Austrijanci su tek popodne postavili pontonski most kod sela Amajlije i započeli prebacivanje 9. praške divizije. Zagrebačka 36. divizija 13. korpusa tek u podne je uspela da kod sela Batare, na adi Kurjačici, savlada dve čete trećeg poziva i predveče uspostavi mostobran na desnoj obali Drine, dok je 42. zagrebačka domobranska divizija mostobran postavila niže Zvornika - piše istoričar Branko Bogdanović.

Jedinice austrougarske 2. armije - 29., 31. i 44. divizija pod vatrenom zavesom artiljerije koja je neprestano bombardovala Beograd, Obrenovac i Šabac prešle su Savu kod Sremske Mitrovice, Jarka i Klenka. Jedina neosvojiva tačka za austrougarsku ofanzivu ostala je Ada Ciganlija.

U noći između 14. i 15. avgusta posle dramatičnih izveštaja sa fronta vojvoda Putnik je doneo odluku da 2. armija generala Stepe Stepanovića, izvede marš-manevar preko sela Koceljeva ka Tekerišu, "radi energičnog udara u levi bok neprijateljevih snaga, koje su od Loznice i Lešnice, dolinom Jadra nadirale ka Valjevu".

Tokom 15. avgusta austrougarska 5. armija nastavila je napredovanje ka Valjevu i zauzela greben Cera, a srpska 2. armija hitala je u pomoć braniocima. Cerska udarna grupa, sastavljena od Kombinovane divizije pod komandom generala Mihaila Rašića, Moravske divizije prvog poziva pod komandom generala Ilije Gojkovića, i ostalih armijskih delova, dobila je naređenje: "Sa divizijom forsirati marš i što pre, po mogućnosti još noćas, zauzeti Kosanin grad (najviši vrh Cera) - jer, od zauzeća tog grada zavisi celokupna operacija, a to će biti od velikog značaja i za sledeće naše operacije.

Kombinovana divizija je krenula u tri ujutro 15. avgusta i po nesnosnoj vrućini usiljenim maršom dužim od 40 kilometara stigla je predveče na istočne padine Cera. Sačekala ju je strahovita letnja oluja.

PRETHODNICA Kombinovane divizije, njen 2. prekobrojni puk se batrgao kroz blato sa poljskom baterijom ka Trojanovom gradu, najvišoj tački na istočnom delu grebena Cera. Namera im je bila da idući grebenom stignu do Kosaninog grada, vrha planine.

- Premoreni vojnici 4. čete 2. bataljona su na vrhu Trojana, oko 23 časa, ugledali svetla fenjera, za koja su, u prvi mah, pomislili da pripadaju nekoj srpskoj jedinici. Patrola, poslata u izviđanje, ustanovila je, međutim, da su u pitanju pospali austrijski vojnici 21. landverske divizije. Srpski oficiri su odmah naredili jednom vodu da izvrši prepad bombama i seču bajonetima. Posle početne panike, Austrijanci su, međutim, pružili otpor. Tako je, u noći 15/16. avgusta, došlo do oštrog sukoba tek prispele Kombinovane divizije i desne kolone 21. divizije. U tamnoj i vlažnoj noći usledile su nepovezane borbe. Padinama Cera prolamala se strahovita pucnjava - navodi istoričar Branko Bogdanović.

Major Topalović se sećao tog strašnog sudara kojim je praktično počela Cerska bitka: "Pod kišom od olova ulazili su u borbu bataljon za bataljonom, puk za pukom, razdraženo, divlje i ogorčeno. Baterije behu, takoreći, na rukama iznete na Parlog, u sam streljački stroj..."

Zora je 16. avgusta osvanula u dimu baruta.

- Borba se nastavila svom žestinom. Topovi su urlali. Komandiri baterija ne mogaše da zadovolje sve zahteve pešaka, jer je ciljeva bilo više negoli topova. Pomoć od artiljerije tražena je sa svih strana... Baterije na Kiku obasute snažnom vatrom neprijateljskih haubica i poljskih topova, daju herojski otpor. Vodnik osme baterije Moravskog artiljerijskog puka kapetan Čeda Kovačević, u najvećoj krizi, kada su granate razrivale teren oko topova praveći bunare u ledini, šetao je od topa do topa hrabreći vojnike i podržavajući moral u paklu od vatre, prkoseći smrti... - zabeležio je major Topalović.

U borbu je stupio i treći srpski puk podržan snažnom artiljerijskom vatrom, pa je prethodnica 21. landverske divizije razbijena i započela je panično povlačenje.

Na bojište je stigao i general Stepa Stepanović da ličnim prisustvom obodri srpske vojnike. On u borbu uvodi tek pristiglu Moravsku diviziju čime srpska vojska stiče i brojčanu nadmoćnost. Energičnim pokretom Cerske udarne grupe grebenom planine srpski vojnici su probili i duboko pomerili liniju fronta i odbili neprijatelja sa strateških visova. Bio je to početak potpunog kraha velike austrougarske ofanzive na Srbiju.

IZVEŠTAJ FRANCUSKOG NOVINARA

FRANCUSKI izveštač Barbi je izveštavao Evropu o paklu Cerske bitke, naglašavajući da se vodi u predelu koji je "jedan od najplodnijih u Srbiji pun brežuljaka i ispresecan dubokim dolinama, kojima krivuda čitav niz uvučenih puteva zgodnih za zasede".

- Sa srpskom vojskom pratio sam ratove srpsko-turski i srpsko-bugarski. Video sam bitke na Kumanovu, kod Bitolja i na Bregalnici. Ovog puta prisustvovao sam borbi još značajnijoj i strašnijoj, ogorčenoj bici, koju već sedam dana srpske trupe biju protiv austrijskog upada na frontu Loznica-Šabac, koji između Save i Drine zahvata oko pedeset kilometara u pravoj liniji... Na celom frontu artiljerija, sad sa jednog, sad sa drugog mesta puca bez prestanka u rafalima... idem i dalje napred, dok se putevima i stazama vraća u pozadinu žalosna povorka ranjenika, seljaka, žena i dece, koji beže iz sela, u koje je neprijatelj upao... - izveštavao je Barbi.

KROZ OLUJU U BITKU

MAJOR Jevrem P. Topalović bio je učesnik marša bez predaha Kombinovane divizije koja je nanela ključni poraz autrougarskim napadačima na Ceru. On je ostavio opis oluje koja je sačekala premorene srpske vojnike posle 40 kilometara pohoda, ali ih nije zaustavila:

- Otpoče pljusak, praćen vulkanskom grmljavinom i sevanjem munja. Voda se slivala sa svih strana, blato i kiša, koja se kao sa nekom pakošću sručila na premorenu trupu, jak vetar oteža kretanje artiljerije po brdovitom terenu i rđavom putu. Noć teška i tamna spusti se na zemlju i svojim neprobojnim platnom zaogrnu napaćene ljude i stoku. Prst pred okom se nije video. Put nepoznat, blatnjav, stoka premorena, pljusak... Samo disciplina i duboko osećanje važnosti ovoga pokreta slomiše pobesnelu prirodu... Osećaj dužnosti, kao da se preneo od ljudi i na stoku: konji se naslanjahu jedan na drugog i složno zapinjahu, i gde ove blagorodne životinje ne mogahu da izvuku teški voz, tu tobdžije i pešaci složno gurahu... Nastupalo se polako, tiho, ali pouzdano.

TOPOVI U STRELjAČKOM STROJU

ATMOSFERU bitke za visove Cera zabeležio je učesnik boja kapetan Milutin Nikolić:

- U ovoj paklenoj vatri vojnici 2. bataljona, vođeni svojim oficirima, poleteše prema neprijatelju... Razvi se užasna puščana i mitraljeska vatra. Nije se znala ni neprijateljeva snaga ni raspored. On je bio još u većoj zabuni, jer je napadnut s boka i sleđa i još iznenađen na spavanju... Naši vojnici bukvalno uleteše u njegove rovove. Vrilo je kao u paklu. Vikalo se na sav glas, pucalo se na sve strane, a vojnici su padali kao pokošeno snoplje. Neprijatelj nije popuštao, a naši su naletali kao pomamni!