PRVI TRIJUMF U VELIKOM RATU: Kako su brojčano slabiji Srbi na Ceru naterali austrougarsku armadu u panično bekstvo

Borba koja je obeležila početak Prvog svetskog rata, osim što se smatra prvom savezničkom pobedom u ovom sukobu, prvi je trijumf srpske vojske. Pre tačno 106 godina srpska vojska u svom prvom sudaru sa nadmoćnom Austrougarskom monarhijom odnela je pobedu, odbranila zemlju i sebe uzdigla u red pobedonosnih armija Velikog rata.

Poznavaoci vojne istorije i istoričari na Cersku bitku gledaju kao na prvi sukob dve zaraćene vojske. Njen značaj prvenstveno je u tome što je srpskoj vojsci ulila samopouzdanje da se bori protiv tako velike sile kakva je bila Austrougarska. Danas je pomalo zaboravljeno da je tadašnji Beč bio prestonica centralnoevropske Dunavske monarhije, koju s pravom zovu Evropskom unijom svojeg doba.

"Pre izbijanja rata vladala je velika nepoznanica kako će rat izgledati. Austrougarska carevina je bila ogromna, imala je preko 50 miliona stanovnika i bilo je sasvim neizvesno kako će se rat odvijati. Međutim, na veliko iznenađenje tadašnje javnosti srpska vojska je odnela pobedu u Cerskoj bici, što je izuzetno podiglo borbeni moral i duh srpske vojske", kaže potpukovnik Slobodan Đukić, profesor vojne istorije na Vojnoj akademiji u Beogradu.

U OVOJ činjenici ogleda se najveći značaj Cerske bitke, jer je ona dala samopouzdanje srpskoj vojsci da može da se bori protiv sile kao što je bila Austrougarska. Pobeda na Ceru, ipak, je ostavila pogrešan utisak na srpsku Vrhovnu komandu.

"U glavnom Generalštabu, Vrhovnoj komandi srpske vojske u Kragujevcu, smatralo se da je odneta pobeda nad glavnim austrougarskim snagama, pa su čak planirane operacije na prostore Austrougarske - u istočnoj Bosni i u Sremu. Međutim, vrlo brzo se pokazalo da Cerska bitka nije imala odlučujući značaj, to je bila pobeda srpske vojske, ali taktička pobeda. Strateškog dometa tu nije bilo, jer već posle dve nedelje austrougarska vojska obnovila napad na Srbiju", objašnjava Đukić.

Boj na Ceru, međutim, pokazao je i velike manevarske sposobnosti srpske vojske, njenu brzinu i sposobnost prilagođavanja situaciji na bojištu. Uz izuzetnu motivisanost oficira i vojnika, kao i čvrstu opredeljenost za odbranu otadžbine, ovi faktori odlučili su pobednika u ovom antologijskom sukobu Velikog rata.

Mala Srbija je u dva balkanska rata maksimalno iscrpela svoje, ljudske i materijalne rezerve, ali je gurnuta u novi rat, svetskih razmera. Sarajevski atentat, "Mlada Bosna", veze pojedinih paradržavnih struktura Srbije sa atentatorima - bili su samo kulise za izbijanje sukoba koje su bremenite imperijalnim prohtevima, Austrougarska i Nemačka, odavno i temeljno pripremale.

Osnovna ideja zajedničkog ratnog i početnog operacijskog plana bila je - strategijski doček. Bilo je zacrtano "držati se odbrane dok se ne razjasni politička i strategijska situacija, a zatim dejstvovati prema njoj."

Ovaj plan razradili su još 1908. godine tadašnji načelnik glavnog Generalštaba Radomir Putnik i njegov pomoćnik Živojin Mišić, a sada je samo prilagođen konkretnoj vojnopolitičkoj situaciji. U njegovom uvodu je istaknuto da se "uloga sastoji u tome da privuku i privežu za sebe što jače austrougarske snage, kako bi one bile što više oslabljene prema Rusiji".

Ukoliko, pak, austrougarska vojska, kao nadmoćnija u snazi i brzini svoje koncentracije, preduzme ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore, onda je uloga srpske i crnogorske vojske u prvo vreme defanzivna, a čim se ukaže povoljna prilika, prelazi se u protivofanzivu radi izbacivanja neprijatelja sa svoje teritorije.

Srpska Vrhovna komanda (vrhovni komandant - regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba - vojvoda Radomir Putnik), ceneći logično da će glavne austrougarske snage dejstvovati preko Dunava i donjeg toka Save prema dolini Velike Morave, izvršila je grupisanje snaga.

STEPINA armija bila je brojno najjača i sastavljena od najboljih divizija, pa je upravo radi toga postavljena tako da u pogodnom trenutku može dejstvovati u desni bok neprijateljevih snaga koje bi nastupale dolinom Velike Morave, ili pak, u levi bok onih austrougarskih snaga koje bi nadirale dolinom Jadra ka Valjevu.

Sve jedinice su do 10. avgusta bile na svojim mestima. Velika zasluga za to pripada generalu Stepanoviću, koji je vrlo uspešno zamenio vojvodu Putnika u rukovoćenju tim složenim i veoma važnim poslovima.

Austrougarska komanda je potcenjivala snage i mogućnosti branilaca smatrajući da oni, posle dva iscrpljujuća balkanska rata, neće moći da pruže ozbiljan otpor njenim trupama. Komandant austrougarske Balkanske vojske general Oskar fon Poćorek - bio je čvrsto uveren da će se rat na Balkanu završiti za dve do tri nedelje, i da "moderno opremljena austrougarska vojska ima toliku nadmoćnost nad srpskim snagama, da će prvi sukobi razbiti legendu o Kumanovu i Bregalnici".

OVA pogrešna procena navela je generala Poćoreka i austrougarsku Vrhovnu komandu na krupne strategijske greške. Ratnim i početnim operacijskim planom austro-ugarske Vrhovne komande, koji je razrađen još 1907. godine, bila je predviđena ofanzivna i defanzivna varijanta angažovanja austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije. Ukoliko bi rat počeo samo izmeću Austro-Ugarske i Srbije, bilo je predviđeno da se, energičnim ofanzivnim angažovanjem snaga jačine 20 pešadijskih divizija i 13 brigada, Srbija baci na kolena. Za rat sa Rusijom za Srbiju bi se primenjivao drugačiji scenario.

Iako je 1914. godine Rusija odmah stupila u rat na strani Srbije, general Poćorek je - računajući sa sporošću ruske mobilizacije, nespremnošću srpske i crnogorske vojske i sa prisustvom austrougarske Druge armije (ešelona B) u Sremu i Banatu odlučio da sa snagama predviđenim za defanzivu pređe u ofanzivu. Ovu odluku odobrila je Vrhovna komanda u Beču.

Kako u knjizi posvećenoj vojvodi Stepi Stepanoviću beleže istoričari Savo Skoko i Petar Opačić, u nastojanju da do 18. avgusta - rođendana cara Franje Josipa ostvari prvu veliku pobedu nad srpskom vojskom, austrougarska Vojna komanda ponovo se ogrešila o osnovne principe strategije. Ona je, uprkos tome što Šesta armija još nije bila završila svoje manevre, izdala direktivu Petoj armiji da 12. avgusta forsira Drinu i, uz sadejstvo delova Druge armije, preduzme energično nastupanje ka Valjevu.

Prema ovoj direktivi, Šesta armija imala je da pređe u napad tek po zauzeću Valjeva, i to divergentnim pravcima - ka Užicu i Pljevljima. Poćorek je bio uveren da će izbijanjem glavnih snaga Balkanske vojske na liniju Valjevo - Užice biti stvorena pogodna operacijska osnovica za "vojničku šetnju do Niša".

POSTUPAJUĆI po ovoj direktivi, trupe 8. i 13. korpusa austrougarske Pete armije počele su u ranu zoru 12. avgusta forsiranje Drine prema Lešnici i Loznici. U isto vreme, uz snažnu podršku artiljerijske vatre koja je tukla Beograd, Obrenovac i Šabac, delovi 4, 7. i 9. korpusa austrougarske Druge armije počele su prelaz preko Save kod Ade Ciganlije, Šapca i Sremske Mitrovice. Zbog snažnog otpora Jadarskog četničkog odreda, kojim je komandovao Vojin Popović - vojvoda Vuk, i delova Šabačkog odreda, Austrougari su izgubili dosta vremena.

Delovi 29. divizije austrougarske Druge armije imali su lakši posao. Oni su uz snažnu podršku Dunavske flotile i teške artiljerije, prešli Savu kod Sremske Mitrovice i Jarka i zauzeli Noćaj, Ševarice i Drenovac. Istovremeno je i 62. brigada austrougarske 31. divizije prešla Savu kod Klenka i posle kraće borbe zauzela Šabac. Jedino je 42. divizija, koja je prešla Drinu kod Zvornika, počela bez ikakve smetnje nastupanje prema Krupnju. Osmi korpus zauzeo je Lešnicu i izbio na planinu Vidojevicu.

Iako razvučena na širokom frontu od Šapca do Gučeva i brojčano slaba, srpska Treća armija je, odolevajući puna četiri dana znatno nadmoćnijim neprijateljevim snagama i braneći svaku stopu srpske teritorije, sjajno izvršila svoj zadatak i stvorila dragoceno vreme srpskoj Vrhovnoj komandi da izvrši pregrupaciju snaga za Cersku bitku.

General Stepa dobro je uočio da se ključ sukoba sa Austrougarima na drinskom bojištu nalazi na planini Cer.

Kritična situacija rešena je ličnom intervencijom komandanta Stepanovića, koji je prisustvom na bojištu obodrio trupe Kombinovane divizije i zadržao ih na položaju. Uvođenjem u borbu tek prispele Moravske divizije prvog poziva, koja je, oko podne 16. avgusta, napala delove austrougarske divizije na ugroženom levom krilu Kombinovane divizije i ponovljenim, a još energičnijim pokretom Cerske udarne grupe grebenom Cera, srpske trupe su konačno probile i duboko pomerile liniju fronta. Ubacivanjem u bitku Moravske divizije prvog poziva srpska vojska je stekla i brojčanu nadmoćnost: 32 srpska bataljona i 72 topa - protiv 18 austrougarskih bataljona i 58 topova.

ČETVRTOG, odlučujućeg dana Cerske bitke, 19. avgusta, praktično, izvojevana je pobeda. Na levom krilu cerskog fronta, na položajima srpske Treće armije u dolini Jadra, osetila se nemoć trupa austrougarskog 13. korpusa. Odbijeni su svi njegovi napadi, a zatim je primećeno da se Austrijanci povlače prema Krupnju. Odstupanje ili pregrupisavanje snaga za ponovni napad - bila je dilema srpske komande. Ovu neodlučnost srpske Treće armije iskoristile su austrougarske trupe sa ovog sektora fronta da, bez dodira sa srpskim jedinicama odstupe prema Loznici i dalje preko Drine u Bosnu.

U situaciji snažnog udara srpske vojske, autrougarske jedinice nisu imale šansu. Kao nerealna ostala je bez ikakvog odjeka Poćorekova depeša - naređenje: "Izdržite po svaku cenu dok ne stignu pojačanja sa severa i juga. Peta armija mora se, pošto-poto, održati na liniji Novo Selo - Vidojevica - Jadranska Lešnica i na visovima istočno od Zvornika." Bitka je, međutim, bila izgubljena.

"Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu - beležio je u svoj dnevnik praški književnik i novinar, pripadnik austrougarske vojske Egon Ervin Kiš.

"Bekstvo je započelo i vuklo nas je sa sobom. Jedna potučena vojska - ne, jedna razbijena rulja jurila je u bezumnom strahu prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se i probijali između čitavih kolona komore ili gazili kroz rovove pored puta u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske - pešaci, artiljerci, vojnici iz landvera, bolničari, saperi..."

U KASNIJIM analizama Cerske bitke kao ključni razlozi poraza Austrougarske navedeni su nedostaci u planiranju i vođenju operacija od strane austrougarskih komandi, na jednoj, i sposobnost štaba srpske Vrhovne komande i umešnost srpskog starešinskog-komandnog kadra u brzom prilagođavanju situaciji i, naročito, visoki moral, izdržljivost i hrabrost, kao i već stečeno srpsko ratno iskustvo.

Verujući, pogrešno, da će Srbi ofanzivom na Bosnu u njoj dići ustanak, austrougarski Generalštab, strategijski, a komandant Balkanske vojske general Oskar fon Poćorek operativno-taktički, suprotno svim načelima racionalne strategije, naopako su usmerili ofanzivu na Srbiju sa zapada, dakle, najnepogodnijim pravcem, umesto sa severa, pogodnijim moravskim pravcem.

Nasuprot svim greškama i nedostacima austrougarske vojske i njenih komandi, srpska Vrhovna komanda, kao i komandanti armija i divizija, ne odvajajući se od svojih jedinica, ispoljavali su visoku sposobnost da u vrlo složenim i kritičnim situacijama, na licu mesta, donose smele i sudbonosne odluke.

Zasluge pripadaju i generalu Stepi Stepanoviću, komandantu Druge armije, koji je uspešno izveo marš - manevar u pravcu Tekeriša i naredio osvajanje Kosaninog grada - najviše tačke cerskog masiva, a zatim nekoliko puta u kriznim situacijama na položajima Kombinovane i Moravske divizije na Ceru i Šumadijske divizije na frontu kod Šapca nalazio pravo rešenje.