UMESTO SAMOĆE BIRAJU DRUŠTVO VRŠNJAKA: Odlazak u dom je najteža odluka i za starije, ali i za članove njihovih porodica

I jedni i drugi teško se mire sa činjenicom da roditelj više ne može da brine o sebi. Nije lako ni ostaviti zidove u kojima je neko decenijama gajio nade i sahranjivao neuspehe. Ni brižno negovano cveće ili voćnjak, porcelanske figurice donete sa putovanja, kućnu biblioteku, ljubimce.Međutim, za mnoge je dom ne samo jedino rešenje, već bukvalno i preporod posle dugih sati gledanja u telefon koji nikako da zazvoni, ili vrata koja nikako da se otvore. Mnogi tu nađu srodne duše sa kojima mogu da evociraju radnu akciju iz 1950. i neke ili skupljanje u domu kulture kad se pojavio prvi televizor. Njihovu decu i unuke ta sećanja više ne zanimaju.

Pa, zašto onda postoje tolike predrasude u vezi sa domovima, i kada je najbolje otići, ako se čovek za to odluči?

Da predrasude datiraju još iz vremena socijalizma smatra Dragan Džurkić, vlasnik privatnog doma u Kladovu. Tada, kaže, nije bilo konkurencije državnim domovima, u mnogima su uslovi bili loši, hrana nekvalitetna, nega sporadična.

- Kada smo iz socijalizma ušli u liberalni kapitalizam, mnogima je glavni cilj bio da zarade što brže i što više, pa nisu na dom gledali kao na dugoročan posao. I usluga je bila takva. Danas je drugačije, mnogi domovi imaju odlične uslove, po stotinak korisnika, dobru negu i saradnju sa državom.

Po njemu, u dom je najbolje otići sa sedamdesetak godina, kada osoba oseti da ne može više sama, a opet nije toliko obolela da ne bi mogla da uživa u druženjima. U normalnim okolnostima, kada nema epidemije, njihovi korisnici obilaze druge domove, idu na izlete, prave proslave. Osoblje brine o njihovom zdravstvenom stanju i trudi se da se ne pogorša.

- Naravno da većina prolazi kroz krizu i period adaptacije, koji traje obično do mesec dana. Ako se za to vreme ne prilagodi, naše iskustvo kaže da ni neće. Ovaj kraj je gastarbajterski. Ljudi su navikli da se sa decom viđaju dva puta godišnje, kad dođu na odmor. Mi im tada omogućimo da odu i provedu vreme s porodicom, ali se mnogi ubrzo vrate, željni svog domskog društva - kaže Džurkić.

Iskustvo Maje Milovanović, socijalnog radnika iz jednog beogradskog doma, pokazuje da ljudi u dom dolaze najčešće kada shvate da ne mogu da dobiju adekvatnu negu u kućnim uslovima, a deca nemaju mogućnosti da o njima konstantno brinu. Recimo, kada padnu i polome kuk ili izađu iz bolnice. Da bi došli, neophodna je volja korisnika.

- Iako se ugovor potpisuje na neodređeno vreme, dom ne mora da bude trajno rešenje. Mi im pružamo odgovarajuću negu i pažnju, pa neki posle rehabilitacije požele da se vrate kući. Drugi, pak, posle nekog vremena žele da dođu opet u dom. Svaka priča je individualna. Ima i onih koji zime provode u domu, a leti po mesec dana budu kod kuće - kaže Milovanovićeva.

I ona se slaže da je za adaptaciju potrebno do mesec dana, a ako se osoba ne adaptira, traže se rešenja sa srodnicima. Tokom adaptacije, socijalni radnici intenzivno razgovaraju sa novim korisnikom, a kada nema epidemije, tu su i grupni razgovori i radionice. Ukoliko je osoba dementna, postavlja joj se starateljska zaštita, ali se i sa njom radi na adaptaciji, koja je po pravilu, u ovim slučajevima lakša.

U Srbiji postoji 40 državnih i 230 privatnih domova, od kojih je čak 180 u Beogradu. Beogradski državni domovi okupljeni su u jedinstvenu ustanovu - Gerontološki centar Beograd.

- Pružamo usluge udobnog smeštaja, pravilne ishrane, higijene, socijalne i pravne sigurnosti, usluge psihologa, zdravstvene zaštite i nege, radno-okupacionog i kulturno-zabavnog angažovanja, savete dijetetičara, fizioterapeutske, frizerske i berberske usluge, i mnoge druge koje život čine lepšim i bogatijim - kažu u Ustanovi "Gerontološki centar Beograd".

I još dodaju da se korisnici mogu družiti, učestvovati u rekreativnim aktivnostima ili hobijima, kulturno-zabavnim sadržajima, priredbama, mogu se odmarati, šetati. Oni su u društvu vršnjaka čiji je stil življenja sličan.

- Dolazak u dom predstavlja prekretnicu u životu svake osobe zbog odvajanja od porodice i bliskih prijatelja, starih navika i promene sredine. Kada osoba dolazi svojom voljom i ima podršku porodice, brži je i proces adaptacije - dodaju u UGCB.

Socijalni radnik je prvi izvor informacija o načinu dolaska i uslugama. Tu je i da ublaži strahove i neizvesnost. Posebna prednost boravka u ustanovama za starije je dostupnost službe zdravstvene zaštite, vakcinacije, lekara, sestara i fizioterapeuta.

Cene domova u Srbiji kreću se od 300 do oko 500 evra, u zavisnosti od lokacije, usluga, i da li je državni ili privatni.