KLAUSU ULICE I MUZEJ, JOVOVIĆU - OSPORAVANJA: Zašto mnogima smeta sećanje na srpskog osvetnika?

U eseju Raković naglašava sledeće: "Stoga bi bilo dobro posegnuti za još jednim primerom. Reč je o Klausu fon Štaufenbergu, nemačkom oficiru i atentatoru na Adolfa Hitlera. Fon Štaufenberg je 20. jula 1944. pokušao da raznese Hitlera eksplozivom, ali nije u tome uspeo. Pogubljen je istog dana. Klaus fon Štaufenberg je dobio ulice u Berlinu i Manhajmu, a moguće je i još u nekim gradovima. Na mestu u Berlinu gde su on i ostali zaverenici pogubljeni, SR Nemačka je podigla Muzej nemačkog otpora nacizmu, sa spomen pločom posvećenom zaverenicima koji su izvršili atentat na Hitlera.

Dakle, SR Nemačka smatra čin Klausa fon Štaufenberga plemenitim i ispravnim, ukazala mu je stoga posebne počasti, među kojima i onu da jedna ulica u prestonici SR Nemačke nosi njegovo ime i da u Berlinu pritom dobije i spomen ploču koja je posvećena njemu i njegovim stradalnim drugovima."

Prenosimo tekst dr Rakovića u celini :

BLAGOJE Jovović, srpski rodoljub iz Bjelopavlića u Crnoj Gori, ispalio je 10. aprila 1957. u Lomas de Palamoru, predgrađu Buenos Ajersa, hice u ustaškog poglavnika Antu Pavelić. Dva metka koja su pogodila Pavelića prouzrokovala su njegovu smrt 28. decembra 1959. u Madridu. Pavelić je, dakle, umro od posledica ranjavanja koje mu je naneo Blagoje Jovović.

Atentat na Pavelića u Argentini u celini je bio delo šestoro pripadnika srpske ravnogorske emigracije: Blagoja Jovovića, Mila Krivokapića, sveštenika Radojice Popovića, Jova Pićana, Mileve Gaćeše Pićan i Milana Gaćeše. Jovović, Krivokapić i Popović su bili iz Crne Gore, Pićan iz Boke, a brat i sestra Gaćeša iz Like.

Prema rečima Mileve Gaćeše, atentatori su već bili inspirisanim time što su ravnogorski emigranti 10. novembra 1945. likvidirali Pavelićevog saradnika iz Crne Gore, Sekulu Drljevića: „Bilo nam je drago kako su ubili Sekulu Drljevića, izdajicu, koji je toliko četnika pobio. Drljevića su ubila tri četnika, koja su ga po svoj Evropi tražila po izbegličkim logorima, dok ga nisu našli i zaklali. Ko se toliko zakrvi, mora da zna da će ga ruka pravde sa nožem koji vapije za krvlju doveka tražiti“.

Ona, dakle, govori o osveti počinjenoj 1945. nad Sekulom Drljevićem, kog su inače nacistički izvori oslikavali kao „ustašku kurvu“, a komunistički izvori opisivali kao „izroda čovečanstva“. Radilo se o osobi koja je u sebi posedovala najgore moguće ljudske kvalitete, a koja je pritom mogla da izmakne pravu i pravdi, na isti način kako je to učinjeno s brojnim nacističkim i ustaškim zločincima koji su pacovskim kanalima bežali ka Severnoj Americi i Južnoj Americi.

Kada je o Paveliću reč, Mileva Gaćeša tvrdi da je organizacija za atentat sačinjena kada su srpski emigranti u Argentini postali sigurni, a i lično uvereni, da se ustaški poglavnik, pod lažnim imenom, sa svojom pratnjom krije u Buenos Ajresu i okolini. Stoga su, „zbog velikog bola“ koji su osećali zbog genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i „mržnje“ prema ustaškom poklavniku koji je izmakao pravdi, odlučili da stvar uzmu u svoje ruke. Reč je, dakle, i u ovom slučaju o osveti.

Pritom, osvetnici nisu mogli znati da je jugoslovenska država 1951. tražila od Argentine da izruči Pavelića i da je Argentina odgovorila da se Pavelić ne krije u toj zemlji. Tim odgovorom zvanična Argentina je slagala zvaničnu Jugoslaviju. Iako je bilo glasina da je atentat na Pavelića mogla izvršiti jugoslovenska Udba, istoričar Bojan Dimitrijević kaže da tokom pedesetih to nije bio način na koji se ta služba obračunavala sa ustaškom emigracijom.

To ide u prilog tvrdnjama Blagoja Jovovića, Mileve Gaćeše Pićan i Blagojeve ćerke Karine Jovović čija se svedočenja o atentatu na Pavelića podudaraju. Blagoje Jovović je svoje svedočanstvo izneo 1998. mitropolitu crnogorsko-primorskom, Amfilohiju Radoviću, u manastiru Ostrog, pošto je prvi put nakon odlaska u emigraciju posetio Jugoslaviju. Jovović se ispovedio u svetinji gde se nalaze mošti Svetog Vasilija Ostroškog, na mestu posebno svetom za Bjelopavliće ali i čitav srpski narod. Tu se ne daju lažni iskazi. Ne bi, dakle, tu činjenicu trebalo potceniti.

Ovu zavereničku šestorku dinarskih Srba, ka tom činu – atentatu na Pavelića – vodile su mentalitetske i karakterološke osobine koje se takođe ne mogu izostaviti. Jovan Cvijić piše da među dinarskim Srbima „ima ljudi najvećeg požrtvovanja, koji lako i kao nesvesno daju svoj život za moralne ideje i plemenite pokrete“. S tim u vezi, „glavni pravac, u kome se do sada izražavala osećajnost i afekti ovoga temperamenta jeste srpska nacionalna ideja“.

Pošto su zavereničku grupu većinom činili Crnogorci odnosno Srbi iz Crne Gore, valjalo bi se podsetiti šta o njima Cvijić veli: „Oni o kosovskim junacima znaju ne samo kakav je koji bio, koje su mu mane i vrline, već osećaju rane kosovskih junaka kao da su sveže, i kad pokolju Turke reknu da su ih minule rane toga i toga kosovskog junaka. Svi Crnogorci stare Crne Gore smatraju Miloša Obilića kao svoga duhovnoga pretka, i ne samo da misle o njemu, i da mu se dive, već ga i sanjaju; kad su činili junačka dela, razmišljali su i prepirali se da li bi Obilić tako uradio i da li su se približili Obiliću“.

Izvesno je da su zaverenici iz Crne Gore imali na umu i Kosovski zavet i obilićevske osobine na kojima su odgajani. Pritom, „osveta za Kosovo“ smatrana je u Crnoj Gori „svetom osvetom“ za patnje srpskog naroda „od Kosova pa naovamo“. Svetoj osveti se na prostoru dinarskih Srba pribegava kada su iscrpljene sve mogućnosti da se pravda dosegne političkim i/ili sudskim putem, kada nema više načina da se prema zločincima postupi na osnovu novozavetnih saveta. Tada se pribegava svetoj osveti kao starozavetnom načinu za razrešenje konflikata kako bi pravo i pravda bili zadovoljeni. Kaže se: „Ko se ne osveti, taj se ne posveti“. Takvom starozavetnom načinu obračuna s nacističkom emigracijom pribegavali su i Izraelci kada drugačije nije bilo moguće.

Gradske vlasti Beograda su u julu 2020. donele odluku da se Zagorska ulica u Zemunu preimenuje u ulicu Blagoja Jovovića. Stoga je 5. avgusta 2020. u toj ulici postavljana i spomen-ploča na kojoj piše: „Blagoje Jovović (1922–1999) pucao je 10. aprila 1957. godine u Buenos Ajresu u Argentini, u Antu Pavelića, vođu hrvatskih ustaša, koji je rukovodio genocidom počinjenim nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. U nedostatku sudskog procesa i zakonske kazne, Blagoje Jovović, uz pomoć nekoliko prijatelja, pravdu je uzeo u svoje ruke i izvršio atentat, od čijih je posledica Pavelić kasnije i umro. Na taj način, Blagoje je simbolično zadovoljio pravdu i osvetio stotine hiljada Srba koji su nevini stradali od ustaša Nezavisne Države Hrvatske. Imenujući ovu ulicu po Blagoju Jovoviću, Grad Beograd ispravlja decenijsku nepravdu i ukazuje počast ovom hrabrom čoveku koji je bio nepoznat srpskoj javnosti, i ostavlja trag za buduće generacije“.

U tom kontekstu, međutim, krajem jula i početkom avgusta 2020. u javnosti se odvijala polemika, a bilo je i mišljenja da „Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike“ pa da s tim u vezi Blagoju Jovoviću ne treba dati da ima ulicu u glavnom gradu Srbije. Tim povodom bi posebno trebalo naglasiti da se ne radi o krvnoj osveti i ta mogućnost je potpuno isključena kao motiv za atentat na Pavelića. Naime, Blagoje Jovović i Milo Krivokapić, obojica iz Crne Gore, nisu imali nikoga u porodici ili bratstvu koga bi lično osvetili. A njih dvojica su izvršioci atentata. Da je Jovović promašio, pucao bi Krivokapić koji se takođe nalazio na licu mesta.

No, vratimo se starozavetnoj svetoj osveti kojoj se pribegava kada više nema drugog rešenja za postizanje pravde i kada je i domaća i globalna pravda u potpunosti zakazala. Kada se radi o Paveliću, to je izričiti primer. Da se radi o svetoj osveti potvrđuju i reči Mileve Gaćeše Pićan koja je bila jedan od zaverenika: „Ko se toliko zakrvi, mora da zna da će ga ruka pravde sa nožem koji vapije za krvlju doveka tražiti“. Krvna osveta ne traje doveka niti se traži doveka. Pritom, krvna osveta se može zaustaviti pomirenjem. S druge strane, sveta osveta uistinu traje doveka, a pomirenja nema i ne može ga nikada ni biti. Međutim, kritičarima odluke gradskih vlasti neće puno značiti ovo objašnjenje da je reč o svetoj osveti Blagoja Jovovića.

Stoga bi bilo dobro posegnuti za još jednim primerom.

Reč je o Klausu fon Štaufenbergu, nemačkom oficiru i atentatoru na Adolfa Hitlera. Fon Štaufenberg je 20. jula 1944. pokušao da raznese Hitlera eksplozivom, ali nije u tome uspeo. Pogubljen je istog dana. Klaus fon Štaufenberg je dobio ulice u Berlinu i Manhajmu, a moguće je i još u nekim gradovima. Na mestu u Berlinu gde su on i ostali zaverenici pogubljeni, SR Nemačka je podigla Muzej nemačkog otpora nacizmu, sa spomen pločom posvećenom zaverenicima koji su izvršili atentat na Hitlera. Dakle, SR Nemačka smatra čin Klausa fon Štaufenberga plemenitim i ispravnim, ukazala mu je stoga posebne počasti, među kojima i onu da jedna ulica u prestonici SR Nemačke nosi njegovo ime i da u Berlinu pritom dobije i spomen ploču koja je posvećena njemu i njegovim stradalnim drugovima.

U čemu je razlika između čina Blagoja Jovovića i Klausa fon Štaufenberga? Nema nikakve razlike. Ante Pavelić i Adolf Hitler bili su zveri u ljudskom ruhu, demonske spodobe koje nisu mogle zaslužiti drugačiju kaznu osim smrtne. Kada pravda ne može biti zadovoljena, heroji poput Blagoja Jovovića i Klausa fon Štaufenberga su tu da je zadovolje ili da pokušaju da je zadovolje.

Blagoje Jovović sasvim zaslužuje da ulica u prestonici Srbije i glavnom gradu svih Srba nosi njegovo ime. Njegov čin je bio u skladu sa vrlinama dinarskih Srba, njihovim osećajem za pravdu – i kada je očekuju od drugih, a i kada je prigrabe sebi. Odluka beogradskih vlasti posebno je važna i za Srbe u Crnoj Gori, jer njih danas krase upravo te vrline.

Tokom proteklih vekova Crnogorci su imali, kao i svi drugi, vrline i mane. U tom ekstremnom geografskom ambijentu vrline su bile još izraženije, kao što su i mane bile još snažnije. U današnjoj podeli u Crnoj Gori na dva sve udaljenija identiteta – nakon konverzije Mila Đukanovića u drugoj polovini devedesetih, u identitet sasvim nalih hrvatskom – ima i nečeg dobrog za Srbe u Crnoj Gori. Vrline Crnogoraca – kakve su čojstvo, junaštvo, spremnost na žrtvu – danas u kolektivnom smislu krase srpski narod Crne Gore, odnosno one koji su ostali u svom istorijskom identitetu iako to znači da će morati da trpe.

Biće prilike da Blagoje Jovović i u Crnoj Gori dobije počast i ulicu, najbolje u Bjelopavlićima, ali zašto da ne i u Podgorici.