TO NISAM MORALA DA DOŽIVIM: Doktorka Katarina nikada neće zaboraviti odlaganje tela u limene sanduke i jednu užasnu noć

Trenutak kada sam prvi put ušla u karantinsku bolnicu, pamtiću do kraja života. Bilo je kao scena iz nekog horor filma. To su goli zidovi, nema polica, nema nikakve papirologije sem lista pacijenta. Mukla je tišina. Tu su tehničari, lekari i pacijenti koji su u jako teškom stanju. Kroz tu muklu tišinu čuju se samo otkucaji monitora.

Ovako za Kurir televiziju govori dr Katarina Pavlović, anesteziolog, članica tima u intenzivnoj nezi korona centra na Klinici za pulmologiju KC Kragujevac, koja se svakodnevno susreće sa najtežim pacijentima i borac je na poslednjoj liniji odbrane - na granici između života i smrti.

Vitalno ugroženi

- Mi lečimo vitalno ugrožene, najteže pacijente, koji su u teškim oblicima ne samo plućnog, respiratornog popuštanja, nego imaju i popuštanje drugih organskih sistema. Preuzimamo pacijente kojima je potreban veći nivo respiratorne podrške i iz svih drugih kovid centara - kaže dr Pavlović.

Dramatični trenuci su svakodnevica tima na intenzivnoj nezi korona centra. Ipak, dr Pavlović se sa posebnom nelagodom seća jedne od najtežih noći, koju, kako kaže, neće zaboraviti dok je živa.

- Te noći su nam za četiri sata, od 21 do 1 sat posle ponoći, preminula četiri pacijenta. To je bilo jedno za drugim. Pogodilo se da su u toj smeni od tehničara bili četiri devojke i jedan momak. Morala sam da im pomognem, jer je zaista veliki posao oko pripremanja tela, koja se sređuju na određeni način da bi se sprečilo širenje epidemije. I onda se u jednom trenutku osvrnete oko sebe, usred ste karantinske bolnice. Sve to prilično jezivo deluje - kaže ona.

Džakovi u koje se odlažu tela preminulih od korona virusa pre ove situacije nije ni videla.

Limeni sanduk

- A nakon toga je kao vrhunac priče unet limeni sanduk. To baš za života nisam morala da doživim - kaže dr Pavlović i dodaje da je sve to ostavilo posledice na nju. Ima dane kada je ćutljivija, tiša ili nervoznija nego obično, a oseća i „umor koji je veći nego što je fizički“.

- Korona nam je svima prilično promenila život - kaže dr Pavlović, koja je kao samohrana majka mogla da odbije da radi u korona centru, ali to nije uradila.

Uprkos užasnim slikama, dr Pavlović kaže da će iz ovog perioda poneti i lepe uspomene – na kolegijalnost, empatiju, jedinstvo medicinskog osoblja u borbi sa virusom, kao i trenutke kada izlečeni pacijenti napuštaju bolnicu.

(Kurir)