TRI NOĆI NISAM SPAVAO, SVE JE SRUŠENO: Rajko je polu-Srbin, polu Libanac - pokrenuo je sjajnu akciju za Bejrut
KATASTROFA koja je zadesila moj rodni grad Bejrut dovela me do potpunog očaja.
Ž. Knežević
Većina mojih prijatelja i rodbine je povređena ili je ostala bez svog doma. Majka me tog kobnog dana nazvala i plačnim glasom javila da se desilo nešto loše, ali da ne može da dobije brata na telefon. Posle 15 minuta iščekivanja, koji su trajali čitavu večnost, na svu sreću poslao je poruku i napisao da je dobro. Tek tada smo mogli da odahnemo.
Ovako, u očaju, za "Novosti" govori Rajko Trojanović (31), momak koji u Beogradu drži libansku pekaru "Furuna". U objektu u Beogradskoj ulici već treći dan sakuplja novčanu pomoć za rodni Bejrut, koju će poslati tamošnjem Crvenom krstu, ali i svojoj porodici, koja se nalazi u razrušenom gradu čije su slike užasa prethodnih dana obišle ceo svet.
- Apelujem na sve ljude dobre volje da dođu u radnju i doniraju novac kako bi pomogli tom napaćenom, ali poštenom narodu - priča Rajko.
- Za pultom se nalazi kutija u koju svi mogu odvojiti onoliko novca koliko imaju ili žele, a akciju sam pokrenuo odmah po primanju tužnih vesti iz Bejruta. Pre dva dana je jedan moj poznanik došao u pekaru kako bi se isplakao nad teškom sudbinom libanske nacije, i time pokazao kolike su razmere ove katastrofe. Ž. Knežević
Ž. Knežević
U razornoj eksploziji više od 300.000 ljudi ostalo je bez svojih domova, potpuno je razrušena i osnovna škola koju je svojevremeno pohađao Rajko Trojanović, a šteta koju je eksplozija napravila procenjuje se na više od pet milijardi dolara. Libanci, ma gde bili rasuti po belom svetu, više ne spavaju. Sati su im se pretvorili u večnost, iščekujući svakog trenutka nove, nažalost, pretežno bolne informacije iz glavnog grada. Iako je u malenoj bliskoistočnoj državi ranije padalo mnogo bombi, ništa nije bilo slično eksploziji koja je 4. avgusta odjeknula Bejrutom. Potresne slike mrtvih i ranjenih prijatelja i rodbine Rajku su neprekidno u glavi, a loše vesti iz Bejruta smenjuju se kao na traci.
Privatna arhiva
- Na svu sreću, kuća mojih roditelja je desetak kilometara od mesta eksplozije, pa je pretrpela samo manja oštećenja - uplakan, priča Rajko. - Već tri noći nisam oka sklopio, stalno razmišljam kako je tim ljudima i ko je još ostao zaglavljen pod ruševinama. Teško mi je, da bar mogu biti kraj njih u ovom bolnom trenutku. Iz Bejruta mi se javila prijateljica koja nije dva meseca izlazila napolje zbog korone, ali je kobnog dana napustila stan i sada se zbog zadobijenih povreda nalazi u bolnici. Pored ekonomske krize koja nas prati već duže vreme, sada se i ovo desilo. Prijatelji u Bejrutu svakodnevno mi svedoče o neverovatnoj solidarnosti tamošnjih ljidi. Priče o veri i političkim opredeljenjima stavljene su u drugi plan i ako nešto može biti ohrabrujuće posle svega, onda je to svakako zajedništvo nacije.
- Pre četiri godine sam sa devojkom došao u Beograd, rodni grad mog oca i dede, u potrazi za boljim životom - govori Trojanović. - U Libanu su uslovi za napredak bili sve gori, mladima nije pružena nikakva šansa. Majka je ostala u rodnom mestu, brat je u poslednje vreme živeo na relaciji Beograd - Bejrut, dok se otac prekjuče vratio u Beograd iz Afrike, gde radi poslednjih godina. Ž. Knežević
SVE IH JE SUSTIGLO
SRBIN Dragan Danilović (58), koji je do pre dve godine živeo u Bejrutu i radio kao direktor proizvodnje u fabrici kafe, a sada je zaposlen u njihovom ogranku u Srbiji, ističe, za "Novosti", da je životni standard Libanaca poslednjih desetak godina sve gori. Foto: Printscreen
- Ekonomska situacija je uvek bila loša, ali su svima krediti bili lako dostupni, pa se to nije toliko prepoznavalo - kaže Danilović. - Bejrut je centar života cele zemlje i ovo će imati katastrofalne posledice po živote ljudi. Ne mogu da prepoznam grad, sve je razoreno. Kontaktirao sam sa Ambasadom Libana i ponudio pomoć preko firme, ali i porodičnu, koliko je u mojoj moći.