POBEDA LAŽI NAD ISTINOM: Kako je zapadna propagandna mašinerija zbog Kosova NEMILOSRDNO MLELA srpski narod

Pokrajina je odmah po Titovoj smrti, ali i pre toga, bila mesto izliva snažnih i masovnih velikoalbanskih stremljenja.

Nemačka štampa u fokus je stavljala "srpsku vladavinu". "Špigl" je tako još marta 1989. objavio da je čak "100.000 Albanaca saslušavala policija". Potom se u maju 1990. digla neviđena buka oko tobožnjeg trovanja albanskih đaka; "Frankfurter rundšau" izvestiće da su hiljde otrovane,a među njima i mnogo dece.To je ujedno bila jedna od najapsurdnijih podmetačina u istoriji novinarstva poznata kao "jedno- -nacionalno trovanje". Od desetak hiljada otrovanih širom pokrajine nije otrovan nijedan Srbin.

Da bi u javnosti Zapada slika o navodnim srpskim zlodelima bila potpunija i kako bi se Srbima lakše pripisala krivica, kroz usta lekara Bujara Bukošija tvrdi se da su albanski lekari na Kosovu i Metohiji otpušteni i umesto njih su postavljeni "manje kvalifikovani lekari iz Srbije, koji na Kosovu mogu po volji da eksperimentišu".

PROPAGANDA u nemačko-austrijskoj štampi počela je još 1988, da bi se iz dana u dan intenzivirala. Obnovljena je stara austrougarska i kominternovska propaganda protiv Srba, koje su se sve vreme, sa manjim ili većim osekama, držali slovenački i hrvatski, a velikim delom i jugoslovenski komunisti. U medijskoj pripremi otcepljenja u nemačko-austrijskoj štampi će iz gotovo svakog teksta izbijati netrpeljivost prema Jugoslaviji i Srbiji.

Tom antisrpskom horu, koji je ponovo nakon sedamdeset godina zavladao nemačkim javnim diskursom, aktivno će se pridružiti i ugledni "Cajt". Po njemu: "Briselska zajednica stala je na pogrešnu stranu: na stranu ugnjetača u Beogradu, a ne na stranu ugnjetenih u Zagrebu i Ljubljani."

Istovremeno, austrijski i nemački mediji u intervjuima i drugim napisima neprekidno daju prednost hrvatskim i slovenačkim sagovornicima, a objavljuju tekstove u kojima se na razne načine optužuje Srbija, da ruši Jugoslaviju. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, u nemačko-austrijskoj štampi postignuta je široka saglasnost da se iz svih raspoloživih oruđa raspiruje kriza u Jugoslaviji s ciljem da se ona lakše dezintegriše.

Na sličan način su nemačka i austrijska štampa učestvovale u stvaranju krize pred Prvi svetski rat, ali i 1941. godine.

Antisrpska doktrina nemačkih centara meke i tvrde moći u punoj snazi pokazaće se devedesetih godina na terenu kosovske krize. Linija je bila jasna - temeljnim razaranjem srpskog nacionalnog korpusa i njegovih interesa potrebno je dezintegrisati najpre SFRJ, a zatim i onaj njen deo koji je ostao vezan za Srbiju, kao i nju samu.

Zapad je to dugo pripremao. Nemački BND je još 1987, za vreme Hansa Ditriha Genšera, Hitlerovog SA granadira, otvorila svoju ispostavu u ambasadi u Tirani kao bazu za antisrpske operacije i obučavanje terorističke OVK. Nemačka vlada je 1995. u Tirani potpisala nemačko-albansku izjavu o "rešenju kosovskog pitanja", što je bukvalno značilo podršku kosovskim Albanacima za samoopredeljenje, a time i defakto pravo na secesiju, terorizam i oružanu pobunu.

ZAPAD, da bi posao oko dezintegracije Srbije bio što uspešnije obavljen, stvara širu koaliciju. U tom kontekstu mora se posmatrati boravak Osame bin Ladena, bivšeg agenta CIA, u Albaniji 1994. godine, kada je albanskom predsedniku Saliju Beriši obećao pomoć, a drugi put 1998. kada je prokrijumčario teroriste iz Italije. Tada je formiran centar islamskih terorista uz sponzorstvo Saudijske Arabije.

Takođe, u sastavu OVK, prema prestižnom "Tajmsu", bilo je i mudžahedina, što je, vidi paradoksa, "uznemirivalo" američku administraciju. Klinton je, u atmosferi afere "Levinski" - koja je do temelja potresala Vašington 23. marta 1999. dobio podršku Senata za bombardovanje SRJ. Tome je prethodila višegodišnja antisrpska propaganda u kojoj je izrečeno bezbroj laži.

Kristofer Lejn i Benjamin Švarc, istraživači Kejto instituta, dokazuju da je upravo američka administracija odgovorna "za kosovsku humanitarnu krizu i za priznavanje OVK kao dominantne snage na Kosovu". Cilj je bio, kako primećuje Džejms Biset, bivši kanadski ambasador u Jugoslaviji, Bugarskoj i Albaniji, "da se destabilizuje Kosovo i svrgne srpski predsednik Slobodan Milošević", kao nužan preduslov za pokoravanje Srbije i instaliranje nove NATO destinacije.

Američkoj administraciji bio je potreban slučaj "Račak" budući da joj je bilo poznato, što je, između ostalih, i poslovično obavešteni Kisindžer potvrdio, da je sporazum Milošević - Holbruk o prekidu vatre u 80 odsto slučajeva prekršila OVK. Ali, to nije vredelo - odluka o bombardovanju Srbije, od NATO alijanse, odosno SAD uz britansku saradnju i višegodišnje podstrekivanje Nemačke, već je bila doneta.

Aktivna saradnja NATO i OVK uspostavljena je znatno pre početka bombardovanja SR Jugoslavije. Robert Gelbard, specijalni izaslanik za Balkan, sastao se u junu 1998. godine sa političkim liderima OVK. Teroristi su za evro-američke medije preko noći "postali borci za slobodu i nacionalni heroji".

Američki zaokret konačno je javno potvrđen sastankom Ričarda Holbruka sa rukovodstvom OVK u Juniku kod Dečana, krajem juna 1998. godine, gde se izuven slikao s teroristima. Ova slika je obišla svet i sugerisala zvaničnicima i vodećim medijima kako treba govoriti i pisati o OVK, Srbiji i Kosovu i Metohiji. Holbruk nijednom rečju nije osudio terorističku aktivnost OVK, već je izjavio: "Mislim da bi Srbi trebalo da odu odavde."

Američki Stejt department je, da bi opravdao bombardovanje, objavio da je "90 odsto etničkih Albanaca proterano sa Kosova, iako je bilo bezbroj informacija o tome da su pokrajinu počeli da napuštaju posle pritiska NATO zemalja i OVK kako bi se "moralno" opravdalo bombardovanje Srbije.

Radi razumevanja "izbegličke krize" na Kosovu i Metohiji treba imati u vidu činjenicu da su pripadnici OVK imali na raspolaganju brojeve satelitskih mobilnih telefona Robina Kuka i Veslija Klarka, kako bi, pored sadejstva sa NATO na vojnom planu, kordinisali i druge aktivnosti, a time i navodno i od NATO isplanirano izbeglištvo.

Na Kosovu i Metohiji, na osnovu sporazuma od 13. oktobra 1998, između Miloševića i Holbruka, donetog pod pretnjom bombardovanja Srbije, bilo je predviđeno da se rasporedi oko 2.000 nenaoružanih posmatrača OEBS (čiji je ukupan sastav pred bombardovanje iznosio oko 1.400 ljudi). Njihov formalni zadatak bio je da kontrolišu upotrebu teškog naoružanja srpske policije i da nadgledaju primirje između OVK i srpskih snaga. Stvarni cilj njihove misije bio je da OVK pomognu u obuci i drugoj logističkoj potpori da povrati izgubljene pozicije na terenu i da pripreme i obezbede logističku podršku za NATO bombardovanje Srbije (koje je u Vašingtonu već bilo doneto). Za šefa misije postavljen je američki general u penziji Vilijam Voker, a za zamenika britanski general Džon Drevjenkijevič. U stvari, posmatrači OEBS sa američkim ambasadorom Vokerom na čelu - koji je bio agent CIA - bili su paravan za njene operacije podrške OVK.

Članovi Vokerove misije po narudžbini svojih vlada i špijunskih organizacija u svojim izveštajima - kao i u drugim slučajevima gde su njihovi interesi bili upleteni - bezočno su lagali. Evro-američki mediji i njihovi nalogodavci i naručioci stvarali su, kako primećuje Robert Fisk, huškačku atmosferu: "Milošević je bio Hitler, Srbi nisu bili bolji od nacista, a Albanci su postali Jevreji Kosova".

Zapadna propagandna mašinerija, sve do okončanja sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. godine, nemilosrdno je mlela srpski narod, ali i istinu.