„SAMO DA NAS NE RAZDVOJE“: Posle smrti majke, sestre ostale same i u nemaštini

Dve i po godine sa njom su se borile protiv teške bolesti. Negovale su je, krile suze dok su je gledale u užasnim bolovima, presvlačile, hranile, kupale, bodrile... Ali, bolest je bila jača. Majka je preminula u 45. godini. Otac, koji živi u Prijepolju, ostao je bez starateljstva nad ćerkama zbog problema sa alkoholom. Rodbina ih je odavno zaboravila, pojavili su se samo na sahrani. Dve sestre, učenice Medicinske škole "Nadežda Petrović" u Zemunu, sada su prepuštene same sebi.

Vidno umorna i preko noći odrasla Milica nas je dočekala ispred kuće, koja vapi za obnovom. Fasada oronula, prozori u prizemlju stari, ne dihtuju... Čim se uđe u kuću, sa leve strane i dalje stoji bolesnički krevet majke Ivane, prepun preostalih pelena i lekova, a odmah pored su i invalidska kolica. Odbile su da majka dve nedelje bude palijativno zbrinuta. Do poslednjeg trenutka, rano ujutru u nedelju 26. jula, bile su uz nju. Koliko su zaista bile posvećene majci, govori i činjenica da Milica četvrtu godinu završava vanredno. Ostala su još dva ispita, koja treba da polaže na VMA, ali je zbog korone sve na čekanju.

- Sada, kada smo ostale same, najveća želja mi je da sestri i sebi obezbedim pristojne uslove za život - kazala nam je Milica. - Sa mamom smo imale planove o sređivanju kuće. Čak smo uspele da zamenimo neke prozore i vrata, ali... Trenutno najviše brinemo kako ćemo dočekati zimu. Najveći problem je fasada puna rupa, stari prozori, a nemamo ni ogrev. Sve o čemu smo sanjale sa mamom, kada je reč o uređenju kuće, sad nam se čini nedostižno i daleko.

Drugari iz škole su se već organizovali, doneli su hranu i kućnu hemiju, ali sve je to privremeno. Njihovi roditelji su postavili dva reflektora na kuću do koje vodi seoski put i popravili im kvarove u kupatilu. Milica je, ipak, ovih dana preokupirana razmišljanjem kako da dobije starateljstvo nad mlađom sestrom Marijom.

- Obratila sam se nadležnima, oni su mi rekli da postoji problem u izvodu iz matične knjige umrlih - priča nam Milica. - Iako su se roditelji razveli pre 10 godina, u smrtovnici piše da je mama i dalje udata. Nadam se da ću to uspeti da ispravim što pre, kako se ne bi odugovlačilo sa starateljstvom. Čekam i odgovor od banke da li treba da vraćamo kredit od 500.000 dinara, koji je mama podigla.

Tokom teških trenutaka niko od najbližih nije bio tu. Niko nije pitao Milicu i Mariju kako je mama, kako su one, da li im nešto treba. Najveću pomoć su imale od prvih komšija, maminih kolega iz Gerontološkog centra, kao i ljudi koji su je zavoleli na onkoligiji, gde se lečila.

- Mama ima invalidsku penziju, koju treba da nasledimo - kaže Milica. - Gerontološki centar nam je izašao u susret, pa ću od septembra početi tamo da radim. Ne znam kako će Marija pohađati školu od septembra, pošto nemamo ni internet, ni računar, pa neće moći da prati onlajn nastavu...

Na rastanku, sestre Bezarević kažu da bi volele da počnu život iz početka, da nastave školovanje, uz pokušaj da zaborave sve teške momente koje su proživele u proteklom periodu.

ODLIČNI ĐACI

SESTRE Bezarević su odlične učenice, a u školi imaju samo reči hvale za njih. Kako saznajemo, nikada nisu pričale u kakvim uslovima žive, niti kroz šta prolaze. Svi su bili iznenađeni kada su čuli da im je majka umrla.

- Marija u septembru kreće u treći razred i odličan je đak, sjajno dete, kao i njena sestra - kaže profesorka Jelena Ubavić Nikolić, razredni starešina mlađe setre. - Nikada nisu ništa tražile. Zaslužuju punu podršku, jer imaju potencijala za mnogo više. Marijini drugovi iz škole su sa njima od kada im je umrla majka. Roditelji su ih dovezli i oni ne žele da ostave samu svoju drugaricu i njenu sestru. A, Milica će početi da radi na poslovima sa osnovnom školom, pošto mora da maturira.