POD ISTIM KROVOM VIŠE GENERACIJA: Svima teško padaju promene

Ipak, po pravilu, trvenja očekujemo pre između tinejdžera i roditelja, nego između baka i deka i njihove dece. Jer, u pitanju su zrele osobe, a zrelost čoveka, kako objašnjava master psiholog Nikolija Rakočević, koja se bavi starošću, jeste ono što čoveka sprečava da ulazi u sukobe i blagovremeno ga usmerava da rešava probleme.

- Zrelost se, između ostalog, definiše i kao sposobnost da se uspešno prilagodimo na različite životne promene bez izraženih sukoba, da prihvatimo obaveze i odgovornosti prema sebi, ali i prema porodici i zajednici. Tako posmatrano, česti sukobi posledica su nezrelosti, koja se ne vezuje samo za tinejdžersku populaciju, već može karakterisati ljude u različitim životnim dobima - kaže naša sagovornica.

Povod za sukobe između starije populacije i njihovih potomaka može biti bilo šta iz svakodnevice. Svađe oko nasledstva ili smeštanja u dom su drastični primeri. Mnogo su češće sitne čarke oko toga da li je druga strana previše popustljiva, ili previše rigidna prema mlađoj generaciji. Tu su i džangrizanja dece jer misle da njihovi roditelji stariji od 65 ne mogu da idu s prijateljima na izlet jer je previše hladno, previše vruće, previše vlažno, previše klizavo - jednom rečju, za njih je sve previše. Prepirke su i oko uzimanja lekova, gledanja TV-a, poseta, trošenja novca.

- Sa starenjem ljudima se dešavaju različite psihofizičke promene, koje pre svega zahtevaju strpljenje, što mlađima često ne polazi za rukom zbog brzog načina života. Stariji imaju prirodnu potrebu za bliskošću sa svojim potomcima, mahom teže tome da provode što više vremena sa njima, dok njihova deca žive aktivnijim životima, još su u radnom odnosu, brinu o svojoj deci, pa im potreba za bliskošću nije jednako izražena - kaže Rakočević.

"Sukob generacija", preveden na jezik psihologa, kako objašnjava Ivana Perić iz Novosadskog humanitarnog centra "Kućna nega i pomoć", značio bi da iz generacije u generaciju definišemo drugačije obrasce življenja i navike. Ukoliko više generacija živi pod istim krovom, jedan od razloga njihovog sukoba je taj.

- Drugi je "sindrom napuštenog gnezda" - kaže Perić. - Uloga koju je roditelj imao do momenta kada deca ne odluče da zasnuju svoju porodicu ili se odsele, menja se. On ostaje uvek roditelj, a ova uloga prirodno se menja prateći faze razvoja deteta. Neretko, međutim, roditelji budu u nekoj vrsti produžene simbioze sa detetom, pa preuzimaju previše zadataka i odgovornosti na sebe ili se ponašaju prema odrasloj osobi kao da je razvojno još mala.

Ona primećuje da su u našoj kulturi naročito majke sklone da identifikuju ceo svoj život sa roditeljskom ulogom i izgube druge uloge ili ih zanemare:

- Posvećenost jeste najbazičniji deo roditeljstva, ali ne znači da je treba pomešati sa "žrtvovanjem". Iz te pozicije, kasnije teško dolazi do prihvatanja promena koje roditeljska uloga nosi, do osećanja razočaranosti, praznine, bezvrednosti, pa i odbačenosti.

Povod za sukob može biti i realna napuštenost starih, kada deca ne mogu ili ne žele da preuzmu o njima brigu, što je veoma bolno i povređujuće za te roditelje. Na primer: da li je u redu obezbediti smeštaj u domu ili je bolje lično preuzeti roditelja koji ne može sam, i kako to uskladiti sa obavezama...

- Jedno od dobrih rešenja jeste obezbeđivanje pomoći medicinskog osoblja i gerontodomaćica. Naravno, treba uzeti u obzir i ekonomski faktor, koji je često prepreka u nalaženju npr. institucionalnog smeštaja. Moguće je da deca osećaju krivicu ako potraže dom, pa onda preuzmu previše odgovornosti na sebe i sagore u tom procesu, postanu osetljiviji, frustrirani i skloniji sukobima - kaže Perić.
Nikolija Rakočević dodaje da su brojne studije pokazale kako je prisustvo adekvatne socijalne podrške, prvenstveno emocionalno, povezano sa dugovečnošću, boljim zdravstvenim statusom i poželjnim psihološkim funkcionisanjem starijih. Zbog sukoba sa svojim sinovima i kćerima, oni se osećaju usamljeno i nezadovoljno sopstvenim životom.

- Rečenicu "stari su sebični" možemo često čuti u našoj kulturi zbog rasprostranjenog mišljenja da su oni na kraju života i da zbog toga više ne treba da uživaju, da uče nove stvari ili idu na nova mesta. Ako neko ne želi da se pasivizira, već da nastavi sa životom, to ne da nije sebičnost, već je psihološki poželjan pristup životu, u okviru kog se starost ne posmatra kao kraj, već kao još životna faza u kojoj se može uživati - primećuje Rakočević.

Ona veruje da je intergeneracijske sukobe moguće rešiti razgovorima, razumevanjem zbog čega do sukoba dolazi, i učenjem na koji način da ne ponavljamo iste greške u komuniciranju. Perić pak smatra da konflikt može biti dobra šansa da se čuju potrebe i želje svih strana i da ih treba posmatrati kao izazov. Oni vode razrešenju problema ako je komunikacija otvorena, ako aktivno slušamo drugu stranu i pokušavamo da razumemo njene potrebe i osećanja. Ukoliko kroz konflikte stari uvek moraju da se odreknu svojih potreba da ne bi izgubili odnos sa decom, oni će se osećati potišteno, bezvredno, tužno ili ljuto. "Pobeda" samo jedne strane ne vodi obnavljanju bliskosti.