NE PRESTAJU DA RADE: Sindikalnim liderima privilegije milije od penzije

Naime, lider UGSS je profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković, koji ima punih 67 leta, a kada je 2016. preuzeo funkciju, njegov prethodnik Branislav Čanak je fotelju napustio u 71. godini. Razlika između dvojice lidera je u tome što profesor Stojiljković nije u radnom odnosu u sindikatu, već na matičnom fakultetu, dok je Čanak bio zaposlen u UGSS. Takvih primera na nižim nivoima ima još više.
Profesor dr Nada Novaković iz Instituta društvenih nauka objašnjava da po našim zakonima i sindikalni lideri idu u penziju kao i ostali zaposleni. Ne štiti ih nikakav propis da ostanu duže da rade, i po tome su slični kolegama u regionu u svetu.

- Međutim, virus ili ambicija rukovođenja ljudima teško da nestaje sa penzionisanjem sindikalnih lidera - kaže naša sagovornica. - Kada odu u penziju neki od njih i dalje sarađuju sa bivšim sindikatima, bilo kao stručni ili  kao sindikalni savetnici. Drugi svoje ambicije usmeravaju na osnivanje udruženja penzionera koja postaju pridruženi članovi velikih sindikalnih centrala. To je legitimno, jer se radi o posebnim interesnim udruženjima. Samo je veliko pitanje koliko isti bivši sindikalni lideri prenose svoje iskustvo u novu sredinu i u kojoj meri zastupaju i brane interese penzionera kao velike heterogene grupe.
Miloš Grabundžija je posle višegodišnjeg sindikalnog rada ostao u sindikatu, ali sada na mestu predsednika Udruženja penzionera "Nezavisnost". Naglašava da je funkciju u preduzeću i granskom sindikatu napustio godinu dana pre sticanja uslova za penziju.

- Kao dugogodišnji aktivista stekao sam poverenje članstva i tražili su da ostanem da radim - kaže naš sagovornik. - Moja funkcija, kao i svih u udruženju, jeste volonterska i ne podrazumeva nikakav novac niti privilegije, već postoji samo rad preko glave i želja da se ljudima pomogne. Da pokušamo da ispravimo nepravde sistema nad penzionerskom populacijom.
Dr Novaković ne veruje da zbog svoje aktivnosti oni mogu da traže produženje radnog odnosa, jer i za njih postoje ograničenja kao što su godine staža i života. Prema njenim rečima, oni se za to na vreme pripreme i materijalno obezbede, da o tome obično članstvo može samo da sanja.

- Dokaz je to da su višedecenijski lideri dve velike sindikalne centrale i pre penzionisanja postali bogati, što govori da se njima sindikalna aktivnost stvarno isplatila, kako njima tako i njihovim potomcima. Naravno, ima i poštenih lidera, od preduzeća, granskih sindikata i većih centrala. Nažalost, oni su prava retkost, malobrojni, nedovoljno zastupljeni i moćni da bi osnovni trend sindikalne scene poboljšali i usmerili u pravcu zaštite najvitalnijih ekonomskih i socijalnih interesa radnika i ostalog članstva.
Problem je, tvrdi profesorka, što sindikalni lideri u preduzećima samim dolaskom na te položaje imaju određene privilegije. To ih čini materijalno, kadrovski, politički, moralno i profesionalno zavisnim od poslovodstva. Po tome se naša sindikalna stvarnost razlikuje od one u najrazvijenijim zemljama, kakve su Holandija i Velika Britanija.
- Sindikalni aktivisti, posebno na plaćenim funkcijama, po našem ZOR-u i kolektivnim ugovorima imaju mnogobrojne privilegije. Neke od njih su da se pre odlaska na funkciju postave na bolje plaćena radna mesta. Zarada sa tih mesta se potom dodatno uvećava (najmanje 20 procenata) i služi kao start za zaradu na novim funkcijama, a samim tim kasnije vodi i ka boljim penzijama - kaže dr Novaković.
Da se većini ne mili da napuste ovakve položaje i umanje svoj kućni budžet ukazuje i to da se za njih pored zarade u velikim javnim preduzećima iz poslovnih fondova izdvajaju i dodatna sredstva, ali samo onima koji su "poželjni".
- Lideri velikih centrala, ali i pojedinih granskih sindikata, imaju i dodatne izvore prihoda. Naime, oni su članovi više upravnih odbora. Naknade za to su za naše prilike relativno visoke, pa uz dnevnice, putovanja van zemlje i druge manje vidljive prihode sindikalnim liderima mesečni prihodi budu i nekoliko hiljada evra. To je dovoljan uslov da se oni malo obaziru na svoju sindikalnu bazu, a nastoje da postojeće privilegije uvećaju i zadrže što duže.
Osvrt na sindikalnu scenu tokom tranzicije Srbije ukazuje na činjenicu da su sindikalni lideri na tim mestima bili i više decenija. Odlazak sa najviših položaja u Srbiji je retkost, pre je izraz ličnog poraza, nego potez učinjen u interesu sindikata kao celine.
- Odlazi se na bolja mesta partijska, ministarska, savetnička, a baš kad mora u penziju. Naravno, kad se iscrpe svi kanali vertikalne promocije kroz sindikate, pa se mora vratiti u preduzeće onda se vraća na dobro plaćena radna mesta, ponekad samo za njih napravljena i "izmišljena". Odatle su i realno bolji uslovi za penzionisanje - tvrdi prof. Novaković.