TITO SPREČIO PAVELIĆEVU OTMICU: Četnik Blagoje Jovović pretekao hrvatsku, srpsku i izraelsku službu

Tim činom ovaj stasiti Bjelopavlić je ispravio sve greške, previde i namere koje je činila Titova Jugoslavija prema osvedočenom zločincu, tvorcu države smrti i užasa.

Jer jedino se njemu, poglavniku Nezavisne Države Hrvatske, nije nikad sudilo. Vođa ustaškog pokreta, revnosni nacistički zločinački šegrt, gotovo da je jedini kvisling iz Drugog svetskog rata koji je izmakao pravdi. Sedam meseci po završetku ratnih strahota, 20. novembra 1945, u Nirnbergu počinje suđenje istaknutim članovima vojne, političke i ekonomske elite Trećeg rajha. Nekoliko meseci po oslobođenju Francuske, u Parizu se sudi maršalu Petenu zbog saradnje sa okupatorom. Osuđen je na smrt. Nešto kasnije kazna je preinačena u doživotnu robiju. Umro je u zatvoru.

Vidkun Kvisling, norveški političar, saradnik nacista, streljan je 10. oktobra 1945. posle suđenja koje je pokazalo sve užase njegovog režima u ovoj skandinavskoj zemlji. Po njemu će simbolično biti nazvani svi koji su nanosili štetu sopstvenom narodu zarad interesa zavojevača. Sličnu sudbinu doživeće i general Dragoljub Draža Mihailović, koji će 1946. godine biti optužen, osuđen i streljan.

Dok se njima sudilo, Ante Pavelić se slobodno šetao Buenos Ajresom. Normalno je da se postavi pitanje zašto u bivšoj državi nije suđeno osvedočenom ratnom zločincu. Tim pre što je još odlukom Avnoja krajem 1943. formirana Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Ante Pavelić, uz najbliže saradnike iz NDH, bio je u žiži interesovanja. Započeti posao ovog tela, docnije nazvanog Zemaljska komisija, posle 1947. preuzelo je Istražno odeljenje Javnog tužilaštva Hrvatske.

U TIM poratnim godinama, javno tužilaštvo je prikupljalo dokaze i sprovodilo zajedničku istragu protiv dvojice ustaških "dužnosnika", Ante Pavelića i Andrije Artukovića. Opširna optužnica, na nekoliko hiljada strana, po zvaničnoj verziji završena je 1951, posle četiri godine rada. Ti spisi tužilaštva deponovani su u Hrvatskom državnom arhivu i nalaze se spakovani u osam kutija pod nazivom "Optužništvo, Pavelić i Artuković".

Jugoslovenska tajna policija, još od završetka rata, tragala je za Pavelićem. Pošto je u tom trenutku postojao politički interes da mu se sudi u tadašnjoj Jugoslaviji, prvi cilj agenata je bio da Pavelića otmu i dovedu u zemlju, a ako je to neostvarivo, da ga likvidiraju.

Onda se nešto promenilo. Iz vrha države proglašen je "lovostaj" na poglavnika. U "sefu pamćenja" Boška Vidakovića, koji je dugo boravio u Buenos Ajresu sa posebnim ovlašćenjem da pripremi otmicu Pavelića, ostalo je zabeleženo mnogo toga. Tako su on i ondašnji ambasador u Argentini France Pirc već bili utanačili sporazum sa jednom američkom ekipom da vođu ustaša isporuči, na otvorenom moru, jednom našem brodu. U poslednjem trenutku iz Beograda je stigla poruka da se, po Titovoj naredbi, cela operacija odloži za bolja vremena.

Nekoliko godina kasnije Stevo Krajačić, tadašnji predsednik Skupštine Hrvatske, na jednom sastanku vrha obaveštajne zajednice, ovaj Titov potez je objasnio:

"Nakon streljanja Draže Mihailovića i samoubistva generala Milana Nedića, koji je iskoristio trenutke nepažnje stražara i survao se sa najvišeg prozora beogradskog zatvora - a što su u zapadnim novinama propratili zlim člancima kako to nije bilo samoubistvo, nego najprimitivnije policijsko ubistvo - i osude Alojzija Stepinca u Zagrebu, drug Tito nam je, kako bi stišao kapitalističku orkestriranu halabuku, naložio da odustanemo od Pavelićeve otmice, jer bi se takav čin izrodio u međunarodni skandal bez presedana."

"Lovostajem" koji je proglašen sredinom prošlog veka nije stavljena tačka, jer se 1956. godine optužnica protiv ustaškog poglavara aktivira i dopunjuje. U glavnom delu optužnice, koja nosi datum 7. maj 1956. i koja je prosleđena Okružnom sudu u Zagrebu, piše: "Od mjeseca aprila 1941. do početka mjeseca maja 1945, iskorištavajući privremenu okupaciju zemlje, Pavelić osnovao u okupiranom dijelu Jugoslavije, i to u Hrvatskoj, Srijemu, Banatu i Bosni i Hercegovini, terorističku organizaciju nazvanu Ustaška nadzorna služba. Zadatak je bio da, pored ostalih delatnosti, upućuje u logore osnovane u Jasenovcu i Staroj Gradiški, osobe koje te organizacije ocijene kao nepoćudne..."

Javni tužilac, potom, tvrdi da su se deportacije u logore smrti odnosile na decu, roditelje, sestre i braću uhapšenih. "Pa su ti organi, izvršavajući njegov zločinački plan, ubili sjekirama, maljem po glavi....", a dalje se nabrajaju svi mogući načini likvidacija, uključujući izgladnjivanje, trovanje ili razbijanje glave o zidove...

DEŠAVALO se nešto nezamislivo za jednu ozbiljnu zemlju, kako je tada Jugoslaviju doživljavala partijska vrhuška. Službe u Zagrebu i Beogradu, potpuno nezavisno jedna od druge, pripremaju novi plan za otmicu ili likvidaciju Ante Pavelića, koji bezbedno živi u predgrađu Buenos Ajresa.

U vili na Jabukovcu, koju su Zagrepčani u žargonu zvali zabranjenim gradom, sredinom juna 1956. okupili su se Stevo Krajačić, pukovnik Đuro Milić Šiljo, Veljko Drakulić, Dalibor Jakaši Maljčik, Srećko Šimurin i Petar Rak, mladi saradnik Udbe iz dalekog Čilea. Krajačić je bez nekog uvoda odmah prešao na stvar:

"Drugovi, krećemo sa našom dosad najvažnijom operacijom. Nazvaćemo je operacija Pavelić! Ovo znamo samo nas šestorica. Ne znaju čak ni drugovi Tito i Ranković! Čuće na vreme!"

Neki mesec kasnije, u kabinetu Slobodana Penezića Krcuna okupili su se Slobodan Krstić Uča, Boško Vidaković, Stanimir Dinčić, Jova Kapičić, Anton Kolendić, Voja Biljanović i Slavoljub Petrović Đera, tadašnji ambasador u Argentini. Tema razgovora je atentat na ustaškog poglavnika Antu Pavelića.

- Šta o ovome znaju drugovi iz hrvatske službe?

- Zasada ništa. Obavestićemo ih ako za to dođe vreme. Sada akciju vodimo mi... - rekao je Krcun.

Nekako u isto vreme te 1956, u poteru za Pavelićem kreće i izraelska obaveštajna služba Mosad. Izraelcima nisu bili potrebni lovorovi venci za Pavelićevu kožu, već da im ova akcija posluži kao uigravanje za predstojeći lov na "krupne" naciste. To je ujedno bila i zahvalnost Titu što je Jugoslavija među prvim državama, u maju 1948, priznala Izrael.

Inspiraciju za ovaj poduhvat dobili su od Simona Vizentala. Ovaj proslavljeni lovac na nemačke zločince smatrao je da bi Izrael dobio na popularnosti kada bi svetska javnost saznala da su potomci pobijenih žrtava u logorima u Hrvatskoj, uhvatili Pavelića i predali ga Jugoslaviji.

PLANOVE hrvatske i srpske Udbe, međutim, poremetiće tridesetpetogodišnji Blagoje Jovović, rođen u selu Kosiću, kod Danilovgrada, u Crnoj Gori. Bio je pripadnik četničkih dobrovoljačkih jedinica. Jovović je uspeo da preživi golgotu crnogorskih četnika u Sloveniji i prebegne u Italiju, a posle za Englesku. Iz Londona se u jesen 1947, kao izbeglica, uselio u Argentinu. Brzo se snašao, uzdigao se kao uspešan trgovac, industrijalac i hotelijer. Bio ga je glas okretnog, sposobnog i preduzimljivog mladog čoveka, koji ume da stvori novac. Oženio se Argentinkom, koja mu je rodila sina i dve kćerke.

U listu "La prensa" koji je izlazio u Buenos Ajresu, pročitao je tekst da se Ante Pavelić slobodno kreće glavnim gradom Argentine i da troši novac koji je opljačkao od Srba i Jevreja. Tog dana se zakleo da će pronaći zlikovca i osvetiti sve pobijene Srbe! Obratio se i jugoslovenskoj ambasadi tražeći samo da mu obezbede oružje. Ali izgleda da ga nisu ozbiljno shvatili. Uspeva nekako da se sam dovije. Nabavio je pištolj, ali damski, malog kalibra. To će biti jedini razlog što Pavelića nije ubio "iz prve".

Nedaleko od Pavelićeve kuće, u ulici Avijador Mermoz, 10. aprila 1957, Blagoje je pucao na poglavnika. Ispalio je pet metaka. Dva su ga pogodila. Smešten je u sirijsko-libansku bolnicu, gde je zalečen. Pavelić je sredinom jula iz Argentine krenuo u novo bekstvo, ovaj put u Santjago de Čile, iz koga će se posle četiri meseca uputiti u Španiju. Ušao je sa italijanskim pasošem, odazivajući se na ime Mario Galjani. Nastaniće se u Madridu. Ante Pavelić je umro u snu, u nemačkoj klinici u Madridu, u ponedeljak, 28. decembra 1959, u zoru. Profesor Rudolf Sajc dao je dijagnozu: metak koji je ispalio Blagoje ostao je zaglavljen između pršljenova, izazvao je trovanje, a potom i smrt. Blagoje je, sa zakašnjenjem, ipak uspeo da ubije ustaškog poglavnika.