DAROVALI MI NOVI ŽIVOT: Pre četvrt veka presađena mu jetra
NE pamtim kako sam se osećao odmah posle operacije, ali bio sam najsrećniji čovek na svetu kada sam posle mesec i po sam došao do kupatila.
Nikola sa ćerkom Talijom, Foto privatna arhiva
Radovao sam se novom životu. I danas osećam veliku zahvalnost prema donorima i lekarskom timu. Darovali su mi drugi život. Darovali su mi, na neki način, i moju najmlađu ćerku Taliju. Moju ogromnu sreću - govori nam Nikola Vučićević, kome je pre 25 godina presađena jetra u Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje". Foto N. Skenderija
Bio je to epohalni događaj za tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, a za Vučićevića jedini spas! Pre toga je četiri puta bio u komi. Kada mu je doktor rekao da sledeći put možda neće moći da ga spasu, odlučio je da ode na transplantaciju.
- Bio sam jedan od srećnika, zapravo prvi u tom istorijskom poduhvatu, kojima je darovan novi život u Institutu "Dedinje". Već 25 godina živim kao da sam ponovo rođen, punim plućima - kaže Vučićević. - Neizmerno sam zahvalan porodici iz Novog Sada koja je pristala da ustupi organe njihovog sina nastradalog u saobraćajnoj nesreći.
Početkom jula 1995. na Institutu "Dedinje", urađeni su prvi hirurški zahvati transplantacije srca i jetre u SRJ. Prvu transplantaciju srca izvela je ekipa stručnjaka na čelu sa prof. dr Reikom Huskićem, dr Duškom Nežićem i prof. dr Miodragom Perićem, a tim za transplantaciju jetre, predvodili su prof. dr Božina Radević i prof. dr Đorđe Radak. Presađivanje jetre je trajalo oko šest časova, a srca sat i po. U noći između 11. i 12. jula Vučićević je dobio jetru, a Blagoje Jovanović novo srce. Jovanović, nažalost, nije među živima, dok je sedamdesetjednogodišnji Vučićević i ove godine rođendan proslavio i 12. jula.
REŠENI DA USPEJU
- BILI smo rešeni da uspemo u realizaciji ovog teškog i izazovnog posla koji je stajao pred nama - seća se prof. dr Milovan Bojić, direktor Instituta "Dedinje". - Oformili smo tim najboljih stručnjaka koje smo poslali na usavršavanje u Hanover i Pitsburg. Stekli smo odlično znanje iz ove oblasti medicine i počeli realizaciju naše ideje da presađivanje organa uspe i da na samom kraju tog puta imamo pacijente koji će se nakon transplantacije vratiti svojim kućama i voditi normalan život.
- Devedesetih godina slučajno sam primetio da su mi na nogama od kolena do članaka izašle pege, šalio sam se da su staračke, iako sam imao 44 godine - seća se Vučićević. - Otišao sam na Zlatibor na odmor. Svaki dan sam pešačio deset kilometara i mislio sam da sam najzdravija osoba. Kad sam se vratio u Beograd otišao sam kod lekara i konstatovali su trombocitopeniju. Dva puta sam delio sobu na Infektivnoj klinici sa mladićima Željkom i Ljubišom. Predlagali su nam transplantaciju. Ne znajući da ću prvi da odem, obećao sam im da ću ih, kad se operišem, jednog pa drugog ispratiti do sale za transplantaciju. Tako je i bilo.
U ovom, za to vreme ogromnom poduhvatu, pored kardio i vaskularnih hirurga, učestvovali su anesteziolozi, hepatolozi, infektolozi, imunolozi, transfuziolozi i drugi specijalisti bez kojih je bilo nemoguće napraviti ovaj podvig.
- Konzilijum lekara koji su učestvovali u transplantaciji bio je veći od Titovog - tvrdi Vučićević.
KUBURE SA DONORIMA
NAJVEĆI problem kada je reč o presađivanju organa je mali broj donora, a lekari kažu da jedan donor obezbeđuje organe za osam osoba.
- Mnogi u svetu kubure sa donorima, ali kod nas je posebno teška situacija - kaže profesor Perić. - Imamo stručnjake, ali nema dobre organizacije da bi se iskoristili potencijalni donori. Transplantacije jetre i bubrega mogu da se rade čak i od živog davaoca, dok kod srca to ne dolazi u obzir. Specifičnost transplantacije srca je u tome što srce van tela donora ne sme da bude više od četiri sata, uključujući transport i dužinu trajanja operacije. Nemamo čvrsto određene donorske bolnice u kojima bi se dijagnostikovali potencijalno moždano mrtvi pacijenti, idealni za transplantaciju.
Pionirski koraci u uvođenju transplantacionog programa u tadašnjoj državi, koju su mleli i rat i sankcije, dugo su pripremani. Od 1984. do 1991. lekari su svake godine išli na specijalizaciju u "Teksas hart" u Hjustonu.
U Institutu "Dedinje" urađeno je sedam transplantacija srca, 16 jetre i jedno presađivanje pankreasa. Milan Lujić iz Brčkog poslednji je dobio "novo srce", koje u njegovim grudima kuca već 20 godina. Njegovo iskustvo je dirljivo. Pre nego što je, sa nepune 33 godine došao na "Dedinje", bilo mu je "odbrojano" najviše mesec dana. Danas je, kaže, srećan čovek, zahvaljujući timu Instituta "Dedinje".
- Čovek se oseća bolje kad dobije šansu za novi život - priča nam Lujić. - Nisam mogao da ustanem iz kreveta, srce mi je radilo samo deset odsto. Oprostio sam se od života, ali na moju i neizmernu sreću moje porodice sada živim normalno. Vozim auto i radim sve lakše poslove.
Lekari Božina Radević, Milovan Bojić i Reik Huskić, Foto Iz Monografije
Od 2001. program transplantacije u Institutu "Dedinje" je zamro. Nekoliko puta je najavljivano da će se ponovo raditi ovi zahvati, i ostalo je na tome.
- Imali smo dobre rezultate, šteta što se transplantacija više ne radi - kaže Perić. - Od 25 ljudi kojima su presađeni organi, samo jedan nije izašao iz bolnice. Poslednji bolesnik kome smo transplantirali srce još je živ. I nije jedini. Uspeli smo presađivanjem organa tim ljudima da produžimo život, tako da neki od njih žive već četvrt veka.