NA RESPIRATORU 34 DANA, SMRŠAO 38 KILOGRAMA: Ispovest Gorana Stevanovića koji je zbog kovida 19 u bolnici proveo dva i po meseca

Nije trebalo ništa da mi se kaže da shvatim šta mi se sprema. Te večeri u vizitu je došao doktor Steva. Kada je obišao sve pacijente, vratio se u moju sobu. Ništa nije govorio, ali po pokretima sestara i lekara, po radnjama koje preduzimaju, shvatio sam da spremaju mašinu na koju će da me priključe. Idem na respirator, prošlo mi je kroz glavu.

Ovako započinje svoju ispovest Goran Stevanović (54) iz Belotinca kod Niša, koji je čak 34 dana proveo na respiratoru, do kog su ga dovele komplikacije zbog virusa korona. Iako je već u prvi mah imao sve ozbiljne simptome ovog virusa - temperaturu, gušenje, nedostatak vazduha, nije ni slutio da će zbog njega u bolnici provesti čak 74 dana.

- Odmah po dolasku na Infektivnu kliniku krajem marta, saznao sam da je virus zahvatio pluća, tako da mi je u startu uključen kiseonik. I tih nedelju dana su, lekarski tim i medicinsko osoblje, pokušavali da njime nadoknade te nedostatke koji su usledili nakon virusa, ali nedelju dana nakon toga, tačno 1. aprila, bio sam intubiran i, normalno, proveo 34 dana u komi - priča nam Stevanović.

Za sve to vreme, umesto njega disala je mašina, koja je kupovala vreme do njegovog oporavka. Priseća se da u tom trenutku, kada je shvatio da ide na respirator, nije bilo straha.

- Mislim, nije mi bilo svejedno jer sam znao da je to dosta rizično, ali nekako sam imao poverenja i veru u sebe, s obzirom na to da nisam bolovao ni od kakvih bolesti, da nisam imao nikakvih problema druge vrste, skoro 30 godina sam se bavio sportom, tako da, eto, verovao sam u sebe da ću to izneti i na kraju se ispostavilo da je i bilo tako - zaključuje naš sagovornik. - Skinut sam posle 34 dana, a buđenje je trajalo sigurno još oko nedelju dana. Bio sam kao u nekom bunilu, u nekom snu, tako da se punih 40 dana i ne sećam ničega. Kada sam došao sebi, u jednom trenutku mi je to kroz glavu prošlo.

Goran se i danas oporavlja od posledica kovida, ali i respiratora, bolnice, šoka, svega čega se tamo nagledao. Izgubio je čak 38 kilograma i zbog toga, ali i zbog dugog ležanja, ima bolove u zglobovima. Međutim, uporan je da svoju borbu izgura do kraja, pa od juna, kada je došao kući, redovno vežba vraćajući se polako normalnom životu i konačno dišući svojim plućima.

O njegovoj borbi posvedočio nam je i dr Steva Stanišić, specijalista anesteziolog-infektolog, načelnik Intenzivnog odeljenja, lekar koji je te večeri doneo odluku da Gorana priključi na veštačku ventilaciju.

- To je jedna vrsta produžene reanimacije. Znači, ti bolesnici su na pragu smrti, kritično oboleli. Čak i uz maksimalne protoke kiseonika, i uz sve moguće lekove, njima nije bolje, oni se osećaju kao riba na suvom, počinje da im smeta maska, uznemireni su, agitirani, naravno, počinje poremećaj ritma srca i to je pitanje trenutka kada će da dođe do letalnog ishoda. Tako da, faktički, te mašine, respiratori, o kojima se dosta priča u javnosti, nisu nikakva lekovita sredstva, to su mašine koje produžavaju reanimaciju, daju pomoć plućnoj funkciji u smislu ventilacije, ali ne i respiracije, pa zato ih i ne zovemo uvek respiratorima, jer je u tim mašinama nemoguće da dođe do razmene gasova. Opet su pluća pacijenta organ u kome mora da dođe do razmene gasova - kaže dr Stanišić.

On pojašnjava da respirator kupuje vreme dok imuni sistem ne uspe da zaustavi taj proces na plućima dodatnom terapijom.

- Pokušava se svim mogućim lekovima, takozvanim imunomodulatorima, tu su i imunoglobulini, kortikosteroidi, potporna terapija, mi tog pacijenta hranimo putem sonde ili venskih rastvora, jer on neprekidno spava, dobija anestetike, relaksante, toaleta je potrebna, puna nega, i sve to može da traje jako dugo, nekad i 15 i 20 dana, nekad i dva meseca da vi uspete pacijenta da spasete od smrti i da on krene putem oporavka i vraćanja u normalan život - rekao je za naš list Stanišić.