POBEDA PATRIJARHA GERMANA: Zbog zabrane komunista izgradnja Svetosavskog hrama pola veka u prekidu

Vera, trud i višedecenijska upornost patrijarha Germana pokazuje volju srpskog naroda da ispuni zavet predaka i Svetom Savi podigne i posveti dostojan hram-spomenik. Poglavar srpske crkve, 43. po redu, bio je duboko svestan značaja ovog dela za celokupni srpski narod i njegov identitet. Nastavak započete izgradnje vračarskog Hrama uvrstio je među prioritete već po ustoličenje na tron SPC 1958. godine. German je uvideo da je Hram Svetog Save svedok i izvor autentične srpske duhovnosti i da ovaj poduhvat - nema alternativu.

Sve to je odredilo njegovu dugu, strpljivu i upornu borbu za ovu svetinju u rađanju sa komunističkim i ateističkim režimom.

Nemačka okupacija i dolazak novih vlasti prekinuli su radove. Prostor među zidovima započetog hrama korišćen je kao garaže i skladišta. Crkva je bila opustošena i progonjena, pa o nastavku radova nije bilo ni govora. Stigla je i formalna odluka - Državni sekretarijat unutrašnjih poslova 1953. godine donosi zlokobno rešenje kojim se imovina Društva za izgradnju Hrama Svetog Save, kao i započeti hram, proglašen za opštenarodnu imovinu.

Komunističke vlasti znale su da je reč o pravnom nasilju, pa ovo rešenje, kako bi prekinule svaki dalji postupak, Crkvi nikada nisu formalno dostavile.

Dolaskom Germana na čelo SPC, stvari se polako menjaju. Već prvih dana svog patrijarhovanja, vodeći mudru i strpljivu diplomatiju u odnosu sa civilnim vlastima, on je započeo svoju brobu za vraćanje Hrama pod okrilje SPC. Zapamćeno je da je čak 88 puta od predstavnika opštine, Grada Beograda, Republike i Federacije zatražio vraćanje vračarskog hrama. Sveti sinod za isto vreme uputio je državi 25 formalnih dopisa istog sadržaja - zahtevom da se radovi na Hramu nastave. Odgovora ili nije bilo, ili su se svodili na više ili manje skriveno - ne!

Patrijarh se nije predavao, niti je gubio nadu.

Na sastanku aprila 1966. godine u manastiru Rakovica tadašnji republički funkcioner Srbije Dragi Stamenković patrijarhu je izneo nepristojnu ponudu. Ona je glasila: O nastavku izgradnje Hrama nema govora, ali država je spremna da kao znak dobre volje dozvoli i finanasira pokrivanje postojećih zidova u koje će se usleliti crkveni muzej ili galerija fresaka nazvane po Svetom Savi. Bila je to vešta zamka da se temelji Hrama obesvete i stave pod upravu države. Crkva je, uprkos pritiscima uspela da se odupre i odbije ideju o prenameni započete bogomolje, ali i nuđenu promenu lokacije svetosavske crkve.

Ideološki obojena vlast je slabila, a duh slobode polako ali sigurno vraćao se u srpsko društvo. Preokret se događa 1984. godine, izborom Dušana Čkrebića za predsednika Predsedništva Srbije. Već prvih meseci po svom izboru on poziva patrijarha Germana, inače svog zemljaka, pa i uzora iz rane mladosti, i članove Sinoda - vladike šumadijskog Savu, žičkog Stefana i niškog Irineja, sadašnjeg patrijarha.

- Uz obavezu poštovanja republičkih i gradskih propisa, možete nastaviti gradnju Hrama Svetog Save - sa uzbuđenjem je saopštio Čkrebić.

O ovom uzbudljivom momentu, u svojoj memoarskoj knjizi "Život, politika, komentari", Čkrebić piše:

"Ova vest gostima je delovala šokantno. Velikodostojnici nisu krili svoju radost. Uspeli su međutim da sačuvaju dostojanstvenu smirenost, kojom ih je snabdelo višegodišnje strpljenje i neutažena nada da će odluka o zabrani gradnje kad-tad pasti."

Dogovoreno je da se nastavak gradnje ne objavljuje uz fanfare i trijumfalizam, kako zaokret vlasti u Srbiji ne bi bio "miniran" akcijom drugih republika i na nivou federacije. Postajala je realna pretnja da krugovi verni poretku koji je nepovratno tonuo ne osujete plan i radove dodatno produže. Crkva se držala dogovora, pa je u zvaničnim crkvenim novinama "Pravoslavlje" izašla samo stidljiva vest sa naznakom da je velika odluka doneta. Vest je obnarodovana u celini tek krajem 1984. godine.

Čkrebić, koji je za svoje zasluge u izgradnji vračarske svetinje pre nekoliko godina odlikovan i Ordenom Svetog Save, u svojim memoarima ne krije da je odluka o zabrani ovog nastavka projekta bila politička i ideološka, doneta mimo zakona u partijskom rukovodstvu, a ne u Narodnoj skupštini, te da je bila bez ikakvog legitimiteta.

"Kada je odluka o nastavku izgradnje Hrama zaživela, laknulo je i Crkvi, ali i nama na vlasti. Njome je bar donekle spašena čast mojoj generaciji koja je smogla snage i hrabrosti da stavi van snage odluku svojih prethodnika koja je godinama pritiskala srpsko biće, njegovu čast i nacionalnu svest."

Tiho i neprimetno, bez obzira na podsmehe i pojedine otrovne strele u jugoslovenskoj javnosti, sveto mesto na Vračaru je oživelo. Posle gotovo pola veka među zidove započete građevine pojavili su se majstori i građevinske mašine. Svetosavski hram pridizao se iz zaborava, darujući panorami Beograda sasvim novu duhovnu i umetničku konturu.

RADOVI PREMA GUBERU CRKVE

U ČAST dozvole za nastavak izgradnje Hrama Dušan Čkrebić priredio je maja 1984. godine svečani ručak za patrijarha Germana i članove Sinoda. Razgovor je proticao u izvanrednom raspoloženju. Pod utiskom višegodišnjih finasijskih problema sa smederevskim koncernom, Čkrebić je patrijarhu Germanu u šali rekao:

- Eto, Vaša svetosti, sad će i Crkva imati svoju železaru!

German se nasmejao, pa mudro odgovorio:Gospodine predsedniče, Crkva će Hram graditi prema svom guberu. Crkva je svoje hramove i manastire gradila i obnavljala i stotinama godina. Za sve nas ovo je veliki dan.