Tajni vojni pakt između FNRJ i Amerike: Koraci jugoslovenske postsovjetske spoljnopolitičke orijentacije - Američka muzika za balkansko kolo

U centru tog vrtloga je bio Tito, neprikosnoveni vladar Jugoslavije, kapije na putu sovjetskog napredovanja ka istočnom i centralnom Sredozemlju, severnoj Italiji i južnoj Francuskoj.

- Sovjetsko-jugoslovenski sukob 1948. za zapadne stratege je predstavljao pravi poklon. Jugoslavija je „ispala“ iz bloka, pomerajući granicu sovjetskog domašaja sa jadranskih obala na Dravu i Dunav, teritorijalno odvajajući Albaniju od ostatka lagera i, nakon prestanka angažovanja na pomoći snagama generala Markosa, suštinski omogućila konsolidaciju prozapadnih vlasti u Grčkoj. Sa svoje strane, Grčka i Turska su bile voljne da svoj antagonizam privremeno potisnu zarad rešavanja ozbiljnijih problema - navodi istoričar dr Ivan Laković.

Prvi koraci jugoslovenske postsovjetske spoljnopolitičke orijentacije odvijali su se oprezno. Sklapanjem tajnih sporazuma sa Brozom i uvođenjem politike “održavanje Tita na površini”, američka administracija je stvorila principe saradnje sa “korisnim” diktatorima.

- Amerikancima je bilo jasno da, ako bi Sovjeti uspjeli da povrate kontrolu nad Jugoslavijom, oni se ne bi zaustavili samo na eliminaciji Titovog režima. Osiguravajući se instalacijom struktura vlasti koje ne bi mogle da ponove iskustvo svojih prethodnika, oni bi tako trajno izbili na Jadran i presekli Zapadu ovu stratešku liniju odbrane - objašnjava dr Laković.

Takva situacija je učinila da glavni saveznik Amerike postane komunista Tito, čije je ime u tadašnjim diplomatskim i analitičkim dokumentima SAD postalo sinonim za državu Jugoslaviju.

On je od Amerike već dobio ogromnu materijalnu i vojnu pomoć koja ga je učinila šefom regionalne sile, ali ne samo što Turci i Grci nisu znali za njegove tajne poslove sa Vašingtonom, već ni američke diplomate nisu bile upućene u te zakulisne igre.

POŠTO je pridobila Tita, Amerika se našla pred problemom kako da komunističku Jugoslaviju još čvršće uveže u antikomunistički NATO pakt. Rešenje je pronađeno u stvaranju regionalnog saveza Jugoslavije, Grčke i Turske, koje su po svom geografskom položaju činile jeinstvenu liniju odbrane južnog krila Alijanse.

Stvaranje vojnog saveza ove tri zemlje bilo je u najvišem strateškom interesu Zapada, ali pitanje komande nad ovim delom Mediterana izazvalo je trvenja. Nju su želeli i Britanci i Italijani. Kada je Amerikancima dozlogrdila evropska surevnjivost sami su preuzeli komandu, što je takođe usvojeno kao princip za budućnost. Događaji su zatim počeli da se nižu.

- Početkom 1953. grčki ministar inostranih poslova Stefanopulos doputovao je u Jugoslaviju. Sa Kočom Popovićem i Josipom Brozom Titom razgovarao je o zajedničkoj platformi budućeg ugovora triju balkanskih država. U Ankari su od 17. do 20. februara 1953. održani razgovori visokih vojnih delegacija Grčke, Turske i Jugoslavije. Razgovaralo se o razmeni podataka o oružanim snagama SSSR i satelitskih zemalja i o odbrambenim planovima tri zemlje. Potom su 28. februara ministri inostranih poslova Popović, Stefanopulos i Keprili potpisali Ankarski sporazum. Tri strane su precizirale konkretne dogovore za sastanke na Bledu avgusta 1954. godine. Epilog je bio sklapanje Saveza Grčke, Turske i Jugoslavije. Glavno pitanje Bledske konferencije, pitanje sklapanja vojnog saveza, bilo je rešeno 9. avgusta potpisivanjem 20-godišnjeg sporazuma- navodi dr Terzić.

Tek posle pada Berlinskog zida počelo je naučno rasvetljvanje Balkanskog pakta, ideološki nemogućeg ugovora, između dve NATO i komunističke Jugoslavije, koja je zvanično odlučno odbijala da uđe u Alijansu. Deklasifikovani dokumenti sa zatvorenih sastanaka Broza i šefova država Balkanskog pakta otkrili su drugačiju priču: Tito je isticao da vanblokovska politika Jugoslavije podstiče želje naroda Varšavskog pakta da se oslobode tutorstva Sovjeta.