Hram rođen u slobodi Srbije

U ovom viđenju zavetne crkve srpskog naroda, koje je zabeležio njegov prvi posleratni glavni projektant i neimar arhitekta Branko Pešić, sadržan je značaj ovog jedinstvenog objekta kao tačke ukrštanja srpske istorije i budućnosti, ali i duhovnog izvorišta našeg naroda.

Više je nego jasno da je protoneimar Pešić još osamdesetih godina imao punu svest o ulozi crkve koju je podizao i njenog značaja za celokupni srpski narod. Njemu je bilo jasno, što se danas ponekad i zaboravlja, da na Vračaru niče ne samo gabaritom impresivni profani objekat, niti samo još jedna bogomolja, već mesto narodnog ispunjenja viševekovne zahvalnosti prvom i najvećem svetitelju - Svetom Savi.

Sa ovom mišlju je krajem 19. veka i rođena ideja o podizanju svetinje, koja se ove godine konačno ostvaruje. Na jesen je planirano i osvećenje vračarskog Spomen-hrama Svetog Save - temelja srpske duhovne vertikale i najvažnijeg zaveta našeg naroda.

Da bi ideja o podizanju svetosavskog hrama, međutim, bila zaokružena i formulisana bilo je potrebno ispunjenje više uslova. Srbija je na Berlinskom kongresu 1878. stekla puno međunarodno priznanje i afirmisala se kao država. Za veliki deo našeg naroda to je označio i potvrdu dugo i strpljivo čekane i snažno priželjkivane slobode. Ne čudi, zato, što je na talasu uzleta mlade Kneževine pokrenuto i pitanje adekvatnog izraza zahvalnosti Svetom Savi kao temeljnoj ličnosti srpske istorije i duhovnosti.

Ideja o podizanju monumentalne bogomolje, svoj koren ima u predlozima da se prvom srpskom arhiepiskopu podigne dostojan spomenik. Daljom idejnom razradom stiglo se do crkve, kao prirodnom spomeniku takvoj ličnosti, da bi se sintezom ovih rešenja došlo do impozantnog hrama, koji bi u sebi objedinio i bogoslužbenu i monumentalnu, spomeničku, funkciju.

Ovaj put, međutim, nije bio ni kratak niti jednostavan.

Prvi pisani trag ove inicijative datira iz 1878. Za nju je zaslužan Sreten Petrović, kasacioni sudija i jedan od prvih učenika kragujevačkog i beogradskog liceja. On je uočio da Sveti Sava nema odgovarajući spomenik u srpskom narodu. Svega godinu kasnije, Savindan je prvi put obeležen u slobodnoj i priznatoj Kneževini. Profesor Bogoslovije, sveštenik Nikola Ružičić, potonji episkop niški Nikanor, u svojoj besedi postavio je pitanje da li je potomstvo blagodarno Svetom Savi u meri u kojoj on to zaslužuje.

Otac Nikola ponudio je i odgovor:

- Narod jeste zahvalan. Imenujući po njemu mesta i pojmove, slaveći ga, pominjujući ga u zdravicama i besedama podigao mu je spomenik u svom srcu. Sloboda je, međutim, donela i pitanje da li ovom Srbinu nad svim Srbima treba podići i vidljiv spomenik, odgovarajući njegovom apostolskom snu i dostojanstvu - rekao je Ružičić.

Ove reči posebno veliki odjek dobile su u atmosferi priprema za obeležavanje tri veka od spaljivanja moštiju svetitelja. Bio je to prvorazredni događaj, koji je učvrstio i afirmisao inicijativu o vraćanju duga duhovnom ocu srpskog naroda. Ideja je počela da se ostvaruje 1895. osnivanjem Društva za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru.

Na Blagovesti iste godine mitropolit beogradski Mihailo uputio je proglas srpskom narodu iza koga je potpisima stalo stotinu najuglednijih ličnosti tadašnjeg Beograda. U njemu se kaže:

"Osećajući ono što i svaki Srbin oseća, ma gde se nalazio, bez obzira na podele i međe, obraćamo se svakome bratu Srbinu i sestri Srpkinji u čijim grudima živi uspomena na Svetog Savu, prvog učitelja, velikog miroljupca i prosvetitelja, da pomognu velikom poduhvatu zidanja svetog hrama Svetom Savi. Da bi se ova misao ostvarila i da bi nova crkva na mestu gde je razvejan svetiteljski prah bila dostojni spomenik celog srpstva, mi podjednako apelujemo na sve hrišćane srpskog roda, ma gde oni živeli, kao i na sve druge pobožne prijatelje našeg naroda da svojom darežljivošću pomognu da ovaj sveti dom u istini bude onakav ukras koji će dostojno odgovarati imenu svetitelja trudbenika."

Mitropolit Mihailo poručio je u proglasu da se "neće žaliti žrtava" u ovom poduhvatu.

"Mi pregosmo na ovo bogougodno i veliko delo, a preblagi Bog molitvama našeg prosvetitelja neka nas i sve Srpstvo ukrasi, te da započeto delo dovedemo do kraja!"

Svedoci smo da se reči mitropolita Mihaila ostvaruju pred našim očima - tačno 125 godina kasnije. Toliko je trebalo vremena da naš narod i njegova Crkva, uvek deleći istu sudbinu, prođu kroz sve istorijske Scile i Haribde i smognu snagu da održe datu reč, ispune najvažniji zavet i oduže se Svetom Savi. Uz pomoć Rusije, ruskog naroda i njegovih umetnika, vračarski hram približava se trenutku kada će zasvetleti u svoj svojoj lepoti, postajući mesto svetskog, univerzalnog karaktera.

Ovu dimenziju Hrama Svetog Save uočio je mitropolit Amfilohije pa je još 1989, kada su radovi tek dobijali širi zamah, zapisao reči koje najbolje opisuju suštinu njegovog podizanja:

"Vaskrsavajući posle svog dugogodišnjeg raspeća, Hram Svetog Save na Vračaru u naše vreme dobija još dublji smisao nego što ga je imao na početku. Od prvobitno zamišljenog spomenika duboke zahvalnosti prvom srpskom svetitelju i prosvetitelju, Hram zadobija sveobuhvatni smisao i značenje, što i njegovu gradnju čini još slojevitijom. Prerastajući kroz svoje raspeće i vaskrsenje u sveobuhvatno znamenje ne samo srpskog nego i vaseljenskog karaktera, Hram Svetog Save postaje izazov i priziv svima na radikalnu promenu i preobražaj uma, znanja i umenja - načina življenja i mišljenja uopšte. Danas Hram ne samo da se gradi, već on gradi, izgrađuje i preobražava materiju, čoveka, narod, zajednicu. On se istinski gradi samo ako se u njega ugrađuje."

Serijal finansijski podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije