KOMENTAR: Sahrana Pupina u Srbiji - njegova želja, za nas čast i obaveza

MIHAJLO Pupin je želeo da počiva u Srbiji. O tome postoji nedvosmislen pisani trag koji je ostavila njegova ćerka Varvara, ali amanet velikog naučnika još nije ispunjen. Osam i po decenija samuje na groblju u njujorškom Bronksu.

Ostvarenje svake velike želje i namere, kažu stari, traži punoću vremena i kadre ljude. Neka nam, i ovaj put, to bude opravdanje za neučinjeno. Na želju genija iz Idvora, sve nas je podsetila profesor Radmila Milentijević, odlučna u nameri i da je ispuni. Na nama je sada da je podržimo i činjenjem i srcem. Sloga među njegovim naslednicima, onim čija će saglasnost za ekshumaciju biti presudna - ohrabruje.

Sve razloge zbog kojih zemne ostatke genijalca i rodoljuba treba preneti u Srbiju nemoguće je nabrojati. Njegovo stvaralaštvo i vrednosti koje je negovao mogu samo da nam budu uzor. Na životnom putu od pašnjaka do naučenjaka, "u Novom svetu je proslavio i sebe i srpsko ime", i ostavio bezbroj primera samopregornog rada, discipline i ljubavi.

Da bi pomogao otadžbini u Prvom svetskom ratu, založio je svu svoju imovinu vrednu oko 100 miliona današnjih dolara, uz odgovor iznenađenim bankarima: "Ako propadne Srbija, neka propadnem i ja." Ima li danas u našem rodu ikog, na svim meridijanima, ko bi to učinio? A, ovo je samo jedan od primera njegove neizmerne ljubavi prema otadžbini.

Za Srbiju je uvek i na svakom mestu činio sve što je mogao. Voleo je Ameriku, ali je bio Srbin. Za ponos svih nas - Srbin od čijeg rada čovečanstvo i danas ima bezbroj dobrobiti. Srbin čije nam poštovano ime i danas otvara mnoga vrata. Prenos njegovih zemnih ostataka u domovinu zato ne bi bio samo ispunjavanje želje slavnog naučnika, već veliki čin za naš narod i našu istoriju. Nas bi opet proslavio, a on bi mirno počivao.