SPECIJALNI DODATAK (5) Titovi obračuni sa Srbima: Lov na veštice među srpskim intelektualcima - Progon profesora

Naum da brutalno zatuče svaki kritički pogled iz Srbije na sopstvenu ličnu vlast, položaj države i nagomilane probleme, Tito nije krio. U javnim istupima 1968. otvorneo je pozivao da se odvoji "žito od kukolja" i da se sa Univerziteta eliminišu profesori koji nisu na partijskoj liniji. Isto tako, u vreme obračuna s nacionalizmom, krajem 1971, još eksplicitnije je poručio:

- Što smo mi do sada učinili? Nismo makli nijednog čoveka. Na Beogradskom univerzitetu tačno smo znali ko je izazvao i ko je bio protagonista poznatih nemira studenata. To je bilo poznato i ipak su ti ljudi ostali tamo. To su pojedinci, nama tuđi, uglavnom prozapadni...

REKTOR Beogradskog univerziteta Dragiša Ivanović tada je upozorio:

- Mnogi od sadašnjih profesora Filozofskog fakulteta nisu uspeli da se afirmišu na naučnom planu, pa su se zbog toga preorijentisali na politiku, i to ne na bilo kakvu, već na krajnje sumnjivu politiku. Većinu današnjih bundžija svojevremeno smo poslali u neke zapadnoevropske zemlje. Tamo su oni otišli kao komunisti, a vratili se sa idejama koje nikakve veze nemaju sa našom ideologijom.

Lov na kontrarevolucionarne veštice krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina bio je u punom zamahu. Zabranjeno je više listova, mahom omladinskih, a pod ključem je završilo na desetine knjiga, filmova, scenarija... Sa repertoara, tada je skinuta predstava "Kad su cvetale tikve", po romanu Dragoslava Mihailovića, rasplamsan je spor sa filozofima, bunkerisan je film Želimira Žilnika "Rani radovi", a blokirana je i knjiga Dobrice Ćosića "Moć i strepnje". Zabranjena je dostava časopisa "Anali Pravnog fakulteta", pokrenuta je kampanja protiv dodeljivanja Oktobarske nagrade Matiji Bećkoviću, zabranjene su "Književne novine"...

Najčvršći otpor praktičnom razbijanju Jugoslavije i ustavnopravnoj omči koja se spremala Srbiji dali su profesori Beogradskog univerziteta. Intelektualnu opoziciju činio je šaroliki skup ličnosti - otvorenih desničara, nacionalista, zastupnika građanskog društva, "zapadnjaka", rankovićevaca, ibeovaca, ubeđenih levičara... Tito ih je nazivao beogradskom čaršijom i optuživao ih za nacionalizam i kontrarevolucionarnu i neprijateljsku delatnost.

REŽIMSKU represiju najbolje je osetio profesor Pravnog fakulteta Mihajlo Đurić, koji se marta 1971. godine na jednoj od stručnih javnih rasprava suprotstavio novim ustavnim rešenjima. Skup održan na Pravnom fakultetu u Beogradu 18, 19. i 22. marta 1971. bio je poput nagazne mine podmetnute ispod već pripremljenog ustava.Većina profesora napala je predložena rešenja, smatrajući ih neprihvatljivim i štetnim. Najdalje je otišao profesor Đurić, koji je progovorio i o položaju Srbije u zajedničkoj državi, ali i mestu srpskog naroda u njoj, izrekavši proročke reči.

- Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu, ili tačnije, na njenim razvalinama... uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. Meni ne pada ni na kraj pameti da se zalažem za spasavanje po svaku cenu nečeg što se ne može spasti i što u ovakvom vidu ili prividu nije ni vredelo stvarati - izgovorio je Đurić jeretičke reči.

Zbog ovog govora profesor je izveden na sud i osuđen na dve godine zatvora, od kojih je u "Zabeli" odležao punih devet meseci. Ocenjeno je da je izlaganje profesora Đurića u javnoj debati "moglo imati i dovesti do teških posledica". "Energičnom akcijom Saveza komunista i radnih ljudi do toga nije došlo." Na sud je, svega nekoliko meseci kasnije, izveden i mladi profesor Kosta Čavoški, koji je osuđen na pet meseci zatvora.

SLIČNU sudbinu doživeće i grupa njihovih kolega, koje su ustale u odbranu profesora Đurića i od države zatražile njegovo puštanje na slobodu. Iz Partije, nastave i dalje karijere isključeni su profesori Andrija Gams, Stevan Vračar i Ružica Guzina, asistenti Danilo Basta, Vojislav Koštunica i Branislava Jojić. Posebno je tragična sudbina docenta uporednog prava Aleksandra Stojanovića, čija je karijera zapečaćena. Nije pristao da obija pragove tražeći posao, već je sledeće decenije proveo na birou rada, živeći od naknade za nezaposlene. Ovu sumornu hroniku upotpunjava profesor Stevan Đorđević, koji se suprotstavio amandmanu kojim je Tito proglašen za doživotnog predsednika. Ovako krupan prestup čak ni Partija nije znala kako da sankcioniše, pa je Đorđevića samo isključila iz nastave. Punu deceniju proveo je kao član Partije, ali bez prava glasa i zaposlenja.

Tito je u progonu neistomišljenika koristio više metoda, najčešće vršeći pritisak na republička partijska vođstva, koja bi tako postajala puki izvođač "obračunskih" radova. On bi najčešće na nekom javnom forumu ukazao na neku negativnu pojavu u društvu, što je imalo jasno značenje, posle čega bi sa nižih partijskih nivoa počeli otvoreni progon, pritisak, smena, otkaz... Ovom tehnikom je uspešno i od srpskih liberala, iako tolerantnim prema različitostima, napravio stroge cenzore i progonitelje kritičara režima.

Istine radi, Brozove signale, čak i neverbalne, najčešće su rado i bespogovorno usvajala sva republička rukovodstva. Srbija tu nije bila izuzetak, štaviše. Titov nalog često nije ni bio potreban. I ovlašan pogled na posleratnu istoriju Saveza komunista Jugoslavije i Srbije pokazuje neprekidnu autošovinističku liniju, koju su iz razloga ideološke opijenosti, poltronstva ili golog karijerizma uporno i dosledno iscrtavali srpski komunisti. Tito, čiji je mehanizam vlasti, između ostalog, bio utemeljen i na neprekidnom podgrevanju konflikta Srba sa ostalim nacijama, bio je samo patron i sponzor takve politike.

Ilustrativan primer je i Draža Marković, dugogodišnja dominantna figura srpskog komunizma. On je još 1969. u svom stilu i stilu plejade njegovih istomišljenika predano tragao za unutrašnjim neprijateljima.

- Netačna je ocena Sekretarijata CK da neprijatelj nema institucije. Šta je Filozofski fakultet u Beogradu, šta su drugi filozofski fakulteti? Ja bih čak rekao da neprijatelj u oblasti kulture ima više legalnih institucija nego mi. Šta je časopis "Filosofija", šta je Srpska književna zadruga, šta su monopoli u žirijima, u kulturnoj i izdavačkoj politici? - govorio je Draža Marković.

Filozofski fakultet bio je jaka opoziciona baza, a borba režima sa njegovim profesorima trajala je gotovo neprekidno od 1968. pa sve do 1975. godine. Na spisku nepodobnih na Filozofskom fakultetu, kao "najreakcionarnijoj ustanovi", našli su se Mihailo Marković, Svetozar Stojanović, Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović, Zagorka Pešić Golubović, Miladin Životić, Trivo Inđić i Nebojša Popov. Protiv afirmisanja "moralno-političke podobnosti" i rušenja autonomije Univerziteta izjasnio se Savez studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, a podršku profesorima pružili su i članovi odbora Korčulanske letnje škole i redakcije "Praksisa". Sve ove institucije do kraja 1974. biće praktično ukinute.

Profesorima i saradnicima Skupština Univerziteta propisala je novembra 1973. da ukoliko žele da ostanu "u nastavnoj i javnoj funkciji, prihvataju program i politiku SK i njegovu vodeću ulogu u razvitku društva", što je nametnuto putem samoupravnih sporazuma.

Fakultetska komisija, na osnovu analize radova, nije utvrdila nikakvu krivicu profesora, što je većinom glasova usvojio i Savet Filozofskog fakulteta (5. jula 1974). Tada su se uključile državne institucije. Izmenom Zakona o visokom školstvu i stručnim udruženjima, uskraćeno je delegiranje predstavnika u savete fakulteta i uveden je jedan nov institut u radne odnose - "stavljanje na raspoloženje" i pojačan politički pritisak na nastavni kolektiv i nepodobne profesore.