SRAMOTA ZA IZDAJSTVO BOLI I U GROBU: Srpski Peten je iskreno verovao u novi nemački poredak u Evropi

Put koji je on izabrao bio je - „raditi sa okupatorom“, a sve za dobro Srbije, za „obnovljenu samostalnu srpsku državu“ u okviru novog nemačkog poretka u Evropi u koju je čvrsto verovao.

Spreman da prihvati da mu sude samo „Bog i srpski narod“, Nedić je, tamo kad se već sasvim jasno razaznavalo približavanje kraja rata, govorio sledeće: „Ja jasno vidim svoj put i svoju sudbinu. Mene će kad Nemci odu, streljati ili obesiti... Ali pre nego što dušu predam Bogu, viseći uz neku banderu na Terazijama, ja ću tamo daleko ispred nebeskog prestola videti bar jedan milion Srba, koji mi u jednom glasu kažu: Ostali smo u životu blagodareći tebi, tvojoj kolaboraciji i izdaji. Pobednici, komunisti ili Mihailovićevi ljudi će me ubiti, a oni će me mrtvog braniti, i pred Bogom i pred Srbima i pred sudom istorije.  General Mihailović je rešen da za Srbiju da svoj život, ali ja radi tog miliona i celog ovog naroda, žrtvujem nešto više od svih ljudskih života: žrtvujem svoju čast i svoje svetlo ime. Poginuti za otadžbinu je lako, jer smrt boli samo trenutak -dva, a dati obraz za Otadžbinu je mnogo teže jer sramota će da boli i u grobu“.

Sve ovo Nedić je rekao u razgovoru sa Adamom Pribićevićem, a kad mu je ovaj prebacio što dopušta da se progone ljudi Draže Mihailovića i da se oni napadaju preko štampe.

POSLUŠAN SARADNIK nemačkog okupatora, što je bio, evidentno i potpuno dokazano, i po svojim opštim opredeljenjima, u svemu, i sasvim jasan, Nedić je ipak ocenjen i kao kontroverzna ličnost, kao čovek sposoban da u isto vreme čini i dobro i zlo, a kad zlo čini - onda, navodno, u ime dobrog.

Uz isticanje da je bio „velika moralna žrtva”, Veselin Đuretić je rekao za Nedića, da on ne može biti „istorijski ocenjivan ni na nivou srpskog Petena, jer je svoju nezahvalnu ulogu obavljao u iskušenjima naroda koja su bila mnogo teža od francuskih. Dok je Francuz imao jednog protivnika, Nedić je imao njih desetak...”

Dragoljub Jovanović je za Milana Nedića rekao i to, da je on bio „glumac i lukavac “, ali „ ipak patriot u koga je narod imao poverenje “. Samo, „on nije smeo da ’spasava Srbe’ kao predsednik jedne kvislinške vlade. Trebalo je tu ulogu ostaviti policajcima  Aćimoviću i Dragom Jovanoviću, ili ludama kao Velibor Jonić. Ali teško je suditi kad čovek ne može da zagleda u svačiju dušu je li bila po sredi lična ambicija, žrtvovanje svoje osobe radi nekog opšteg dobra, prkos prema nekom ranijem suparniku ili starešini, osveta za učinjeno zlo, potreba da se igra uloga...“.

Nemački istoričar Verner Bokdorf  je uverenja da je Milan Nedić od početka svoje saradnje sa nemačkim okupacionim vlastima pa do svoga kraja bio tragična ličnost. I kao da je u pravu... Prvi i najteži lični udar Nedić je doživeo u leto 1941.  kada su mu sin, snaja i unuče poginuli u Smederevu, prilikom eksplozije municije u tvrđavi na Dunavu.

* * * * * * * * * * * * *

Predsednik akademije moli Nedića da formira vladu

ZA HITLEROVOG opunomoćnika na Jugoistoku, Austrijanca Hermana Nojbahera  Nedić je bio i ostao „tragičan lik“. Analizirajući Nedića i njegove postupke, Nojbaher je došao do zaključka  da je on za saradnju sa nemačkom okupacionom upravom imao tri glavna motiva.

To su bili - neprijateljstvo prema komunizmu, uverenje da može olakšati sudbinu Srbije saradnjom sa okupatorskom silom i želja da iz nesreće svoje zemlje izađe kao branilac dinastije Karađorđevića od komunizma.

I Radoje L. Knežević je Nedića ocenio kao „tragičnu figuru”. I rekao je, 1957. da će „budućnost možda biti prema njemu nešto milostivija nego što su to savremenici u huku borbe, s obzirom na dobro koje je hteo, a ponekad i postigao ...

Prema kazivanju Boška N. Kostića, dolazak Nedića na položaj predsednika vlade u okupiranoj Srbiji, u avgustu 1941, bilo je, u stvari, delo Dimitrija Ljotića, vođe „Zbora“. Bezrezervno privržen nemačkim nacistima, Ljotić je organizovao onu poznatu konferenciju „viđenih Srba“ - političara, privrednika, profesora Univerziteta u Beogradu, lekara i advokata, kao i članova Srpske akademije nauka, na kojoj je Nedić odlučio da se primi dužnosti predsednika vlade... Kako svedoče očevici, pred Nedićem je, na ovoj konferenciji, kleknuo na kolena Aleksandar Belić, predsednik Srpske akademije, i sklopivši ruke kao na molitvu, kroz suze zavapio: „Gospodine ministre, Vi ste u našoj slobodnoj zemlji zauzimali najviše položaje. Bili ste komandant armije, načelnik Glavnog generalštaba i ministar vojske i mornarice. Uživali ste tada sve počasti. Danas je došlo vreme da se primite jednog zaista teškog i nezahvalnog posla pod okupacijom. Danas se radi o biološkom spasavanju srpskog naroda, koji Vi ne smete napustiti...“

SESTRIĆ MILANA Nedića, Stanislav Krakov,  dolazak Nedića na vlast pod Nemcima objašnjava na nešto drugojačiji način nego Boško N. Kostić. Po njemu, na Nedića je najviše uticao nemački vojni zapovednik Srbije, general Dankelman. I to na taj način što mu je predočio da postoji mogućnost da Srbija postane okupaciona oblast ne samo nemačke, već i bugarske, albanske, mađarske pa čak i hrvatske vojske - ustaša i domobrana. Kako Krakov navodi, general Dankelman je Nediću pokazao i kartu Srbije, ispresecanu crvenim linijama,  koje su omeđivale oblasti u Srbiji predviđene za posedanje od strane vojski pomenutih država. Videći u tome najveću opasnost po Srbiju, Nedić je zatražio 48 sati za razmišljanje, a posle toga pristao je da se primi funkcije predsednika vlade...

Iz izveštaja SS-grupenfirera Turnera, šefa upravnog štaba vojnog zapovednika Srbije, od 16. februara 1942, upućenog rajhsfireru Hajnrihu Himleru, vođi SS i komandantu sveukupne nemačke policije, odluka o naimenovanju Milana Nedića za predsednika vlade donesena je na predlog prvog čoveka dotadašnje komesarske uprave, Milana Aćimovića (a ne na traženje Dimitrija Ljotića). Odluka je donesena na sastanku vojnog zapovednika Jugoistoka, general-feldmaršala Lista i vojnog zapovednika Srbije generala Dankelmana, održanog 23. avgusta 1941. godine.

* * * * * * * * * * * * *

Partizani i četnici tretirani kao snage izvan zakona

OSNOVNI RAZLOG što je donesena odluka o formiranju jedne vlade u Srbiji, umesto komesarske uprave, i što je baš Milan Nedić imenovan za njenog predsednika, bio je taj što se htelo, zbog sve veće opasnosti od ustanika, da se „srpska egzekutivna vlast aktivira makar u najmanjoj meri“. Po oceni Nemaca, Nedić je bio „jedina jaka ličnost u Srbiji koja je stajala na raspolaganju“, i koja je bila poznata u javnosti kao „energičan neprijatelj komunista“. U  vrhu nemačke okupacione uprave verovalo se da će Nedić, već i svojim velikim ličnim ugledom, i kao armijski general i bivši ministar vojske, moći, pre nego iko drugi, i u najkraćem roku, da privuče na svoju stranu makar jedan deo oficira koji su pripadali organizaciji Draže Mihailovića.

Nedićeva vlada stupila je na dužnost 29. avgusta 1941. godine. Samom Nediću dozvoljeno je  da ima titulu ministra - predsednika, kako stoji u nemačkim dokumentima, i to zato da bi mu se ojačao ugled u narodu, ali i da bi se jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu „izvukao tepih ispod nogu“.

Glavni zadatak koji je nemački vojni zapovednik dao Nedićevoj vladi  bio je da uguši oružani ustanak i u Srbiji uspostavi red i mir . Sem Milana Aćimovića, u vladu Milana Nedića ušla su i dva istaknuta pripadnika „Zbora” Dimitrija Ljotića, a zatim nekoliko generala - Đura Dokić, Josif Kostić i Panta Draškić, brigadni general i kancelar Kraljevih ordena.)

Punu podršku Nediću i njegovoj vladi pružio je Dimitrije Ljotić, koji sam, međutim, nije hteo da uđe u vladu - zbog neslaganja sa Milanom Aćimovićem još od pre rata.

I Kosta Milovanović Pećanac pristao je uz Milana Nedića i njegovu vladu, i takođe je podržao u svakom pogledu. S obzirom na to da se Pećanac, kao vođ „starih“ četnika, bezrezervno stavio u službu Nedića, odnosno okupatorske uprave, u štabu vojnog zapovednika Srbije došlo se na misao da se pokuša i sa zadobijanjem Draže Mihailovića za pružanje podrške Milanu Nediću i njegovoj vladi.

ZADATAK JE POVEREN Milanu Aćimoviću.  Ovaj je odmah uspostavio kontakt sa Ravnom gorom, ali taj kontakt nije doneo ništa. Kad je, pak, potom, došlo do susreta Draže Mihailovića i Tita, i do određenog dogovora između njih, Nemci su odmah, saznavši od svojih doušnika za sve, zabranili Aćimoviću svako dalje stupanje u vezu sa Ravnom gorom.

U isto vreme vojni zapovednik Srbije izdao je naređenje podređenim trupama  da se jedinice Draže Mihailovića, kao i partizani, imaju tretirati kao snage koje su „izvan zakona i koje se bezuslovno imaju uništiti“.

Kad je obrazovao svoju vladu, Nedić je uputio Srbima, 1. septembra 1941, sledeću poruku:

„Došao sam na vladu da spasavam narod, da se međusobno ne istrebi, da zavlada red i mir, rad i bratstvo, da sačekamo svršetak rata združeni pod srpskim barjakom ’Samo Sloga Srbina Spašava’. Šta mi možemo sad da učinimo? Ništa! Samo sebi zlo. Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru. Danas se vrše obračuni najvećih sila sveta. Tu mi niti možemo pomoći niti odmoći. Nemoj da se mešamo u tuđe stvari, jer ko se meša u tuđe stvari, izvuče obično deblji kraj...“

Koji dan posle ove poruke,  9. septembra 1941, Nedić se obratio srpskom narodu specijalnom poslanicom, u kojoj je istakao da je došlo „presudno vreme“, da je „došao poslednji čas da se otvore srpske oči“, kako bi se „bistro i jasno videli i događaji i ljudi, a pre svega interes srpskog naroda“. Poslanicu je Nedić završio pozivom srpskom narodu da se svrsta pod srpsku zastavu koju je on podigao, „pod zastavu vere i nade, časti i junaštva“ i vrati se „domu svome, ognjištu očinskom, Otadžbini“.

* * * * * * * * * * * * *

Naredba o odmazdama protiv Srba izdata odmah posle kapitulacije

PO NEKIM TVRĐENjIMA, odluka nemačkog okupatora da se obrazovanje vlade u Srbiji poveri upravo Nediću nije bila nikakva slučajnost. No najmanje je do toga došlo zauzimanjem Ljotića ili pak jednog Milana Aćimovića, svejedno što su oni uživali veliko poverenje Nemaca, i bili, jednostavno rečeno, nemački ljudi. Nedić je, naime, bio ne samo dobro poznat u krugovima Nemačke, nego je i s mnogim njenim visokim pa i najvišim funkcionerima imao tesne veze, i održavao ih godinama kao ministar vojske...

(Po Predragu Milojeviću, Nedić  je bio u stvari - frankofil. Kad je Francuska kapitulirala,  on je  „zajaukao i u kriku izustio: Zar Francuska, naša zaštitnica i srpska majka?!“)

Sa Nedićevim pristankom da se primi položaja predsednika vlade dalje je išlo sve  glatko, ali se htela uveriti javnost u Srbiji da se on na to nije odlučio laka srca , već tek kad se više nije mogao da odupre „zahtevima i traženju predstavnika javnog života .

On je konačno pristao da obrazuje vladu tek pošto je vojni zapovednik Srbije prihvatio njegove uslove. Da je ova tvrdnja tačna vidi se i iz relevantnih nemačkih dokumenata, ali je isto tako tačno i nešto drugo, da Nemci te uslove nisu ispunili...

PREMA IZJAVI Milana Nedića, na saslušanju u Beogradu, zapisnik od 30. januara 1946,  pre nego što će obrazovati vladu, on je  27. avgusta 1941. uputio  pismo vojnom zapovedniku Srbije, generalu Dankelmanu, u kojem je izneo uslove pod kojima bi se prihvatio da obrazuje vladu. Mile Milatović osporava, međutim, Nedićevu izjavu na saslušanju, da je u uslovima koje je postavio generalu Dankelmanu, tačka 7,  tražio da se povuče naređenje nemačke vrhovne komande, po kojem se za jednog ubijenog Nemca imalo streljati 100 Srba, a za ranjenog 50. Milatović kaže da je Nedić obrazovao vladu 29. avgusta 1941, a da je „Naređenje nemačke vrhovne komande, koje je potpisao načelnik Štaba vrhovne komande, general Kajtel, o streljanju 100 Srba za jednog ubijenog Nemca i 50 za ranjenog, doneseno 16. septembra 1941. godine”.

SA OVOM TVRDNjOM, Mile Milatović je u pravu - i nije u pravu. U pravu je što se tiče citiranja naređenja od 16. septembra 1941. godine, ali nije u pravu što ovo naređenje povezuje sa Nedićevim zahtevom iznesenim u pismu generalu Dankelmanu. Jer, kako se vidi iz nemačkih dokumenata, pa i samog dnevnika feldmaršala Fon Vajksa,  prvo naređenje o odmazdama i preduzimanju najoštrijih mera u cilju sprečavanja formiranja bandi i streljanju 100 Srba za jednog Nemca izdato je znatno pre 16. septembra 1941, zapravo samo tri dana po stupanju na snagu ugovora o kapitulaciji jugoslovenske vojske.

Tom naredbom bilo je prediđeno streljanje, i vešanje, ne samo lica koja su uhvaćena s oružjem u ruci, nego i talaca iz svih slojeva stanovništva... Kako se ističe u nemačkoj vojnoj istoriografiji, Fon Vajks je naređenje o odmazdama izdao samoinicijativno, bez nekog posebnog uputstva Nemačke vrhovne komande. Iz teksta Nedićevog pisma sa uslovima pod kojima bi se primio položaja predsednika vlade ne vidi se uopšte da je postavio pitanje ukidanja naredbe o streljanju po 100 Srba za svakog ubijenog Nemca. Jedino se vidi, da je on tražio, da „u slučaju sabotaže protiv nemačke vojske, represivne mere moraju pogađati samo prave krivce, a nikako nedužna lica, pa zato ove mere preduzimati tek po hitnom pribavljanju podataka kod srpskih vlasti...“