VEROLOMNI SUSED SE NE ODRIČE ASPIRACIJA PREMA MAKEDONIJI: Bugarska okupacija Srbije izazvala je demografsku katastrofu

Ipak, bugarska okupacija ostavila je za sobom otvorene rane na srpskom nacionalnom biću. Ako je Prvi svetski rat bio i ostao velika kolektivna trauma srpskog naroda, Bugarska je imala značajno, u pojedinim segmentima i ključno, učešće u njenom stvaranju.

Bugarske okupacione vlasti počinile su gnusne zločine nad civilnim stanovništvom  od kraja 1915. početka jeseni 1918. godine. Surdulica i njena okolina postale se masovno stratište srpskih civila. Prema istraživanjima koje je u toku i neposredno posle rata vršio švajcarski kriminolog Rudolf Arčibald Rajs, ali i međunarodna komisija za istraživanje bugarskih ratnih zločina, u Surdulici je pobijeno  preko 3.000  ljudi samo u dva meseca okupacije (novembar - decembar 1915. godine). Ukupan broj civilinih žrtava pod bugarskom okupacijom nemoguće je precizno utvrditi. Prema istraživanjima istoričara akademika Vladimira Stojančevića, u područijima pod bugarskom okupacijom manjak stanovništva do kraja rata iznosio je oko 215.000 ljudi. Pritom, u ovaj broj ne ulaze ubijeni i umrli u bugarskim logorima, ali ulaze i oni koji su umrli prirodnom smrću ili su raseljeni pod različitim okolnostima. Sve u svemu, bugarska okupacija Srbije izazvala je demografsku katastrofu velikih razmera. Broj interniranih (prisilno odvođenih) u logore širom Bugarske takođe je bio veliki. Komisija je utvrdila da se u Srbiju po okončanju rata vratilo preko 51.000 interniraca, dok je prema procenama ukupno bilo internirano oko 80.000 ljudi, od čega je u logorima umrlo ili je ubijeno oko 25.000.

Procene posle rata govorile su da je u Bugarskoj bilo i oko 50.000 srpskih ratnih zarobljenika, od kojih je umrlo oko 15.000 (iako je Bugarska dostavila samo oko 2.400 umrlica). Deo ratnih zarobljenika i ranjenika Bugari su, protivno međunarodnom ratnom pravu, pobili. Tako je nestalo 144 ranjenika iz štipske bolnice, a po naređenju komitskog vojvode Jovana Brla pobijeno je između 150 i 200 srpskih ranjenika kod sela Ljuboten.

JOŠ JEDAN VAŽAN aspekt bugarske okupacione politike bila je planska bugarizacija srpskog stanovništva. Odmah su zabranjeni srpski jezik, škole, knjige, udžbenici.

Promenjena su sva prezimena koja su se završavala na –ić. Uništavane su matične knjige, crkvene knjige, arhive. Posebno je na udaru bila crkva, kao istorijski čuvar nacionalnog identiteta. Bugari su ubili skopskog mitropolita Vićentija, ali i veliki broj sveštenika. Srpske crkve, a  manastiri su pljačkani i uništavani.

Imajući sve ovo u vidu, ne čudi što je posle rata Bugarska bila najomraženija država u srpskoj javnosti, a Bugari posmatrani kao arhineprijatelj Srba i Srbije. U skupštinskim govorima političara, ali i u posleratnoj štampi, najčešće se moglo čuti i pročitati kako je Bugarska „bratoubicaˮ, poput biblijskog Kaina, „perfidni neprijateljˮ, „verolomni susedˮ, „nemoralna državaˮ, a Bugari zbog svoje etnogeneze „azijatski i mongolski krvolociˮ, i „varvariˮ. Za književnika i političara Dragišu Vasića Bugarin je „zver što se po nuždi privremeno pripitomilaˮ, „bez časti i častoljubljaˮ, „nečist, neveran, nezahvalan, uobražen, bezdušan, drzakˮ, dok su za poznatog pripovedača  poreklom iz Vranja Boru Stankovića Bugari, zbog onoga što su uradili u Surdulici, „izmet čovečjeg rodaˮ. Ratni predsenik srpske vlade Nikola Pašić, inače do balkanskih ratova veliki zagovornih srpsko-bugarskog saveza, govorio je da je Bugarska „podlija od Nemačke, i da se njena politika svodi na „varanje svojih suseda i saveznika, „tiranijuˮ i „varvarstvo.

* * * * * * * * * * *

U Sofiji se rađa ideja o ujedinjenju svih Slovena

BUGARSKA JE POSLE rata bila prokazana kao balkanska parija i izazivač stalnih sukoba sa susedima. Iako se branila od optužbi, na Mirovnoj konferenciji u Parizu, osuđena je kao jedan od krivaca za izazivanje i produžetak rata. Sledstveno, morala je da snosi ne samo političku i moralnu odgovornost, već i da bude kažnjena, kao i ostale poražene države.

Izvršena je korekcija bugarskih  granica u korist Srbije, Grčke i Rumunije. Iako je korekcija bila minimalna, predstavljala je težak udarac za bugarski nacionalni ponos, ali za ekonomske i strateške interese. Srbiji, odnosno novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, pripojeni su Caribrod (današnji Dimitrovgrad) sa okolinom, Bosilegrad sa okolinom, Strumica sa svojom oblašću, kao i neznatni delovi u dolini Timoka. Ukupna veličina pripojene teritorije iznosila je 2.446, 9 kvadratnih kilometara (najviše u strumičkoj oblasti). Osim toga, Bugarskoj je naloženo da, na ime ratne odštete, plati 2,5 miliona zlatnih franaka ratnih reparacija, da smanji svoju vojsku i vojni potencijal, da vrati pokradene predmete, identifikuje i liši slobode optužene za ratne zločine itd. Mirovni ugovor sa Bugarskom potpisan je u Neiju blizu Pariza 27. novembra 1919. godine. Bugarska je samo delimično izvršila pomenute obaveze. Što se ratnih krivaca tiče, prema bugarskim podacima, samo je 236 lica predato sudovima, a do kraja 1923. godine, osuđeno je njih 20, od toga jedno lice na smrtnu kaznu, a ostali na kazne zatvora do 15 godina. Inače na spisku bugarskih počinitelja ratnih zločina, koje je Srbija predala na mirovnoj konferenciji, nalazilo se 500 lica.

NEPOSREDNO POSLE rata na vlast u Bugarskoj dolazi Bugarski zemljoradnički narodni savez (BZNS), na čelu sa svojim harizmatičnim vođom, glavnim ideologom i narodnim tribunom Aleksandrom Stambolijskim. Svestan da put izlaska Bugarske iz posleratne izolacije vodi preko Pariza, kao čuvara versajskog poretka, a put do Pariza vodi preko Beograda, koji je bio najznačajniji saveznik Francuske na Balkanu, Stambolijski je zastupao politiku pomirenja sa Srbima i zbliženja sa Kraljevinom SHS. S druge strane, znao je da mu je neophodna pomoć Beograda u rešavanju trakijskog pitanja na način koji bi zadovoljio bugarske interese. Za vladu Stambolijskog pitanje statusa Trakije bilo je važnije od pitanja Makedonije. Treba reći da njegova politika nije bila samo plod nužnosti trenutka. On je još 1914. godine bio zagovornik antiratne politike i bugarske neutralnosti u ratu, ali i veliki zagovornik južnoslovenske ideje, odnosno ujedinjenja svih Južnih Slovena u jednu državu. Članu jugoslovenske vojne delegacije u Sofiji, kapetanu Milivoju Milčiću, govorio je da je njegov cilj „jedna država od Fijume  (Rijeke) do Varneˮ. Znajući da je pitanje Vardarske Makedonije, kao i delovanje makedonske emigracije u Bugarskoj, baš kao i u prethodnim decenijama, glavna kočnica poboljšanju odnosa, poznatom pesniki i diplomati Milanu Rakiću, koji je od 1921. do početka 1927. godine bio jugoslovenski diplomatski predstavnik u Sofiji, govorio je: „Kakva Makedonija. Neka vam je alal Makedonija. Sve nam zlo dođe od nje (...) Makedonija je trice i kučine, a pitanje je mnogo šire, mnogo značajnije, pitanje je hoće li Balkan biti slovenski ili će pasti pod tuđinceˮ. Posle njegove tragične smrti u njegovoj zaostavštini pronađen je plan o zajedničkoj državi. Plan je predviđao stvaranje „federativne jugoslovenske imperijeˮ, koju bi činile Hrvatska, Slovenija, Srbija, Bugarska, Crna Gora i Makedonija, a na čijem bi čelu bio kralj Aleksandar Karađorđević. Stambolijski i njegova okolina smatrali su da će ujedinjenjem Bugarske sa jugoslovenskom državom, i davanjem Makedoniji autonomnog statusa u okviru velike južnoslovenske federacije, makedonsko pitanje jednom za svagda biti skinuto sa dnevnog reda.

* * * * * * * * * * *

Povampirenje predratne političke i vojnohuškačke elite

UPORNOST JE BILA jedna od osobina koja je krasila Stambolijskog. Silno je pokušavao da poseti Beograd, i na kraju mu je to pošlo za rukom novembra 1922. godine. Primili su ga kralj Aleksandar, predsednik vlade Nikola Pašić i ministar inostranih dela Momčilo Ninčić. Javno je pred beogradskim novinarima ponovio svoje stavove o Makedoniji, kao i o odgovornosti Bugarske za ratne zločine. Prema nekim podacima, kralju je predlagao personalnu uniju Kraljevine SHS i Bugarske, i odricanje bugarskog kralja Borisa od prestola. Ove kombinacije Stambolijskog, koji inače nije krio svoj negativan stav prema kralju Borisu, plašile su bugarski dvor. Pošto je glavni problem u jugoslovensko-bugarskim odnosima bilo delovanje četa Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO) sa bugarske teritorije, odnosno upadi na jugoslovensku teritoriju, napadi na predstavnike vlasti i stanovništvo, u Beogradu je Stambolijski dogovorio formiranje zajedničke jugoslovensko-bugarske komisije koja bi se bavila merama za obezbeđenje granice od komitskih upada. Ta komisija se sastala u Nišu marta 1923. godine, i posle silnih diskusija, usvojila niz mera bezbednosnog karaktera, u istoriji poznatih kao „Niški sporazumˮ. Zbog svoje projugoslovenske politike, koja je kulmirala pomenutim sporazumom, Stambolijski je od strane svojih mnogobrojnih političkih protivnika u Bugarskoj proglašen za „izdajnikaˮ, a VMRO ga je osudio na smrt, što je ubrzalo njegov kraj. Zavera protiv njega dugo je kovana, od strane moćne oficirske organizacije, reakcionarne Vojne lige, kao i političke organizacije “Narodna sloga”, koju su činili političari i intelektualci koji su na razne načine bili uključeni u bugarsku predratnu politiku.

PREVRAT JE IZVRŠEN u noći između 8. i 9. juna 1923. godine, a Stambolijski je, posle višednevnog otpora koji je pružao u svom rodnom selu Slavovici, uhvaćen, mučen i ubijen. Iako ga je gotovo do pred smrt optuživala za „neverstvoˮ i „prevrtljivostˮ, jugoslovenska, pretežno srpska javnost, burno je reagovala na smrt Stambolijskog i dešavanja u Bugarskoj, videviši u prevratu „povampirenje stare Bugarskeˮ, pobeđene u ratu, i nestanak jedinog iskrenog prijatelja Srba i Kraljevine SHS među Bugarima.

Dolazak na vlast u Bugarskoj predratnih partija, na čelu sa novim predsednikom vlade Aleksandrom Cankovim, profesorom Sofijskog univerziteta i predsednikom “Narodne sloge”, u srpskom delu jugoslovenske javnosti izazvao je gotovo ratnu psihozu. Štampa je donosila fantastične (naravno preterane) vesti o pripremama desetina hiljada komita VMRO za upad na jugoslovensku teritoriju. Jugoslovenska vlada se žalila velikim silama da je prevratom u Bugarskoj i mobilizacijom koju je preduzela nova vlada, da bi ugušila pobunu pristalica Stambolijskog, ali i komunista (septembra 1923. godine), prekršen mirovni ugovor. Međutim, velike sile i susedne države su priznale novu vladu, jer projugoslovenska politika Stambolijskog, kao i njegovo insistiranje na rešavanju trakijskog pitanja, gotovo nikome nisu odgovarali, osim Francuskoj, kojoj je, međutim, smetalo koketiranje Stambolijskog sa sovjetskim vlastima. Tako je i Beograd bio prinuđen da prizna stanje izazvano prevratom.

* * * * * * * * * * *

Perfidna politika po diktatu italijanskih fašista

DOK SU SE ČLANOVI VMRO  šepurili po Sofiji, kao saveznici nove bugarske vlade, i aktivno pripremali akcije u Vardarskoj Makedoniji, jugoslovenska vojska je krajem 1923. godine izradila plan za vojnu intervenciju i okupaciju pograničnih oblasti Bugarske, u kojima su se nalazile baze VMRO. Za ovu akciju bile su predviđene vojne snage u jačini 8 pešadijskih pukova i dva konjička puka. Sa druge strane, procenjivalo se da VMRO raspolaže sa 5.000 dobro obučenih komita, a da je taj broj u slučaju sukoba mogao da naraste do 30.000 ljudi, što je predstavljalo respektabilnu vojnu snagu. Organizacija je u pograničnim delovima (petrička i ćustendilska oblast) funkcionisala kao „država u državiˮ, sa svojim administrativnim i sudskim aparatom, a usred Sofije je, od bogatih ljudi, mahom Jevreja i Jermena, pred očima vlasti, prikupljala „porezeˮ, zapravo kriminalni reket. Vojna intervencija je izbegnuta zahvaljujući pritisku velikih sila (Francuske i Engleske) na Beograd, ali i tome što je bugarska vlada ispunila deo zahteva koje joj je isporučio Beograd, u cilju suzbijanja komitskih aktivnosti.

Cankov, koji je prozvan „krvavim profesoromˮ, zbog represija koje je njegova vlada sprovodila protiv svojih političkih protivnika (komunista i predstavnika BZNS), u kojima je stradalo desetine hiljada ljidi, posetio je Beograd decembra 1924. godine.

Primljen je od strane Pašića i Ninčića. Cilj posete bio je pokušaj da primiri političke odnose dve države, koristeći „antiboljševičku platformuˮ, koju je forsirala Engleska. Obe vlade su delovanje lokalnih komunista, Kominterne i sovjetske agenture, videle kao jedan od ključnih bezbednosnih i političkih izazova, ali je „komunistička pretnjaˮ korišćena i kao izgovor za obračun sa političkim protivnicima.

ZBOG HAOSA u zemlji i lošeg međunarodnog položaja Bugarske, vlada Cankova je pala početkom 1926. godine, a novu vladu formirao je iskusni političar, rođeni Makedonac, Andrej Ljapčev. On je uspeo da zaustavi unutrašnji raskol, primiri unutrašnje suprotnosti i povrati ugled Bugarske u međunarodnim okvirima. Prema Kraljevini SHS vodio je pomirljivu, ali perfidnu politiku nezameranja, ali i distanciranja, jer nije želeo da se zameri ni fašističkoj Italiji, koja je u drugoj polovini 1920-ih godina postala ogorčeni i otvoreni protivnik Kraljevine SHS. Italija je za svoje planove okruživanja jugoslovenske države svojim saveznicima, i vršenja pritiska na Beograd, vešto koristila VMRO i neumrle bugarske aspiracije na Vardarsku Makedoniju.

Makedonska organizacija je, koristeći svoje baze u Albaniji, čiju je logistiku takođe obezbeđivala Italija, izvršila nekoliko napada na jugoslovensku teritoriju tokom 1926. godine. U javnosti je najviše odjeknulo ubistvo poznatog nacionalnog radnika iz Bitolja Spasoja Hadži-Popovića. Grupa koja je učestovala u njegovom ubistvu identifikovana je zahvaljujući obaveštajnom radu jugoslovenskog vojnog atašea u Tirani, poznatog vojnog obaveštajca pukovnika Tanasija Dinića. Pod pritiskom Beograda, albanske vlasti su primorane da deo komita proteraju, a deo uhapse. Međutim, sve je to bilo samo zamazivanje očiju. Dinić je, inače, neposredno posle prevrata u Sofiji 1923. godine bio zadužen za obaveštajni rad na jugoslovensko-bugarskoj granici u Caribrodu. Bugari su ga optuživali da je organizovao političke emigrante iz redova BZNS, koju su našli utočište u Kraljevini SHS, za vršenje oružanih upada na bugarsku teritoriju i pripremanje ustanka, ali i za pokušaj atentata na kralja Borisa aprila 1925. godine. Sam Dinić je posle Drugog svetskog rata, pred organima Ozne, priznao da je bio umešan u dešavanja u Bugarskoj, ali, razumljivo, nije otkrivao detalje.