SUKOB U SIRIJI NIJE ZAVRŠEN: Upozorenje akademika dr Darka Tanaskovića

BLICKRIG islamističke vojske Hejet Tahrir el Šam doveo je do munjevitog pada režima Bašara el Asada u Siriji koji je imao vojnu podršku Rusije. Kako je to moguće? Na ovo pitanje nema jasnog odgovora kao, na primer, ni u slučaju Islamske revolucije u Iranu 1978. kada su islamisti ekspresno srušili režim šaha Reze Pahlavija koji je bio vodeći saveznik SAD na Bliskom i Srednjem istoku, što je podrazumevalo ogromnu vojnu pomoć.

Dug je niz primera u kojima islamistički "nedržavni faktori" i njihove gerilske vojske pobeđuju režime koje u svojim rukama imaju sve instrumente uticaja, od medija do moćne oružane sile. Karakterističan je primer Avganistana iz koga su fanatični talibani prvo, uz tajnu oružanu pomoć iz SAD uspeli da oteraju Sovjete, a onda isto ponove proterujući Amerikance, uz nečiju prikrivenu vojnu pomoć.

Da li to pokazuje da je politički islam jači od svih drugih ideja, ili da iza islamista, od beduinske vojske Lorensa od Arabije, do ratnika ISIS koji ratuju u ime Proroka, u NATO uniformama stoje neislamske sile koje ih koriste kao pione na geopolitičkoj šahovskoj tabli? Odgovor smo potražili od akademika dr Darka Tanaskovića, orijentaliste i diplomate sa ogromnim iskustvom.

- Da je svaki pokušaj političke (zlo)upotrebe i instrumentalizovanja religije krajnje rizičan, ne važi samo za muslimanska društva, ali je, s obzirom na inherentno političnu prirodu islama, potencijalno osobito poguban. Odavno je razložno rečeno da i demokratija u muslimanskim državama može biti samo muslimanska. Svetska snaga islama zasad je u demografskoj nadmoći i prožetosti ukupnog socijalnog života i svesti muslimana islamskim vrednostima, tako da bi se, u tom najširem smislu, moglo govoriti o njegovoj civilizacijskoj stabilnosti i nepobedivosti, što nikako ne znači da nije bilo, nema i neće biti umerenijih i radikalnijih vidova društvenog i političkog ispoljavanja islama, kako na individualnom tako i na kolektivnom planu. Osnivač u ovom trenutku poraženog Hamasa, Ahmed Jasin, invalid rođen u Gazi, koga su 2004. Izraelci uspeli da likvidiraju, poručio je jednom prilikom: "Da, mi znamo, vi ćete nas ubijati, ali će nas bivati sve više i više, a vas na kraju neće biti". Prilikom razmatranja pojava koje, pored dimenzije aktualnosti, pripadaju i "procesima dugog trajanja", ovaj njihov aspekt nije ni preporučljivo ni odgovorno zanemarivati - upozorava dr Tanasković.

On ukazuje da je posle naglog sloma režima Bašara el Asada, logično pitanje: "Ko je pobedio u Siriji?", koje se postavlja među stručnjacima i analitičarima, ali i u široj javnosti, ali samo kratkoročno posmatrano.

- Već srednjoročno projektovano, možda bi ispravnije bilo pitati: Ko pobeđuje u Siriji? Naime, iako je za samo nekoliko dana došlo do radikalnog preokreta situacije u ovoj ratom odavno razapetoj i napaćenoj, staroj bliskoistočnoj zemlji, ipak je reč o procesu u kome sve još nije završeno. Zapravo, u pogledu budućnosti Sirije, mnogo toga tek počinje, sa neizvesnim tokom i ishodom preraspoređivanja odnosa snaga i uticaja neposredno i posredno uključenih aktera tamošnjih burnih, površinskih, ali i onih ponorničnih zbivanja. Najređe se, u slučajevima ovakvih prekretnih lomova i oštrih diskontinuiteta, razmišlja o smislu događaja u kontekstu tzv. procesa dugog trajanja, pri čemu se po pravilu, i shvatljivo, zaboravlja da je tok istorije stalna dijalektika kontinuiteta i diskontinuiteta. Potvrđeno je da u svakom diskontinuitetu, pa i onom revolucionarnom, postoje elementi kontinuiteta, i obrnuto - kaže dr Tanasković.

On naglašava da je u trenutnim okolnostima prilično lako zaključiti da je, na unutrašnjem državnom planu, trijumfovala jedna frakcija sunitskih islamista koji su, bez obzira na svoju skorašnju džihadističku prošlost, uspeli da se predstave, ali i da budu predstavljeni, kao - umereni!

- Više je nego očigledno da je potpuni gubitnik alavitski (šiitski) predsednik Bašar el Asad sa svojom klikom, a samim tim i izrazito manjinska populacija sirijskih alavita. Višedecenijska autokratska i surova vladavina porodice Asad definitivno je okončana, a samim tim i projekat, uslovno rečeno, sekularnog arapskog socijalizma, čiji je jedan od istorijskih protagonista bio Bašarov otac Hafez. Od stranih činilaca neposredno involviranih u sirijsku dramu, nesumnjivo se pobednicima mogu smatrati Izrael i Turska, a gubitnicima Iran i Rusija, bez obzira na to kako će se stvari ubuduće razvijati, dok je pozicija SAD posredno ojačana, ali uz suočavanje sa novim izazovima pred uspostavljanje predstojećih bezbednosnih i političkih aranžmana na prostoru koji je širi od granica dosadašnje sirijske države. O interesima Libana, kao suverene države, teško se objektivno uopšte može govoriti, jer je on praktično doveden u pasivan položaj i talac je procesa u susedstvu, na koje uopšte ne može delotvorno uticati. Nedržavni faktori, Hamas i Hezbolah, sistematskim i brutalnim vojnim dejstvima Izraela, bitno su oslabljeni i privremeno neutralisani, posebno Hamas, što je i bio deklarisani ratni cilj jevrejske države - analizira dr Tanasković.

On upozorava da ne treba žuriti sa zaključcima, jer će se tek pokazati kako će se situacija srednjoročno razvijati i do koje će mere i na kakav način aktualni pobednici uspeti da valorizuju svoj uspeh u terminima trajnijeg uspostavljanje bezbednosnog i pravnog poretka u regionalnom kontekstu, kao i koji će biti putevi i sredstva očuvanja svojih interesa onih koji su trenutno u defanzivi, a svakako ne nameravaju da od tih geopolitičkih interesa odustanu.

- U koordinatama dugoročnosti, koje nas u ovom razgovoru najviše zanimaju, postavlja se i pitanje kako se rasplet u Siriji može posmatrati u horizontu fenomenologije tzv. političkog islama, odnosno islama uopšte. Ima shvatanja da je pobeda radikalnih islamista u Siriji još jedna potvrda teze da, ukupno uzevši, islam napreduje i potiskuje sekularnije (mada nikada potpuno sekularne) režime u većinski muslimanskim državama. Za takvo rezonovanje, posle iskustava iz Avganistana, Iraka, Libije i, sada, Sirije ima osnove, ali valja biti i oprezan i što jasnije definisati pojmove kojima se u takvom procenjivanju barata. Za obuhvatnije, svestranije i produbljenije razmatranje ove složene i višedimenzionalne teme bilo bi potrebno neuporedivo više vremena i prostora. Ukazaću, stoga, samo na neke elemente koje držim značajnim. Pre svega, ako izuzmemo izraelsko višedecenijsko plansko obračunavanje sa Palestincima i povremene strane intervencije u pojedinim neuralgičnim oblastima islamskog sveta, dinamika unutarmuslimanskih odnosa ponajviše se odlikuje njihovim uzajamnim satiranjem - kaže dr Tanasković.

Naš sagovornik objašnjava da se muslimansko-muslimanski rat odvija na frontovima vekovnog i dubokog sunitsko-šiitskog raskola i neprijateljstva, čija se dalekosežna energija analitički neretko potcenjuje, kao i u obračunima između radikalnih, ekstremističkih i džihadističkih grupacija, i tzv. umerenih muslimana:

- Alahovi sledbenici ponajviše ubijaju jedni druge, ali svi ostaju muslimani. Pri tome, ekstremisti, koji bi se formalno mogli smatrati nedržavnim organizacijama i pokretima, često deluju u sprezi ili uz značajnu logističku podršku unutrašnjih snaga, a još češće stranih država koje se predstavljaju kao umerene, mirotvorne, pa čak i demokratske. Od početka građanskog rata u Siriji 2011. takvo delovanje većeg broja spoljnih "dušebrižnika" bilo je otvoreno i intenzivno, što je u odlučujućoj podršci Erdoganove Turske "pobunjenicima" iz fronta Hejet Tahrir el Šam (uzgred, ne bi trebalo pisati Hajat al-Tahrir al-Šam, jer "hajat" na arapskom znači život, a "hej'et" grupa, organizacija) došlo do punog izražaja. Ovde bi se, nažalost bez detaljnijeg obrazlaganja, moglo izneti zapažanje da istorijat ovakvih sadejstva navodno ili stvarno umerenih i radikalnih islamista, odnosno pokušaj onih prvih da instrumentalno, zarad ostvarivanja nekih svojih konkretnih političkih ciljeva, manipulišu drugima, završava tako da sami budu na ovaj ili onaj način izmanipulisani.

antr.

Samoubilačko savezništvo

DA je instrumentalizacija islamista radi eliminisanja političkih protivnika veoma rizična pokazuje "emblematičan, i veoma poučan, u ovom smislu, tragičan kraj egipatskog predsednika Anvara al-Sadata", ukazuje dr Tanasković:

- Usrdan vernik umerene desne orijentacije, Sadat je došao na ideju da radi eliminisanja ostataka naserističkih, socijalističkih i proruskih snaga u egipatskom društvu pozove u pomoć pripadnike radikalnih krila Muslimanske braće. Kad im je poručio da je misija završena i da dalje treba krenuti institucionalnim i demokratskim, parlamentarnim putem, oni su ga, u skladu sa svojom agendom, 1981. godine ubili na vojnoj paradi. Ko s đavolom tikve sadi...