NOVAC UMESTO NAČELA DA KRV NEMA CENU BEZ KRVI: Suzbijanje krvne osvete i postupci prilikom izmirenja

U međuvremenu, zajednica je porodici koja “duguje krv” oduzimala imovinu i rušila kuću.

S druge strane, jedno ubistvo je povlačilo drugo, pa je individualna osveta prerasla u brastveničku i plemensku, jer osveta je morala imati podršku čitave zajednice, pogotovo što je u manjim zajednicama osveta bila javna. Zbog pogubnih posledica koje je imala u Crnoj Gori, za celo društvo, tražilo se rešenje koje bi sprečilo širenje osvete i istrebljenje porodica.  (Tome dodati i činjenicu da su Turci, koji su stalno bili u ratu s Crnogorcima, podstrekivali osvetu.)

Jedan od načina suzbijanja osvete ili njenog smanjivanja bila je kompenzacije (umir) koja nije zamenila osvetu nego je postojala uporedo sa njom. Kompenzacija, ili umir, predstavlja “zamenu” krvi koja se duguje, za novac ili prestaciju koja se može meriti novcem. To se zove i “vražda”, odnosno krvnina kao naknada (u novcu ili naturalno) koja se daje porodici ubijenog od strane bratstva, plemena ili kuće krvnika, u vidu izvesne sume novca, dragocenosti ili oružja kao satisfakcija za izvršeno ubistvo.  (Termin “vražda” prema K. Jiričeku odnosi se na odštetu iz osnova krvnine koja se kao kompozicija ili novac za izmirenje plaćao delom porodici ubijenog, a delom državi. Već u vreme Nemanjića u XII veku postojala je ustanova kompozicije za krvne delikte pod nazivom “vražda”. Ona je postojala za sve vreme srednjovekovne srpske države i uvek je jedna polovina plaćana državi, a druga polovina porodici. Tako je npr. u povelji kralja Milutina iz 1299/1300. god. propisano da se “vražda” ne uzima “od grada i sela” već od “ubice ko to učini”, što sudovi, iz čega se vidi da je bila uvedena lična odgovornost.

Vražda za “krv” određena je i naredbom kralja Milutina po sporu sa Dubrovačkom opštinom, a izdata je po njegovom odbijanju izmene običaja plaćanja vražde za ubistvo između Srba i Dubrovčana.)

PORODICA KOJA duguje krv nije davala samo novac nego je nekada nudila i kumstvo kao izraz kajanja, čime bi se između porodice ubice i ubijenog uspostavljao jedan novi odnos.

Porodici ubijenog se predavala puška, ili neko drugo oružje kojim je izvršeno ubistvo.

Ta puška, zvala se “krvnica” i ona se od strane ubice nosila u postupku umira krvi, predavala i poklanjala kući ubijenog, kao priznanje ili znak pažnje porodice ubice, ali i kao cena krvi ubijenog. Običaj je bio da se puška “krvnica” nosi obešena o vratu kao znak pokajanja za krv ubijenog.

U početku otkup krvi je bio u naturi, a kasnije u novcu što je zavisilo od mesnog običaja koji je vladao.

U običajnom pravu Crne Gore, kako je već spomenuto, žene nisu bile obuhvaćene krvnom osvetom, i nisu plaćale za glavu ubijenog. Žena nije mogla biti ubijena iz puške, jer je “streljanje” bilo predviđeno samo za onoga ko pušku nosi i puškom se brani.  Početkom XX veka žene su izjednačene u načinu izvršenja smrtne kazne sa muškarcima.

Prema odgovoru Bogišićevih “izvestilaca” iz ankete od 1873. god. za Crnu Goru, za “mrtvu glavu” plaćalo se 133 cekina i 2 groša osim mita i drugog troška.  Ista cena je i za ženu, dete, starca.

U slučaju ubistva iz nehata, a ubica je duševno bolestan, u najvećem broju slučajeva nije se tražilo ništa, nije bilo osvete i do umira se lako dolazilo.

Za rane, u Crnoj Gori se plaćalo različito. Ako je čovek osakaćen tada se plaćalo kao za pola krvi, tj. 66 cekina i 1 groš, a ako je manja rana plaćalo se 20-30-50 talira. Uzimalo se u obzir i to kakav je čovek koji je ranjen. Ako je bolji, koji se može lakše osvetiti davalo se više novca.  Ni cena krvi nije bila ista, pa se govorilo “nije ni svačija krv ista”, odnosno veća je ako je ubijen glavar.  (Tako npr. Sud sa mitropolitom Petrom presudi za glavu kneza Staniše “zašto je bio knez od plemena 12 za glavu i 12 za njegovo knjaževstvo.)

* * * * * * * * * * *

Nadoknade za ubistvo u  planinama i katunima

ZA POKUŠAJ UBISTVA krv se nije plaćala nego bi se glavari skupili da kazne onoga ko je to pokušao i kaznili bi ga dobro. Bilo je pojedinaca i društvenih grupa koji nisu pristajali na posredovanje i rešenje spora mirnim putem. To je opravdavano tradicionalnim načelom “da krv nema cijenu bez krvi”.

U Kučima je bio običaj da sud koji je mirio zavađene uzimao je krvninu od 260 talira.

Krvnik je davao poklone ženama i deci koji služe tokom umira oko 100 talira.  U Boki, krvnina primljena na ime umira ulazi u ostavštinu poginulog i prelazi na njegove naslednike.

Krajem XVIII i početkom XIX veka naknada za krv davala se u vidu imovine kojom su raspolagala crnogorska plemena. Tako, npr. profesor Obren Blagojević beleži da su sačuvani podaci o izmiru krvnine putem ustupanja imovine - gde je knez Laloš Ninošević dao svoje imanje na krvninu, jer mu je sluga ubio neko dete iz Vasojevića.

Naknada je mogla biti i u planinama i katunima, jer one nisu izuzimane iz običaja.

Piperi su, npr. oteli od Turaka planinu Štitovo, pa su je sredinom XIX veka ustupili Bjelopavlićima za 22 krvi. Kasnije su zajedno sa Bjelopavlićima oteli i Ponikvicu i ostavili je Bjelopavlićima.

Običajna pravila o umiru krvi, prema odgovorima iz Bogišićeve ankete, umnogome su zavisili od konkretnih okolnosti. Jedna od tih okolnosti je bila “jačina” i moć plemena ili bratstva iz kojeg potiče ubijeni. Tako on kaže: “...na bogatstvo se malo gleda, nego na snagu ili veličinu komu uvrijeđeni ili uvredilac pripada .

Neke studije, koje su za svoj predmet istraživanja imale rešavanje sporova proisteklih iz krvne osvete, naglašavaju zajedničko rešavanje sporova posredovanjem i arbitražom, tj. posredstvom treće strane koja deluje kao faktor sa zakonskim ovlašćenjima u brzom i efikasnom rešavanju sukoba.

U PLEMENSKIM zajednicama Crne Gore, Hercegovine i Albanije mirenje ide preko glavara u bratstvu i plemenu. Njihova uloga u rešavanju sporova ogledala se u posredovanju da do pregovora dođe, a posle i u konačnom dogovoru. Bogišić navodi da u tome mogu učestvovati i glavari iz drugih plemena, a ne i iz plemena iz kojeg je krvnik. Broj glavara koji su učestvovali u mirenju kretao se od 6, 12 pa do 20, što je zavisilo od težine zločina, ali i čoveka kome se ide na mirenje.

Pregovori o prekidu neprijateljstva i mirenju mogli su početi odmah posle ubistva, i to je bilo zajedničko pravnim običajima u Crnoj Gori, Hercegovini i Albaniji. Prema albanskim običajima rođaci i porodica ubice šalju pregovarače iz svoga bratstva da dobiju besu. To je bila zadata reč koju kuća ubijenog daje ubici i njegovoj porodici da ih privremeno neće goniti za krv do određenog vremena. Zadata reč (besa) na području Albanije trajala je 30 dana tokom kojih su trajali pregovori o mirenju između porodica ubijenog i ubice.  Na području Crne Gore nije bilo precizirano vreme za početak pregovora o mirenju, već je zavisilo od okolnosti. Mirenje je nekada dolazilo odmah, a nekada je trajalo dugo.

Dakle, u slučaju ubistva ili kakvog teškog prestupa za koji je sledovala osveta, zajednica ubice je odmah na prigodan način saznavala namere druge strane, tj. zajednice ubijenog, odnosno povređenog. Zatim je organizovan zbor zajednice kojoj pripada ubica na kojem se odlučivalo hoće li se tražiti umir ili će se zajednica odreći izvršioca i ostaviti ga bez pomoći i zaštite.  (To se u Crnoj Gori zvalo odličenjem.) Ako je odlučeno da se traži umir, onda je taj postupak počinjao posredovanjem zamoljenih glavara neke neutralne zajednice (plemena ili bratstva).

* * * * * * * * * * *

Presude kmetova o umiru bile su u pisanom obliku

GLAVARI NEUTRALNE zajednice išli su kod glavara zajednice poginulog, odnosno povređenog, i od njih tražili veru i primirje. Ako je data vera i utvrđeno primirje, preuduzimane su dalje aktivnosti i mere za postizanje umira. Glavari neutralne zajednice išli su kući ubijenog, odnosno povređenoj strani, sa jednim kumom ili sa više kuma iz zajednice kojoj pripada ubica, koje su nosile decu u kolevkama i nudile na uobičajen način kumstvo moleći na taj način da prihvate umir, obično rečima zakletve “primi kume kumstvo za svetog Jovana”, što su ponavljali više puta u uobičajenim razmacima da bi porodicu ubijenog, odnosno povređenog, odobrovoljili da pristane na umir. Ni povređena strana nije davala pristanak na umir bez dogovora sa svojom zajednicom, takođe na zboru. Na tom se zboru odlučivalo kakva će se satisfakcija pribavljati, a naročito hoće li se prihvatiti umir koji nudi zajednica kojoj pripada ubica od čijeg je ponašanja umnogome zavisilo da li će zajednica povređene strane prihvatiti umir.

Međutim, Valtazar Bogišić u Anketi navodi i slučajeve kada oštećena strana neće da primi molbu suprotne strane čak i posle nekoliko pokušaja. U tom slučaju, porodica ubice bi slala ženu sa detetom u kolevci u pratnji dva-tri saplemenika da mole za kumstvo. Moglo se poslati, kako smo govorili ranije, još žena sa kolevkama tako da oštećeni nije imao izbora, prihvatio bi ženu kao gosta i tako su pregovori počinjali.

Takve žene su nazivane “mirosnice”, a novorođenče u kolevci simbol koji ukazuje na pokornost krvnika i njegovog bratstva pred porodicom ubijenog.  (Treba istaći, da takva uloga žene u rešavanju konflikta koja je postojala u Crnoj Gori, nije bila običaj u Hercegovini.)

Kad im porodica ubijenog dozvoli da uđu u kuću to je bio znak da je bila spremna na mirenje i da prihvata umir. Ako je umir bio prihvaćen kuća ubijenog daje reč selu (ili se da besa) i po crnogorskim i po albanskim običajima počinju dogovori o mestu i vremenu konačnog dogovora, izboru arbitara i drugih zahteva. Na kraju pregovora porodica ubijenog davala bi časnu reč da se od toga dana do određenog dana neće svetiti ni ubici ni njegovim rođacima.

DOGOVORENOG DANA, bratstvo obe zavađene strane okupljaju se na, unapred, dogovoreno mesto, pred izabranim arbitrima (kmetovima), koji imaju ulogu da odrede iznos naknade.

(Bilo je uobičajeno da se za umir krvi bira 24 kmeta, a za umir rana 12 kmetova, i oni su birani sa strane zajednice ubijenog ili povređenog iz neutralne zajednice, ponekad i kakvih uglednih ljudi iz krvnikove zajednice.)

Presude kmestva na području Crne Gore, kada je umir u pitanju, bile su u pisanom obliku, dok su u Albaniji bile usmene.  Završni čin u mirenju zavađenih porodica bio je tzv. “poljubac mira” kojim je zaključen sporazum o miru zavađenih.

Posle donete presude za umir prelazi se na tzv. “krvnu trpezu (večeru)” na koju dolazi i ubica, ali tek kada je presuda doneta. 

(Slično kao kod Crnogoraca i Albanci prave “krvnu večeru ”, ali je oni zovu “krvavi hleb”. Postavljanje krsta na vratima je poslednji čin pomirenja, i on se stavlja na gornji prag kućnih vrata, i njega pravi ruka vlasnika krvne osvete, a željezo od kojeg je napravljen krst baca se na krov kuće ubice.)

Sve porodice i bratstvenici ubijenog nalaze se tu. Drži se zdravica od strane porodice ubice. Ubica sa obešenom puškom oko vrata prilazi na kolenima ili pognute glave na pedeset koraka od trpeze a porodica ubijenog sreta ga, a ubica govori: “primi kume, kuma za boga i svetoga Jovana”. Kada se sastanu umirnik i krvnik ovaj njega ljubi u prsa, a ovaj drugi ga prima i ljubi u glavu. Zatim se ljube u lice i pri tome mu kaže umirnik: “Opraštam ga bogu i svetom Jovanu i tebi krvniku’’.

* * * * * * * * * * *

Glavari plemena daju „Božju veru“ jedni drugima

POSTUPAK IZMIRENjA bio je uglavnom isti u Crnoj Gori, Albaniji i Boki, s tom razlikom što se u Crnoj Gori krvnik nije javno ponižavao vezanjem ruku na leđa i hodanjem na kolenima kad je prilazio porodici ubijenog, odnosno povređenog, da moli za opraštaj nudeći kumstvo. Umir se utvrđivao kumstvom i pobratimstvom, i od tada su se učesnici u ovom činu odnosili jedan prema drugome kao srodnici. Inače, dok se odlučivalo o uslovima umira odnosno o svim međusobnim potraživanjima učesnika u umiru kmetovi su bili po strani. Sentenciju (presudu) saopštavao je najstariji ili najodgovorniji od kmetova, i ona se davala pismeno, kako smo rekli, u onoliko primeraka koliko je stranaka i jedan primerak više radi čuvanja u manastirskoj arhivi.

Najzad, treba spomenuti i običaj da u naknadi štete koju ubica treba da plati porodici ubijenog uzimali su učešće pripadnici bratstva iz kojeg dolazi ubica. To je bio običaj i društvena obaveza prema pripadniku svog bratstva da mu se pomogne.

Pri kolektivnom umiru plemena i bratstava jednih prema drugima nije bilo nikakvog posebnog obreda, misli se na kuma, krvnu večeru i sl. Među plemenima “kad će da se mire, ili kad treba da ugovore o kakvome poslu koji se tiče obe strane” bio je običaj da se to uradi na skupu zavađenih plemena na njihovim granicama, preko ustanove stanak.

Stanak je imao javni i zvanični karakter, a predstavljao je, u stvari,  mešoviti međuplemenski sud sastavljen od glavara zainteresovanih plemena. Obično je to bio sud sastavljen od 5-6 glavara sa jedne i druge strane, i članovi tog suda su se “više smatrali umirnicima nego sudijama i svaki je držao da mu je neka moralna dužnost braniti, koliko god može svog plemenika, pa bio kriv ili prav svejedno”.

Stanku su prisustvali svi zainteresovani i narod, i zato se održavao na uobičajenim mestima, na granici dvaju plemena. Pri mirenju krvi “ubojica nije smio dolaziti na sastanak, da svojim prisustvo ne uzbuđuje brastvenike ubijenoga i ne pobudi na osvetu umesto na umir“ .

DOKAZANA SREDSTVA na stanku su bila kao i na običnom suđenju - priznanja, svedoci, zapisi, zakletva, itd. Pošto se izrekne presuda od strane skupa glavara očekivalo se da obe strane pristanu na osudu, a to su porodice i bratstvo poginulih ili ranjenih, s jedne i ubice s druge strane. U tom slučaju je izmirenje vršeno odmah ili su davani vredniji predmeti u zalogu, obično oružje. Ako se neko protivio odluci glavara, odnosno mešovitog međuplemenskog suda zvanog stanak prvenstveno su ga glavari njegovog plemena ili bratstava sklanjali na umir, a u najgorem slučaju takav pojedinac je mogao biti izopšten, odnosno odbačen od zajednice.

Takođe, bio je običaj da se na kraju uspešnog mirenja međuplemenski sud završi tako što se nekoliko glavara s jedne i druge strane dogovore i daju jedni drugima “božju vjeru” da će biti mir među njima i proklinju onoga ko prekrši to obećanje. U tom slučaju oba plemena bi takvog krivca tražila i kažnjavala.

Na kraju ovog teksta o umiru krvi, možemo zaključiti da je umir krvi, kao “cena krvi”, u Crnoj Gori mnogo značio za pojedinca, porodicu, bratstvo, pleme i društvenu zajednicu u celini. Pre svega, porodica je dobijala sigurnost, jer je mogla da se bavi uobičajenim poslovima, pleme i društvena zajednica umirom su dobijali na polju svog demografskog jačanja, ali i opšteg jedinstva i zajedništva koje im je bilo potrebno u stalnoj borbi protiv Turaka. Zato i mislimo da je umir u Crnoj Gori odigrao veoma pozitivnu ulogu u smislu smanjivanja tragičnih posledica krvne osvete.