NEHUMANI USLOVI ZA ZATOČENIKE U KAZAMATIMA ŠIROM EVROPE: Osuđenim Srbima na plećima tri kaznena krsta
SRBI osuđeni na doživotne ili na drakonske kazne zatvora od 25 do 40 godina u Haškom sudu, u kojem je od osnivanja 1993. presuđivano samo Srbima, u kazamatima širom Evrope izloženi su odmazdi kakvu savremena civilizacija ne poznaje - kažnjavanjem u kazni! U većini bolesni i izmučeni, trostruko su kažnjeni: prvo sudskom odlukom, zatim upućivanjem u kazamate i na udaljenosti većoj od 2.000 kilometara od svoje zemlje, suprotno internacionalnim pravilima, a time i uskraćivanjem da ih porodice češće posećuju!
Radovan Karadžić u Hagu
Naši sagovornici ističu da je Tribunal odluku o tome gde će pojedidni osuđenici izdržavati kazne donosio ciljano - da im bude što je moguće teže. Tako branioci ističu da najteži uslovi vladaju u zatvorima u Estoniji, gde kaznu izdržavaju trojica Srba, jer su veze sa tom zemljom slabe, tamo nema ni srpske zajednice, ni crkve... Osim u Estoniji, mučni uslovi vladaju i na engleskim ostrvima gde u zatvoru "Vajt" boravi Radovan Karadžić. Ali, muče se Srbi i po zatvorima u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj...
Kako ocenjuju advokati sa kojima smo razgovarali, za srpske zatvorenike - pravo ne važi.
Advokat Zoran Živanović, koji je zastupao srpske optuženike u Hagu, kao jedan od najvećih problema izdvaja otežan kontakt zatočenika s porodicama. On navodi primer Estonije i kaže:
- Da bi nečija porodica došla u ovu zemlju potrebno je mnogo novca za put i boravak. I telefonska komunikacije je otežana, jer zatvorenici mogu da telefoniraju, dok članovi porodica njih ne mogu da zovu, telefoniranje je skupo, a novac ne mogu primati pošto su na crnoj listi američkog ministarstva finansija. Mogu ga samo zaraditi, pa ga zarađuju radeći najgore poslove u zatvoru kao što je čišćenje toaleta. Za mesec mogu da zarade 10 evra, a godišnje mogu da rade tri meseca.
Sedmorici doživotna
Čak sedmorica Srba dobila su doživotnu robiju i to su oni koji su obavljali najviše političke i vojne dužnosti - Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Ljubiša Beara, Zdravko Tolimir, Vujadin Popović, Milan Lukić i Stanislav Galić.
Onima koji nisu osuđeni na doživotni zatvor izricane su drakonske kazne veće od 25 godina, a njih deset je dobilo između 25 i 40 godina zatvora. Tako se može reći da kompletan vojni i politički vrh Republike Srpske zatvorske dane provodi u gulazima. Inače, ukupno je Srbima određeno više od 1.000 godina robije.
U veoma lošim uslovima zatvorske dane provodi i prvi predsednik RS Radovan Karadžić u zatvoru "Vajt" na engleskim ostrvima. On sa porodicom može da komunicira samo na engleskom, onemogućeno mu je da čita i piše, a otežani su mu i kontakti sa sveštenikom.
Kako nam pričaju advokati, Karadžića može da posećuje sveštenik, ali u zatvor ne može da unese pribor za pričešće, putir sa vinom i tanjirić na koji se stavlja hleb, krst...
- Oni žive gore nego ratni zarobljenici - ocenjuje Živanović. - Za ratne zarobljenike važe određeni uslovi i konvencije, podršku im pružaju porodice, država i Crveni krst, dok sve to Srbi osuđeni u Hagu nemaju.
Problem je i to što države Evropske unije nerado primaju ove zatvorenike, jer su oni van sistema koji važi u EU.
- U zemljama članicama EU zatvorenici nakon 15 godina dobijaju uslovni otpust, što za naše zatvorenike nije moguće - kaže Živanović.
Takođe, naši državni zvaničnici godinama traže da se haški zatvorenici prebace u Srbiju na izdržavanje kazne, ali to nikada nije odobreno. Ujedinjene nacije donele su odluku da zatvorenici kaznu ne mogu da služe u državama bivše SFRJ, a kada je pre nekoliko godina u UN trebalo da bude izmenjena rezolucija kojom se ovo reguliše, Velika Britanija je stavila veto.
- Oni veruju da se ratni zločinci u Srbiji slave kao heroji, pa neće služiti kaznu kako bi trebalo - kaže Živanović. - To je besmislica, jer bi uslove pod kojima ovde borave u zatvoru Tribunal mogao da kontroliše, pa ako oceni da nisu adekvatni, osuđenika da premesti. Takođe, Srbija ne bi mogla da ih pusti na bilo kakvu slobodu bez odluke Haškog suda.
Advokat Predrag Milovančević ukazuje i na izmenu regulative po kojoj je sada uslovni otpust moguć samo ako osuđeni prizna da je kriv.
- Tribunal je promenio politiku, ranije je bilo moguće dobiti uslovni otpust nakon izdržane dve trećine kazne, sada to nije moguće osim ako osuđeni prizna da je počinio delo - pojašnjava Milovančević. - Osim toga, problem je što se ova odluka primenjuje retroaktivno na one protiv kojih je postupak završen, a trebalo bi da važi samo za buduća suđenja.
U kakvoj se situaciji nalaze naši osuđenici kojima je uskraćen uslovni otpust, govori i nedavni primer bivšeg generala Vojske RS Radislava Krstića koji je priznao odgovornost i naveo da se kaje zbog učešća u genocidu u Srebrenici zbog čega je i osuđen. Krstić je u pismu kojim od suda traži prevremeno puštanje na slobodu napisao da je počinio "krivično delo nezamislivo i neoprostivo".
Inače, na sve ove probleme ukazala je u utorak ministarka pravde Maja Popović u Ujedinjenim nacijama, ističući da se odbijanjem prevremenog ili uslovnog otpusta krše prava optuženih na ravnopravan tretman i zanemaruje pravo i praksa država u kojima osuđeni izdržavaju kazne zatvora.
- Pooštravanje uslova za prevremeni ili uslovni otpust ustanovljeni su kao rezultat nastojanja Tužilaštva da se to učini, iako Tužilaštvo treba da ima krajnje ograničenu ulogu u procesu odlučivanja o ovim pitanjima - naglasila je Popovićeva.
Ona je dala i uveravanja da će svi uslovi uslovnog otpusta, u pogledu kojih Srbija izdaje garancije, biti u potpunosti poštovani.
Popovićeva je ukazala i na činjenicu da se Ministarstvo pravde više puta obraćalo Tribunalu povodom nehumanih uslova u pojedinim državama, imajući u vidu zdravstveno stanje i godine života osuđenih lica. Na ovakve zahteve Ministarstvo pravde nije dobilo adekvatne odgovore.