NATO JE ORUŽANA RUKA ZAPADNOG IMPERIJALIZMA: Intervju - profesor Rastko Močnik, slovenački sociolog, za "Novosti"

 Tako, recimo Kina, kombinuje etatistički način sa kapitalističkim. Vijetnam ima sličan, vrlo uspešan model, dok su zemlje nekadašnje Jugoslavije, bivšeg sovjetskog bloka i SSSR, obnovile kapitalistički sistem u celini.

Ovo za "Novosti" tvrdi slovenački sociolog, profesor Rastko Močnik, jedan od najuglednijih intelektualaca u nekada zajedničkoj zemlji. U Beogradu gde je, inače, godinama predavač na Fakultetu za medije i komunikaciju, ovoga puta je boravio da bi u SANU, zajedno sa prof. Radetom Pantićem, učestvovao na naučnom skupu "Veštačka inteligencija i prestrojavanje intelektualaca" i održao predavanje upravo na temu obnove kapitalizma u Muzeju Jugoslavije.

- U Sloveniji, plan je bio da se stvori buržoazija od domaćih kapitalista i političke birokratije, ali nije uspelo zbog krize iz 2008. kada nisu bili u stanju da otplaćuju kredite - objašnjava sagovornik. - Transnacionalni kapital pokupio je tako najbolja preduzeća, poput "Gorenja", "Leka", metalurške industrije. "Krka" je pobegla u Rusiju da bi izbegla evropsku regulativu i ostala uspešno slovenačko preduzeće. U Hrvatskoj postoji kombinacija sirovog domaćeg kapitalizma i transnacionalnog, manje-više mađarskog.

- Tamo je najveća banka OTP, koja posluje i u Sloveniji i u Srbiji, tako da je Mađarskoj pošlo za rukom da obnovi uticaj koje je imala Austrougarska i da ga proširi. Ne bih se usudio da govorim o Srbiji koja ima jedan hibridni model, jer vaši čitaoci bolje od mene znaju kako je. Bosna je "zaglavila", jer ima tu etničku podelu i vladavinu državnih partija, iako se oporavila od rata, a Makedonija je jedina koja na Balkanu permanentno stagnira.

Pre kapitalizma, imali smo samopravni socijalizam i društveno vlasništvo. Sa ove distance šta vidite kao prednosti i mane tog sistema koji nije opstao?

- Lično smatram da je društveno vlasništvo nešto gde je najdalje stiglo čovečanstvo u ukidanju privatnog vlasništva. Radnim kolektivima bilo je povereno da njime upravljaju kao dobri domaćini, što je čak bila i vrlo simpatična ustavna formulacija. Međutim, Jugoslavija i nije bila socijalistička zemlja u pravom smislu, već društvo u kome su istovremeno bili u toku i socijalistički procesi i prakse, kao i kapitalistički, poput reforme iz 1965. Pedesetih i ranih šezdesetih Jugoslavija je imala rast privrede i društvenog standarda. Onda su počeli da eksperimentišu sa tržišnim socijalizmom. To je imalo kapitalističke posledice - produbljavanje razlika između severa i juga zemlje, povećavanje socijalnih razlika, dok su radnički saveti počeli da vode preduzeća kao kompanije. Osamdesetih je nastupila globalna kriza, pa je centar kapitalističkog sistema uspevao da je preko dugova prebaci na periferiju, gde su bile sve socijalističke zemlje, koje su, kao i Jugoslavija, upale u tu klopku. Jačao je pritisak MMF, koji je tražio obnovu kapitalizma i Jugosloveni su sa Krajgerovom komisijom to uradili još ranih osamdesetih, mada se to zvao program dugoročne stabilizacije. Sada vidimo da je to bilo obnavljanje zavisnog, perifernog kapitalizma u kome i sada živimo.

A do čega nas je dovela aktualna situacija sa globalnim kapitalizmom?

- Do ratova, u Ukrajini, na Bliskom istoku, u Africi... Opšta slika je da evroatlantski basen, centar u kome je kapitalizam počeo - Holandija, Britanija, SAD, sa satelitima Kanadom, Australijom, Novim Zelandom - sada u krizi. To je verovatno definitivna kriza. Ali, izlaz nije jasan. S druge strane, u azijskom Pacifiku, gde su Kina, Vijetnam, Laos, Kambodža, Južna Koreja, Japan, stvara se novi centar, za koji se još ne zna hoće li biti kapitalistički ili ne. Ne znamo šta će se dešavati u Kini, gde još dominira etatistički način upravljanja i planska privreda. To je sve neizvesno i što duže to traje, neizvesnije je po nas na periferiji starog sistema, koji sada ima suženi horizont, jer je izgubio Aziju, Afriku, a najverovatnije će i Latinsku Ameriku. Ostala mu je mogućnost kolonijalne zavisnosti još samo u južnoj Evropi, od Portugalije do Grčke, ali i Ukrajini i zemljama bivšeg SSSR, gde se bije ista bitka između imerijalističkog zapada i Kine. Rusija tu nije faktor, nije dovoljno jaka, bar zasada. To se odnosi i na zemlje koje su ušle u EU i NATO. Ali ne i za Srbiju, koja ima suverenističku politiku, kako to hoće pogrdno da kažu u žargonu EU, bez obzira na to što i u svim ustavima piše da je narod suveren.

Bili ste protiv ulaska Slovenije u NATO?

- Još u ono vreme sam smatrao da NATO nije defanzivna organizacija, već oružana ruka zapadnog imerijalizma koji je dekadentan. Što znači - opasan. Oni su pokupili istočnu i centralu Evropu, kao i Balkan. Ne smemo zaboraviti šta se desilo Grčkoj, kao ni ulogu koju je odigrala EU u uništavanju grčke privrede, države i naroda. Zato sam i tada bio, i sada sam protiv NATO. Nas u Sloveniji je sada to člnastvo uvuklo u rat u Ukrajini.

Bavite se i kognitivnim kapitalizmom, šta se sve pod njim podrazumeva?

- To je bila jedna mutacija, u vreme kada je izgledalo da će taj razvijeni, zreli, kasni kapitalizam iz centra izvoziti industriju na periferiju, gde je jeftina radna snaga, gde nema ekoloških regulacija, gde su režimi korumpirani, a da će za sebe zadržati samo istraživanje i razvoj, inovacije, dizajn, intelektualne, kognitivne delatnosti. Izgledalo je kao da se stvara nova klasa - kognitivni proletarijat. Ideologija je bila da tehnologija, kao opšta tekovina pripada svima, pa bi preko interneta svako imao pristup riznici čovečanstva, svim tekstovima, umetničkim delima, društvenoj istoriji... A onda je kapital odgovorio sa autorskim pravima i privatizacijom nauke i kulture. To je bio kontraudar i kognitivni model više nije mogao da napravi izlaz iz kapitalizma bez krvave revolucije.

U toku je peta tehnološka revolucija, koju karakteriše sve veća primena veštačke inteligencije. Kakav ishod toga vidite?

- Veštačka inteligencija će izbaciti sa posla jedan deo kognitivnog radništva i preuzeti neke poslove, ali uglavnom reproduktivne, jer, ona radi samo sa materijalom koji joj je ubačen. Nije kreativna da smišlja nove računarske programe, pa deluje unutar jednog ograničenog horizonta. Dolazak veštačke inteligencije ne dovodi do izlaska iz kapitalizma. Neće biti revolucije.

Kao neko ko se bavio psihoanalizom, šta vidite kao najveće izazove za savremenog čoveka?

- Danas je važnije baviti se političkom ekonomijom. Ne treba biti ni psiholog, ni psihoanalitičar, da bi se uočili efekti atomizacije društva, njegovo razbijanje na usamljene individue. Ljudi su preopterećeni, pod stalnim stresom. Produženo je radno vreme, nema više nikakvih regulativa, radničkih prava. Više nema ni radnog prava, sve reguliše građansko pravo. Sadašnji proleteri su uglavom samostalni preduzetnici, što je pravna fikcija. Nemaju zaštitu koja je nekada postojala.

Popularna kultura je mesto gde se šezdesetih, a kod nas i osamdesetih, uspostavila neka vrsta pobune...

- Bila je to prva i jedina jugoslovenska kultura koja je stvorena odozdo. Postojala je i kvalitena komercijalna, popularna kultura, koje se nostalgično sećamo kroz stare šlagere, Opatijski festival, Filmski festival u Puli... Ali, taj autentični jugoslovenski pank i rok, stvoren još sedamdesetih, potrajao je i posle razbijanja federacije i održao se devedesetih. I moguće je da će na tragu toga nešto ponovo iskrsnuti.