RADIKALNI KRITIČAR NACIZMA: Odgovor na laži Titovih sledbenika i Drugosrbijanaca

A onda se, 2023, pojavila knjiga Željka Perovića "Nikolaj i Svetoslavlje na sudu lažne nauke i kulture 21. veka" („Pi pres, Pirot 2023.) koja se, na 630 strana, bavi razobličavanjem svih, pre svega drugosrbijanskih, laži napisanih o Nikolaju.

Vladika Nikolaj je, od samog svog ulaska u crkvenonarodni život, bio, kao i Gospod Hristos, kome je služio delom, rečju i pomišlju, znak protiv koga se govori. Pre rata su ga napadali kao mračnjaka i reakcionara ( komunisti i drugi levičari ), kao „simpatizera komunista“ (korupcionaška bužoazija i tupoumna visoka birokratija), kao čoveka koji je, u verskom ludilu, pljunuo na dva doktorata, pa se druži s prostacima iz naroda, paktira, kako se govorilo, sa „društvenim dnom“. Za vreme rata, nacisti su ga držali pod stražom kao „anglofila i germanofoba“, „lukavog Balkanca“ koji podržava vladu u Londonu i đenerala Mihailovića; komunisti, poput Miše Brašića, su ga otkucavali Nemcima (zbog veza sa Londonom i straha da revolucija neće uspeti), ustaše ga nazivale „engleskim agentom na stolici Svetog Save“, a Nedić i Ljotić ga oštro kritikovali jer se nije slagao sa kolaboracijom, niti je javno istupao protiv partizana, doživljavajući ih kao zabludelu srpsku decu. Posle rata, Titovi izmećari ga proglašavaju ratnim zločincem i ljotićevskim fašistom, a srpska emigracija, uključujući i deo klira, od vladike Dionisija do izvesnih sveštenika, ne dozvoljava mu da obavlja svoju pomiriteljsku misiju, zbog čega Nikolaj, sa ovoga sveta ne odlazi živeći među Srbima, nego, kao i slavni Sava Nemanjić koji se upokojio u bugarskom Trnovu, dušu predaje Bogu u ruskom manastiru Svetog Tihona u Pensilvaniji. 

Takav kakav je bio, Nikolaj, sluga Hrista, koga je, u „Žetvama Gospodnjim“, nazvao Neujednačiteljem i Neujednačivim, zaista nikog nije mogao ostaviti ravnodušnim.

NIKOLAJ Velimirović NIKAD nije bio nikakav Hitlerov obožavalac, nego radikalni kritičar nacizma, kome su temelj postavili kako Darvin i Niče, tako i Marks. Iako je Hitler bio protiv „Jevrejina Marksa“, on je ideju socijalizma kao trijumfa radničke klase usvojio da bi je učinio svojinom svog „natčovečanskog“ naroda, pa je stvorio Nacional–socijalističku radničku partiju Nemačke, pri čemu je 1. maj, socijalistički praznik rada, za vreme Hitlerove vlasti bio državni praznik. Perović je u svojoj knjizi pokazao da Hitler nije odlikovao Velimirovića (ali američkog industrijalca Forda jeste)), nego je to učinio nemački Crveni krst, jer je Nikolaj obnovio groblje Nemaca sahranjenih u Bitolju, a palih u Velikom ratu, pošto, kako je rekao Nikolaj, za Srbina mrtav čovek nije neprijatelj.

NIKOLAJ nije nacistoliki rasista. On je, posle Velikog rata, bio prvi beli episkop koji se obratio afroameričkim hrišćanima u Bronksu; on je,  u „Nacionalizmu Svetog Save“, isticao da se srpski vojnici, za razliku od kolonijalnih gospodara, nikad nisu tuđili od saboraca drugih rasa, i da imaju stih „Bogom brate, Suljo Ciganine“...A kad je, slaveći Vidovdan, rekao da su Srbi hrišćani arijevske rase, on je u arijevcima gledao i narod velikog indijskog pesnika, Rabindranata Tagore, sa kojim se sreo u Beogradu u drugoj decenije 20. veka. Rasizam i ksenofobija u Zapadnoj Evropi nastali su,po Nikolaju, iz otpadije rimskog pape od Crkve, koji je pao trećim najvećim padom u istoriji čovečanstva – Adam je mislio da se oboži bez Boga, Juda je izdao Boga u telu, a papa je seo na mesto Bogočoveka Hrista.

* * * * * * * * * * *

Reči srpskom narodu kroz utamničen prozor

KNjIGA  „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“ (pisana u ropstvu, u senci nemačkih bajoneta) strastvena je rasprava sa Evropom otpalom od Hrista u jeresi papske i luteranske, koja je krenula putem „kulturnog ljudožderstva“ i postala, po Nikolaju, Bela demonija. U njoj je pomenuta (ali ne kao glavna) uloga hristofobičnog talmudizma, i rečene su teške reči na račun njegovih sledbenika (zato Nikolaj tu knjigu nije ni objavio za života).  Ali, u toj knjizi je Nikolaj i za svoj narod rekao pretešku reč: da je Bog pet vekova dresirao divlje zveri, bolje bi se pokazale na slobodi nego Srbi (dakle, poredio je Srbe sa divljim zverima, i to na štetu razularenih i obezboženih Srba).

KVAZINAUČNICI koji napadaju Nikolaja, a koje Perović rendgenski snima i dijagnostifikuje kao neznalice i zlonamernike koji dobijaju pare da bi lagali, nastoje da iz svesti svojih čitalaca, drugosrbijanskih ostrašćenika, izbace činjenicu da je Hristos Mesija koji se javlja u jevrejskom narodu, i da je prva Crkva jevrejska. Njihov cilj je da pokaže kako su rani hrišćani protohitlerovci, koji bi podigli Aušvic još u drugom veku, samo da su mogli, a da su Sveti Zlatoust i Nikolaj njihovi sledbenici.

Dekontekstualizujući istoriju hrišćansko–jevrejskih odnosa u prošlosti, oni i sada šire zlu krv: recimo, kako Perović pokazuje, pokušavaju da prodube jaz između naših Jevreja i Srba, ili, kako se pre rata govorilo, Srba Mojsijeve vere i Srba hrišćana. Cilj je jedan: za dobijene pare, pokazati da su svi narodi koji su ustali protiv NATO imperije iskonski zločinci i ubice, i da niko, nikad, a naročito u 20. veku, nije stradao, osim onih koji daju pare kvazinaučnicima.

VLADIKA Nikolaj nikad nije bio izdajnik i petokolonaš, a njegovo ropstvo u Drugom svetskom ratu bilo je istinsko stradalništvo. „Počasni bunkeri“ u logoru Dahau, gde se obreo sa patrijarhom Gavrilom, bili su mučionice, a ne blagovaonice za čašćavanje i uživanje. Nikolaj je, od 27. marta 1941. do kraja rata, bio za pobedu antihitlerovske koalicije, pa je i Crvenoj armiji praštao staljinističku ideološku osnovu, i govorio, utamničen u Vojlovici: “Ide Ruja ko oluja“, radujući se svakoj pobedi Rusa koji su, u to vreme, bili proglašeni za Sovjete.

DIMITRIJE  Ljotić je pre rata bio političar koji se borio za opstanak Jugoslavije, koji se nadao da je moguće izgraditi državu na temelju staleške sloge, ali je, avaj, bio kratkovid u religiozno  mističkom smislu, formiran pod uticajem rimokatolicizma i zanesen mističkim jugoslovenstvom, zbog čega je čak i Nemanjićima zamerao što nisu bili u jedinstvu sa Hrvatima, Slovencima i Bugarima. Iako je 1939. pisao da su Staljin, Musolini i Hitler strahotna iščadija obezbožene Evrope, on je, smatrajući da su komunisti veće zlo, u Drugom svetskom ratu stao uz Hitlera, sa svim posledicama koje će to imati. A Hitler je, ne zaboravimo, ubijao sto  Srba za jednog Nemca, i dopustio ustašama, bugarskim i mađarskim fašistima, kao i  šiptarskim balistima, uz saradnju svog saveznika Musolinija, da Srbe uništavaju gde i kako stignu. Jedan od ključnih uzroka tog stajanja na stranu Hitlera bila samoumišljenost lažnoproročkog patosa... Zbog toga vladika Nikolaj, koji je pre rata poštovao Ljotića zbog njegove pobožnosti, u Drugom svetskom ratu nije bio u kontaktu s njim.

Budućnost srpskog naroda, koji je od 1991. naovamo stalno na udaru antihristovskih sila, zavisiće da nas, kako reče Nikolaj, ne pokrije jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom  odećom. Željko Perović je učinio šta je mogao da nam pokaže kako se naši neprijatelji bore sa najvećim Srbinom posle Svetog Save...