SRPSKA CRKVA KIČMA NACIJE: Za naciste vladika Nikolaj bio ideološki i politički protivnik

Ustaše na teritoriji NDH hapse i ubijaju srpske vladike (Petra dabrobosanskog, Platona banjalučkog, Savu  gornjokarlovačkog, a mitropolit zagrebački Dositej, posle zlostavljanja od koga je izgubio duševno zdravlje, biva proteran u Beograd, kao i episkop mostarski Nikolaj i episkop tuzlanski Nektarije.

Musolinijevi fašisti interniraju u Italiju velikog prijatelja vladike Nikolaja, Irineja, episkopa dalmatinskog.  Bugari iz Makedonije proteruju mitropolita Josifa i vladiku Vikentija, a Šiptari hapse i interniraju vladiku raško–prizrenskog Serafima.

Episkop Nikolaj je odmah bio na udaru Nemaca. Saslušavali su ga, a zatim konfinirali u manastir Ljubostinju, gde će ostati do kraja 1942. godine. Godine 1941, prilikom borbi za Kraljevo, došlo je do nemačkog bombardovanja Žiče, koja je teško oštećena. Stradanje naroda, na sve moguće načine, postaje strašno... Vladika pokušava da uveri Nemce da ne treba da streljaju Srbe u Kraljevu, ali mu to ne polazi za rukom.

KRAJEM 1942. vladiku Nikolaja odveli su nacisti, skupa sa njegovim sinovcem, Jovanom, jeromonahom Vasilijem (Kostićem), i ljubostinjskim poslušnikom Živoradom Vasićem, u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Tome je prethodilo nedelo komunističkog agenta, Miše Brašića, koji je bio novinar „Vremena“ i čak referent za štampu patrijarha Varnave, koji je Nemcima dostavio da Nikolaj, navodno,  u Ljubostinji ima radio-stanicu, kojom održava vezu sa Dražom i vladom u Londonu, posle čega su nacisti rešili da ga što više izoluju.  Smestili su ga u Vojlovicu, gde je robijao sa patrijarhom Gavrilom.

Nemci patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja odvode u Dahau, pa u Beč, pa u banju Šlirze, jednu od ispostava Dahaua, gde ih oslobađaju, tek 1945, američke trupe.

NACISTI su Svetog Nikolaja ohridskog i žičkog smatrali svojim opasnim neprijateljem, pa su ga tako i posmatrali. Njihove obaveštajne službe stavile su ga pod  prismotru i o njemu redovno pisale i nadležnima dostavljale izveštaje (koje je, u svom tekstu „Nemački pogled kroz tamnički prozor / Sveti vladika Nikolaj u dokumentima nemačke službe bezbednosti, sistematizovao Radovan Pilipović).

Nemački  obaveštajci interesovali su se za stvarnu ulogu srpskih arhijereja u pripremi puča 27. marta. Patrijarh Gavrilo Dožić i episkop žički Nikolaj Velimirović su saslušavani od strane oficira Gestapoa 16. juna i 17. jula 1941. godine. Izveštaji sa ovih saslušanja poslati su u Berlin. Patrijarh Gavrilo je uhapšen 23. aprila u manastiru Ostrog, a 1. maja je doveden u manastir Rakovicu. Vladika Nikolaj Velimirović je bio hapšen 28. avgusta 1941. godine u Kruševcu, od strane nemačke feldžandarmerije, ali je nakon jednodnevnog pritvora pušten na slobodu. Ubrzo je interniran u manastir Ljubostinju. Ideja da se premesti iz Ljubostinje u neki manastir blizu Beograda rodila se u razgovoru vođenom 15. decembra između državnog savetnika Haralda Turnera i poslanika Feliksa Benclera. Tada je „državni savetnik dr Turner saopštio nadalje, da bi epikop Nikolaj imao biti smešten u jednom pravoslavnom manastiru u blizini Beograda”. O prebacivanju u Vojlovicu svedoči jedna službena beleška od 18. decembra 1942. godine. Iz nje se vidi da je vladika u manastir kod Pančeva interniran 16. decembra iste godine zajedno sa dr Vasilijem Kostićem, Jovanom Velimirovićem i manastirskim poslušnikom Živoradom Vasićem. Kao engleski agent pored vladike Nikolaja sa nemačke strane bio je smatran i episkop Irinej Ćorđević. Zahvaljujući hrvatskom dostavljanju on je uhapšen 8. novembra 1941. godine. Interniran je u Italiju, a sve do  1943. (kapitulacija fašističke Italije) bio je zatočen u blizini Firence.

* * * * * * * * * *

Rat protiv Nemačke je bio odbrana hrišćanstva

NEMAČKA SLUŽBA bezbednosti imala je stručnjake koji su se bavili pitanjem Srpske pravoslavne crkve. Nakon uspostavljanja potpune nemačke vlasti u Srbiji u Upravi bezbednosti bila je formirana posebna referatura zadužena za prikupljanje podataka o Srpskoj crkvi. To je bila referatura III F, a njen referent je bio 38 poručnik Georg Majer.

On se ovim poslom bavio sve do nemačkog povlačenja iz Beograda, i to sa tipičnim nemačkim načinom pristupanja problemima, predano i tačno. Jedna njegova službena beleška od 22. avgusta 1941. godine započinje rečenicom: „Pravoslavna crkva Srbije bila je oduvek kičma srpske nacije”.

Nemci su svakako znali za kontakte i veze koje je Srpska pravoslavna crkva imala sa Anglikancima. Episkop gibraltarski Bakston je 1940. godine posetio Kraljevinu Jugoslaviju. U Žiči je razgovarao sa patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem. Tada je rekao da je rat protiv Nemačke „odbrana hrišćanstva”.

Vladika je teško podnosio skučeni način života koji mu je bio nametnut internacijom. Pritiskala ga je i svenarodna patnja, bratoubilački građanski rat i veliko stradanje srpskog naroda u Bosni i Krajini od Pavelićevog režima. Jedna od zvanica sa vladikine slave Nikoljdana, proslavljene skromno u Ljubostinji, izjavila je 31. decembra 1941. godine, da je „episkop Nikolaj bolestan, razboleo se od živaca zbog nemačkog bombardovanja i rušenja manastira Žiče i da vrlo nerado prima posete jer ga to podseća na manastir Žiču. O težini sužanjstva svedoči i službena beleška , poručnika Georga Majera o poseti vladiki 29. juna 1943. godine. On je zapisao da je vladika „u vrlo teškom duševnom psihološkom stanju.” Neretko je i straža bila gruba prema zatočenom arhijereju: „žalio se na postupak stražara Horvata i na postupak agenta Živkovića“.

MIHAILO OLĆAN, pripadnik „Zbora” i ministar industrije i trgovine u Nedićevoj vladi, pokušao je u decembru 1941. godine da od vladike Nikolaja izdejstvuje podršku Vladi narodnog spasa. Vladikin stav po nemačkom izveštaju bio je: „Nemci imaju sve, ali nemaju dušu. On hoće da spasava što se može spasti, da propoveda protiv komunista, ali ne i da pomaže vladu Nedića.“

Izveštaj kapetana Šoldera iz okružne komande Kruševac od 19. marta 1942. godine daje uravnoteženu i najtačniju sliku o svetom vladiki u toku prve godine rata: „On je uzdržan i potpuno je pogrešno mišljenje što se na njega sumnja kao na zaverenika. Isto tako bilo bi pogrešno misliti da je on prijatelj Nemaca. On je srpski nacionalista koji ume da dobro oceni prilike i da se prema njima upravlja u svojim rečima i u svome držanju”.

Vest o poseti Beogradu evengelističkog episkopa iz Berlina Teodora Hekela  u martu 1942. godine došla je i do vladike Nikolaja. Vladika je želeo da predoči nemačkim protestantima stradanje Srpske crkve od hrvatskog rimokatoličkog klerofašizma. Iz izveštaja 88 oberšarfirera Hansa Boka od 21. marta 1942. godine o obilasku Ljubostinje doznajemo: „Nikolaj je izrazio žaljenje što ne može uglaviti sastanak sa izaslanikom nemačke evangelističke crkve dr Hekelom. On je molio da se saopšti dr Hekelu da ima obaveštenja da su dva episkopa i to mitropolit Petar iz Sarajeva i episkop Sava iz Karlovaca ubijeni, jer su bili u logoru.”

U godinama Drugog svetskog rata vladika Nikolaj Velimirović je bio nemački ideološki i politički protivnik. Nemcima je dobro bila poznata njegova uloga u događajima vezanim za puč 27. marta. Vojno-okupacioni režim je upravo iz tih razloga za vladiku Nikolaja odredio internaciju i strogo je kontrolisano njegovo istupanje u javnosti.

* * * * * * * * * *

Bezbožnik celiva ruku kraljici „braniteljki vere“

NIKOLAJ je svim srcem bio na strani Jugoslovenske vojske u otadžbini – kao monarhista, legitimista i rodoljub, i kao poštovalac ličnih vrlina đenerala Mihailovića. On je i u emigraciji nastavio da se bori za istinu o đeneralu i njegovoj borbi. Prilikom svog susreta sa anglikanskim biskupom Džordžom Belom, 16. novembra 1945, Nikolaj ga je obavestio o svom stavu prema Mihailoviću i komunistima: „Pitao sam ga za Mihailovića – da li sam bio u pravu kad sam ga pohvalio 1941. (on je znao za tu moju besedu)? Da, rekao mi je on, nema ničeg što bi se moglo odbaciti: hvalite ga i sada, s pravom – on je dobar čovek, pobožan čovek – on želi ustavnu monarhiju. Ali, Tito (za koga se Čerčil u govoru 1944. hvalisao da je njegovo otkriće) je satanistički čovek, kao i Lenjin.“

Već 1946. Nikolaj je napisao deseteračku pesmu „Dražin duh govori“, u kojoj se Draža iz Nebeske Srbije obraća Srbima, okružen narodnim borcima – Pavlom Bakićem, Jakšićima, hadži-Prodanom, đakonom Avakumom, Karađorđem, Aleksom Nenadovićem, Ilijom Birčaninom, Zekom Buljubašom i Hajduk Veljkom, Zmajem od Noćaja i Jovanom Kursulom, Milošem Obrenovićem i kneginjom Ljubicom, junacima sa Kumanova i Kajmakčalana. Draža najavljuje da će Srbija biti uskoro slobodna, a njegov grob otkriven.

NIKOLAJEV odnos prema Brozu i njegovoj vlasti je jasan: on se gnuša bezbožničkog tiranina, o kome mišljenje iskazuje u pismu nadbiskupu kenterberijskom, povodom Titove posete Engleskoj 1952. (koncept pisma čuva se u Nikolajevoj ostavštini):

„Vaša milosti,

U američkoj štampi se šire vesti da sadašnji, samoproglašeni vladar Jugoslavije, Tito, uskoro stiže u London kao zvanični posetilac na poziv britanske vlade.

Vaša milost sigurno zna ko je bio ovaj čovek, šta je učinio, i šta predstavlja. Njegovi tragovi moraju biti užasni svakom Englezu hrišćaninu i Engleskinji hrišćanki. Budući fanatičnim bezbožnikom, koristio je sve zločinačke metode, kojih se civilizovani svet gnuša, kao zakonite, da bi osvojio vlast i ostao na vlasti.

Predug je spisak njegovih zločinačkih i po dušu potresnih dela, predug da bi bio navođen. Obavešteni ste o njima iz prve ruke, i nema potrebe da ih ponavljamo. Ali ja moram naglasiti jedan momenat koji Vas i mene, kao ljude Crkve, najviše zanima: on još uvek progoni Crkvu, ponekad makijavelistički, u rukavicama, u prisustvu britanskih i američkih posetilaca, a ponekad neronski, u odsustvu „savezničkih “ posetilaca.

Vaša milost može da zamisli kako se bezdomnici, Srbi u rasejanju, osećaju kad je Titova poseta Londonu u pitanju. I, još više, kako hrišćanske denominacije, naročito anglikanske zajednice širom sveta, očekuju reč protesta od nadbiskupa kenterberijskog.

Molim se i nadam da će Vaša milost, sa Vama svojstvenom mudrošću i hrabrošću, učiniti sve što Vam je moguće da se ovom borbenom bezbožniku i surovom gonitelju hrišćanstva ne dozvoli da celiva ruku Njenog veličanstva, koja se u zvaničnoj tituli svojoj naziva „braniteljkom vere“. Stravični poljubac istim onim usnama koje su izricale smrtne presude hiljadama nevinih i pobožnih hrišćana. Protestujući protiv ovog moralnog rugla, siguran sam da će Vaša milost imati više Engleza i Engleskinja iza sebe nego oni političari koji su pozvali ovog najneželjenijeg gosta da poseti grad svetih mučenika Albana i Magnusa.

Uveravam Vas, Vaša milosti, u svoje duboko poštovanje i bratsku ljubav u Gospodu našem Isusu Hristu.

Veoma iskreno vaš, episkop Nikolaj“.

* * * * * * * * * *

U emigraciji pozivao Srbe da plaču, da bi se utešili

VELIKI stradalnik za života, postao je još veći stradalnik posle smrti. Proglašen je za izdajnika i neprijatelja svog naroda. On, koji je preživeo sve strahote rata, i koji je bio zatočenik najzloglasnijeg fašističkog logora, proglašen je za saradnika okupatora. Mnogi su se takmičili ko će ga više popljuvati i poniziti. Pljuvali su i ponižavali sebe. Nikolaj je ostao nedokučiva veličina, duhovni stub i uporište, najgenijalniji srpski besednik i bogoslov, najveći srpski crkveni pisac i mislilac.

Našavši se u emigraciji u SAD, Nikolaj neumorno pomaže Srbima u matici i dijaspori, novčano, paketima, duhovnim poukama. Bio je to pravi Sveti Nikolaj, hristoljubivi srboljub: i kada piše bivšem predsedniku SAD Herbertu Huveru, moleći ga da pomogae Srbima („Austrijanci i Italijani, pa čak i Nemci su danas u mnogo boljem položaju od mojih zemljaka koji su bili najverniji saveznik Amerike”); i kada, u pismima Dimitriju Najdanoviću, traži da se bogomolničke pesme obavezno štampaju pod imenom Monaha Tadije (a ne njegovim); i kada ga uči da sveštenika s kojim je u sukobu ne može promeniti „dijalektikom, nego molitvom”; i kada Srbe doživljava kao „carske sinove”, koji imaju veru i nadu, ali im nedostaje ljubav; i kada šalje („sa stidom (jer ne mogu više)”) po 20 i po 5 dolara za ovu ili onu potrebu proti i njegovoj ženi; i kada poziva Srbe da plaču da bi se utešili, i, 20. avgusta 1953, priča kako je „na Preobraženje dušom plakao” sećajući se sabora u rodnom Leliću, gde je „svakako i otac Justin služio, a monahinje iz Ćelija pevale... pevale i sa svima ostalim plakale, plakale”; i kad kaže da mu ništa ne treba, jer u Americi svega ima „osim jedne šljivove svirale od pola metra”; i kad veli da je „latinica slovenskog Istoka - čudovišno pismo”; i kad Ratiboru Đurđeviću poručuje da se „drži bogomoljstva” i „ljubi bogomoljce” koji su bili „so i kvas u slobodi i koji su to i u ropstvu”, i kad mu poručuje da će Hristos brzo pobediti satanu, jer za nas vojuje Nebeska Srbija; i kada mu kaže da je uzrok savremenih psihičkih poremećaja „greh i katastrofalna tehnička civilizacija” kojoj „nema brane i ustava”, koja se „širi i gde ne treba, zahvata sav svet i predznak je Kraja”.

MOLEĆI se njemu za spasenje namučene Srbadije, znamo da se i danas ispunjavaju reči njegove oproštajne pesme:

„Ja sam s tobom, srpski rode celi,
više sada nego za života,
budi hrabar, dan će da zabeli,
to ti kaže Hristova Golgota”.

VERNOST NAŠIM, A NE TUĐIM IDEALIMA

SVOJA  shvatanja istorije koja je iznosio u međuratnom periodu vladika Nikolaj je još jače profilisao sagledavajući iskustvo i sudbinu srpskog naroda neposredno posle 1941. godine. Krajem februara 1942. godine Vasilije Kostić je došao u Beograd i doneo poslanicu vladike Nikolaja u kojoj je, između ostalog, pisalo: „Srbi od kulture sa Zapada nemaju ništa da nauče... Materijalizam ima svoje poreklo na Zapadu. Nama Srbima nije potrebno da prihvatimo inostranstvo. Mi smo Srbi i treba da ostanemo Srbi, mi hoćemo da služimo našim, a ne tuđim idealima“.

NAROD MU SE MOLIO KAO SVETITELjU

POSLEDNjE dane vladika Nikolaj je proveo u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18. marta 1956. godine. Smrt ga je zatekla na molitvi. Iz ruskog manastira prenet je u srpski manastir Svetog Save u Libertivilu i sahranjen uz velike počasti u srpskom narodnom groblju pored manastira. Na vest o vladikinoj smrti zajecala su zvona sa tornjeva svih srpskih crkava širom sveta. Naročito u njegovoj “Domaji”. Tuga je obavila srpske manastire, monahe i monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove verne bogomoljce.

Tuga, ali istovremeno i radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog molitvenika pred prestolom Gospodnjim. Narod mu se odmah počeo moliti kao svetitelju.