UTICAO NA SAVREMENIKE KAO DA JE IZNEDREN IZ SAME BIBLIJE: Vladika Nikolaj jedan od najvećih mislilaca i besednika xx veka

Kako je govorio, tako je i pisao - nadahnut Duhom svetim. Poznati srpski društveni delatnik i publicista, Milan Jovanović - Stoimirović, o njemu je, još o Preobraženju 1958. godine, zabeležio:

„On je bio sin sela, seljačko dete iz Lelića u valjevskoj okolini. Svršio je beogradsku bogosloviju, zatim teologiju u Bernu. Odličan đak, on je još u bogosloviji dobro naučio slavenski, ruski i kanda nemački, a udario i dobre temelje svojih  znanja iz grčkog i latinskog. Prvoklasna inteligencija, prevashodna intelektualna radoznalost, fenomenalno pamćenje i snažna vera, - to su bile stvari date mu od Boga, a sve je ostalo kod njega došlo ozbiljnom studijom i ličnim trudom samo po sebi. Ali moram da ovde zastanem i da kažem da se nikada jedan čovek jače vere u srpskome narodu nije pojavio od njega; od Svetog Save pa na ovamo, jedna se veća intelektualna i moralna individualnost nije javila na verskome planu u Srpskoj crkvi od njega, doktora Nikolaja; on je verovao u Hrista onako kao što je u njega, recimo, verovao Sveti Pavle; za doktora Nikolaja, u vezi sa Bogom, Hristom i Crkvom - pa i Srpskom crkvom, - nikada nije i ni u čemu nije bilo nikakve sumnje. On je zato ostavljao utisak čoveka koji nije izišao iz našeg vremena, nego iz doba apostolske epohe; on je od prve, čim se pojavio, uticao na savremenike kao da je neki fantom, neki privid, neko čudo, iznedreno iz same Biblije. Onako crn, sjajnih očiju kakve čovek sreće samo u Arapa, a mužanstven, bez poze, tih, pribran, sa svojim dubokim baritonom, on je zaista bio i spolja neobičan, a čim bi progovorio osećalo se da je taj čovek oruđe neke više sile, kojoj se on sav potčinio i koja je upravljala njegovom moćnom mišlju, njegovom reči i celom ličnošću.

DR NIKOLAJ VELIMIROVIĆ je bio uvek malo sumoran i zamišljen, ali nikada i ni pred kim on nije osetio strah ili tremu; on kao besednik nije bio artist, niti glumac; on je govorio spontano, ali autoritativno, kao da govori iz oblaka; on je odlično znao srpski, ali se nije ustručavao da upotrebljava i strane reči i nije uopšte nikada težio da dejstvuje kao umetnik; on je grmeo kao orgulja na kojoj neki anđeo improvizira tonove, ne pazeći se da ih uvek uskladi na slatkomelodičan način; u njemu nije bilo ni truni govorničke sujete; u tome pogledu, njemu kao da nikada uopšte i nije bilo do sebe; njega se nije ticalo kako dejstvuje stilski, jer je njemu bila glavna samo i jedino misao koju je hteo da iskaže, a njemu je srce uvek bilo puno velikih misli i jakih osećanja; jedan takav čovek nije mogao da bude elegantan propovednik, niti bi to njemu uopšte dobro stajalo; ali je on bio jezgrovit i jasan, a umeo je da i arhitektonski uobliči svoje besede tako kao nikad i niko ne samo u našoj crkvi, nego i uopšte u crkvi; on nije kao Bosije težio nekome klasicizmu, on je prosto govorio kao Bogom nadahnut čovek...

Ja ću sad ovde reći jednu misao koja će nekoga možda i iznenaditi, jer hoću da kažem da je on, po mome mišljenju, bio najveći hrišćanski pisac, besednik i mislilac u celome hrišćanstvu XX veka; celo pravoslavlje, sav katolicizam i sve protestantske crkve XX veka nisu imale ništa slično njemu, ni po duhu, ni po snazi, i to ni iz daleka slično njemu; mi Srbi smo dakle imali najvećeg hrišćanskog propovednika epohe, ali ga nismo razumeli; moglo bi se čak reći da je on bio tako veliki hrišćanski pisac, besednik i mislilac kao Avgustin, Zlatoust ili Akvinac, ali mi Srbi to nismo ni primetili. Da je on bio Rumun ili Rus, Englez ili Francuz, njegovi sunarodnici bi od njega stvorili jednu svetsku slavu, a mi Srbi to nismo učinili.“

* * * * * * * * * *

Prekretnica u srpskom kulturnom životu

„Odveć je bio neinteligentan srpski svet da shvati doktora Nikolaja kao jednu svetsku veličinu. Čak ni srpski sveštenici i teolozi nisu bili intelektualno dorasli da to shvate. Ali će to svakako shvatiti potomstvo, koje će morati da ga svrsta ne samo među velike vladike i velike istorijske ličnosti, nego među svetitelje i stubove Srpske crkve. Svakako, on je onim što je napisao i rekao, ušao u red otaca cele Crkve, sveopšte, hrišćanske crkve, a ne samo naše Srpske crkve, jer su njegove besede opšte hrišćansko dobro... On je ostavio za sobom jedno delo, koje mu obezbeđuje taj veliki rang. Tu nema nikakve sumnje, to priznanje je stvar koja je samo pitanje vremena. Čim budu skupljeni njegovi spisi i čim se veći teološki umovi budu zadubili u njegov džinovski opus, u tu ogromnu umnu građevinu, - koja možda na prvi pogled izgleda bez sistema, ali koja je najveća intelektualna zaostavština koju je potomstvu ikada zaveštao jedan Srbin, - doktor Nikolaj će biti shvaćen i cenjen...

Pre nego što sam ga upoznao, kao i posle toga, ja sam o njemu vrlo mnogo slušao, i čuo o njemu čitave legende. Ne bi se pogrešilo ako bi se uzelo da je on već pre 1914. bio legendarna ličnost, a pogotovu posle 1918. On je svoju reputaciju velikog čoveka utvrdio negde između 1910. i 1920, pre nego što je i postao vladika. Još kao arhimandrit on je bio jedna ličnost u Srbiji, jedan čovek koji je bio opšte poznat i priznat kao velika lična vrednost na srpskom intelektualnom planu. Još pre 1915. ljudi su jurili na njegove propovedi i sa pažnjom i uživanjem čitali njegove „Besede pod Gorom”. Još tada, ljudi su ga cenili kao besednika i pisca. Osećajući koliko veliko osveženje on unosi u naš opšti duhovni život i u naše intelektualno stvaranje uopšte. Svet je u njemu gledao ne samo jednog velikog besednika, nego i jednog velikog moralistu, mislioca i vođu.

ON JE ZASNOVAO hrišćanski život srpske inteligencije i dao mu pravoslavni pravac.

Mnogi od srpskih inteligenata, koji dotle nisu smeli ni reći da veruju, osetili su u njemu jednu veliku umnu i moralnu potporu, te su smeli reći: „Hrišćanin sam i ne stidim se da kažem da verujem”. Pre Nikolaja, to se ne bi smelo reći sa naglaskom,a da taj ne bude uvršćen u zanesenjake; posle Nikolaja to se već smelo reći, a da se ipak ostane i dalje ozbiljan čovek.

Iz toga se videlo da je doktor Nikolaj značio jedan datum, jednu prekretnicu u našem kulturnom životu, jedan veliki događaj; čak ni protivnici vere nisu mogli da doktoru Nikolaju ospore visok intelektualni nivo sa koga je on posmatrao probleme života i njegove moralne organizacije; nikad i niko pre njega u novije vreme u srpskome narodu nije sa toliko intelektualnog autoriteta progovorio o Hristu, o veri, o duši i o čoveku uopšte, i niko nije našao reči da to kaže lepše i intelektualnije, tako da su i profesionalni porugači morali da zaćute i da respektuju tu luminoznu inteligenciju ovog propovednika hrišćanstva koji se na skroz savremen način obratio savremenom srpskom čoveku. A u Nikolajevim besedama je bilo i nečeg filosofskog, pa čak i književnog, što se ranije nije nalazilo u propovedima naših sveštenika koji su govorili stilom uskršnjih i božićnih vladičanskih poslanica, citirajući Evanđelje i praveći mozaike od citata. Nikolaj je govorio iz glave, iz dna duše, koja je bila zaista sud izabrani, prepun hrišćanske mudrosti. On je govorio iz sebe, ali je uvak imao da kaže nešto veliko, moćno i dotle nečuveno sa naših pridikaonica. Iza svake njegove besede je stajao on lično, jedna grdosija od uma i duha, jedno veliko srce i jedan bogomdani propovednik hrišćanskih istina.“

Tako je pisao Milan Jovanović Stoimirović.

* * * * * * * * * *

Sveštenik dobrovoljac pomaže rečju i delom

KADA JE, u zimu 1912, izbio Prvi balkanski rat, Nikolaj se svojih prihoda odriče u korist srpske vojske, i kreće sa vojskom da, kao dobrovoljac – vojni sveštenik, pomaže rečju i delom. Bio je i pri Glavnom štabu srpske vojske, i izaslanik Društva za pomoć postradalima, stizao je do Drača i Skadra.

Uoči rata 1914.  Nikolaj je bio  u manastiru Kalenić, gde je iguman bio njegov dobar prijatelj, arhimandrit Nikon (Lazarević).  Tu se, aprila meseca, sreo sa prestolonaslednikom Aleksandrom, koji ga je veoma poštovao i zanimao se za njegov rad.

Kad je mobilizacija proglašena, Nikolaj se odmah stavio na raspolaganje Vrhovnoj komandi. Našao se među vojnicima na Adi na reci Savi, hrabreći ih rečju i primerom, i ne sklanjajući se čak i kad su oko njih padale granate. A u noći između 27. i 28. avgusta 1914.  sa trupama odbrane Beograda, kojima komanduje major, kasnije đeneral, Svetomir Đukić, jeromonah Nikolaj preko Ade Ciganlije prelazi Savu. Đukić u svom dnevniku beleži: „Sa nama je prešao i sveštenik Nikolaj Velimirović koji se iskrcao  na obalu.

Izvadi poveći krst pa blagosilja vojnike koji izlaze sa čamca na obalu.

- Hoćemo li za Zemun? upita Nikolaj. Nije daleko,  oko četiri–pet kilometara.

Ja na to nisam mislio, ali kada tako što pade na um svešteniku, odgovorih: „Prirodno.“

NIKOLAJ je komandovao vodom koji je krenuo ka Bežaniji, a Đukić je železničkim nasipom krenuo ka Zemunu. Posle kraćih borbi, Zemun je oslobođen, a jedan Srbin reče im: “Pet vekova čekamo da nam dođete sa onih brda“, na šta vladika Nikolaj zaplaka od radosti. Opis svečanog defilea zemunskim ulicama dao je đeneral Đukić:

“Ja ne čelu, levo od mene dr Nikolaj sa krstom u ruci. Kolona prolazi ulicom. Sa obe strane nepregledna mase kliče: “Živeli“...Na zgradama srpske trobojke. Zvona zvone bez prestanka. Kako smo prolazili ulicom svet je prilazio i ljubio krst u sveštenikovoj ruci, a mnogi su i mene ljubili u obraz. Otišli smo u crkvu, prepunu srpskog naroda. Nikolaj je održao sjajan govor“.

Nastupilo je vreme kada su malena Srbija i veliki srpski narod krenuli ka Golgoti, u sudbonosne dane stradanja i ratovanja za ujedinjenje svih srpskih zemalja i svih južnoslovenskih naroda. U svim događajima Nikolaj živo i aktivno učestvuje. Njegove besede nose pečat herojstva i patriotizma. Stradanje i nacionalni stoicizam srpskog naroda upoređuje sa golgotskom žrtvom Hristovom i sa stradanjem hrišćanskih mučenika i svetitelja. Početkom 1915. godine predsednik srpske vlade Nikola Pašić, poziva Nikolaja u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. “Pa šta da im kažem ?” – tražio je Nikolaj instrukcije od Pašića. “Kašće ti se samo” – posle dužeg ćutanja odgovorio je ćutljivi Pašić. Imao je puno poverenja u Nikolaja, koji je već bio stekao slavu velikog besednika i bogoslova, širom pravoslavnog i hrišćanskog sveta.

* * * * * * * * * *

Stiglo je vreme da Evropa vrati dug Srbiji

KRAJEM JULA 1915. godine Nikolaj stiže u Sjedinjene Američke Države, da bi prikupio pomoć i dobrovoljce među Srbima, ali i Južnim Slovenima, spremnim da se bore za slobodu od okupacije Beča. Sa njim je bila velika srpska delegacija, koja je trebalo da obezbedi prebacivanje pomoći iz SAD u Srbiji. Mitropolit Dimitrije je naložio ocu Nikolaju da proveri stanje našeg rasejanja, koje se u to vreme nalazilo pod jurisdikcijom ruskog pravoslavnog episkopa; mitropolit je želeo da se, u dogledno vreme, stvori srpska eparhija za Ameriku i Kanadu. Veliku pomoć Nikolaju pružio je ugledni naučnik i počasni konzul Kraljevine Srbije u SAD, Mihajlo Pupin, koji je 29. avgusta 1915. u Amsterdamskoj operi u Njujorku organizovao veliki skup za podršku Srbiji. Nikolaj je svuda putovao i propovedao, kako svojim zemljacima, tako i inoslavnima, koji su želeli da saznaju šta se zbiva na Balkanu.  Kanon Edvard N. Vest je kasnije govorio da je Nikolaj prvi koji je Amerikance osvestio za postojanje pravoslavnog hrišćanstva, koje se do tada smatralo samo „egzotičnom verom“. U Engleskoj, Nikolaj razvija još življu aktivnost. U jesen 1915. on se obratio Siton-Votsonu, engleskom stručnjaku za Balkan, podsećajući ga da se Srbija na Kosovu borila za Evropu i najnepredanije i najnesebičnije ispunjavala svoju dužnost. I sada ona gleda u Veliku Britaniju, kao najhrišćanskiju zemlju, i moli za pomoć u borbi protiv pangermanskog prodora na istok:  Ona se ne bori u ovom trenutku za veliku Srbiju, nego za veliki svet i veliki rod ljudski i hrišćanstvo“. Vlast Engleske je bila vrlo nenaklonjena Srbiji, ali je Nikolaj delovao u javnosti i među anglikanskim hrišćanima, a njegovo delovanje imalo je sve više uspeha. Anglikanci su ga 1919. odlikovali Naprsnim krstom, i to je učinio njihov starešina, nadbiskup kenterberijski Randal Dejvidson.

VRHUNAC Nikolajevog delovanja bio je proslava Vidovdana u Engleskoj 28. juna 1917, kada je Siton-Votson, jedan od sekretara britanskog Kosovskog odbora, napisao posebno obraćanje školskoj deci, koje je pročitano u 20 hiljada engleskih škola, a govorilo je o borbi Srba za slobodu. Sedam dana kasnije, u anglikanskoj katedrali Svetog Pavla održana je molitva za Srbiju. Prvi put desilo da jedan stranac druge konfesije govori u hramu, i to u prisustvu kralja Džordža Petog i sve ugledne engleske aristokratije.

Gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje sa Balkana, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga! Taj hram se nalazi u srpskom gradu Nišu i zove se Ćele-kula. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi danas mogao podići ruku i pokazati: ’Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma’. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu... I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže.“ Besedu je Nikolaj završio rečima: „Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu polju na branik hrišćanske Evrope i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Izginuli braneći Evropu. Sad je vreme da Evropa vrati taj dug”.

Ono što je u srednjem veku za Srbiju učinio Sveti Sava pred inostranstvom, to je tih  dana učinio Nikolaj pred Anglikancima - rekao je Mihajlo Pupin o Nikolajevom boravku u Engleskoj.

OSVAJAO JE I SRCA I DUŠE

Jugosloven, o njegovom delu u Britaniji je pisao 1928. godine: “Taj rad je bio tako opsežan, tako svestran i univerzalan, da je to bilo pravo čudo. Ovakvog propagatora nije imao nijedan drugi narod.

Osobito su nam zavideli Česi. Muška pojava oca Nikolaja, njegova velika glava sa crnom bradom, rečitost ovog novog Zlatousta osvajala je srca i duše. Njegova plemenitost, njegova iskrenost, njegov duh, njegova univerzalna naobrazba, njegov otmeni smisao za lepotu i pesmu otvorili su mu svuda vrata. Otac Nikolaj, kao pravi Šumadinac, bio je pravi, čisti predstavnik svoje rase. Širokogrud i impulsivan, nije voleo cepidlačenja profesionalnih političara. Mrzeo je laž“. Zbog svega što je učinio za Srbiju, načelnik engleske armije ga je nazvao  „Treća srpska armija“ ( o tome je svedočio general Milan Milovanović, svojevremeno načelnik operativnog odeljenja Vrhovne komande ).