FELJTON - PARTIZANI NAPADAJU SVE KONKRETNE CILJEVE: Čerčilov cilj je bio da što više neprijateljskih divizija drži prikovano na Balkanu

Bio je u funkciji „oficira za vezu sa partizanskim štabom u Jugoslaviji“. Posebno muje napomenuto: „Predstavićete se kao zastupnik Generalštaba za Bliski istok, na osnovu čijeg naređenja ste imenovani.“

Ovo pokazuje da je, iako je bio pripadnik SOE, stavljen pod komandu vojske, a ne SOE Kairo.

Dikinu je rečeno šta da prenese Titu i partizanskom rukovodstvu, kao i da objasni sledeće: „Gledište Generalštaba za Bliski istok ukazuje na činjenicu da je rat na Mediteranu dostigao nivo kada se savezničke ofanzive moraju smatrati izvesnim, tako da sinhronizacija partizanskih napora postaje poželjna.“ Drugim rečima, iako se Titu nije moglo ništa reći o predstojećoj operaciji „Haski“, britanski vojni zapovednici su bili u toku, a za Saveznike i njihovu invaziju na Italiju od ključnog značaja bili su saradnja i koordinacija sa partizanskim borbenim akcijama, kako bi se što više neprijateljskih divizija držalo prikovano na Balkanu.

Ovo potvrđuje našu tezu da su Čerčil i Britanci, iako su težili onesposobljavanju nemačkih divizija u Jutoslaviji, uvek razmatrali ne samo situaciju u tom regionu već veću stratešku sliku rata na Mediteranu uopšte. Jugoslavija je bila važna da bi invazija na Italiju bila uspešna. Dakle, bio je nužan maksimalan nered u Jutoslaviji, što Dikinove instrukcije jasno govore: (Bio je)  zadužen da usmeri partizanske snage za napad na konkretne ciljeve neprijateljskih linija komunikacija i snabdevanja, ako je potrebno, uz pomoć britanskih snaga koje bismo uputili; da izveštava o vojnoj situaciji u zemlji, kao i da nas posavetuje u vezi sa izborom ciljeva, te da prenese stavove Generalštaba za Bliski istok partizanskom Glavnom štabu i da nas izvesti o njihovom stavu.

U današnje vreme ovo bi opisali kao „zajedničko mišljenje“ ili držanje svih koza na broju, kako bi se jedno bojište protiv Nemaca - u ovom slučaju Jugoslavija - moglo koordinisati sa glavnim bojištem u Italiji.

GENERALŠTAB za Bliski istok nije mogao upoznati Dikina sa ULTRA materijalima poslatim iz Londona, kao ni MI 3 izveštajima o zbivanjima na Balkanu. Takođe, Dikin nije mogao biti upoznat sa reakcijom Forin ofisa na Mihailovićev ispad, kao ni sa beznadežnim odgovorom na njega od strane Vlade u egzilu. Naravno, ULTRA  je otkrila pun obim četničko-okupatorske saradnje, tako da su sve te ključne informacije bile u pozadini narednog niza instrukcija Dikinu, što je i očigledno: Povodom britanskih odnosa sa generalom Mihailovićem bićete usmereni na sledeća razmatranja, koja ćete na prikladan način izneti partizanskom štabu. Vlada Njegovog veličanstva tek je nedavno saznala da su pojedini Mihailovićevi komandanti razvili saradnju sa neprijateljem. Čim je ova informacija postala dostupna, Vlada Njegovog veličanstva preduzela je korake da izrazi potpuno neslaganje sa generalom Mihailovićem o nastavku održavanja odnosa sa ovim komandantima.

Sam po sebi ovaj odeljak pobija sva shvatanja teoretičara zavere da su komunistička intriga u SOE Kairo, kao i namerna mešetarenja Džejmsa Klagmana sa izveštajima iz partizanskog štaba, putem agenata kao što je Dikin, odvratila London od Mihailovića i usmerila ga prema partizanima, a samog Čerčila omađijala. Činjenica je, zapravo, da Dikin ide kod Tita jer je London već upoznat sa Mihailovićevom izdajničkom dvostrukom igrom, pa je odlučio da sarađuje sa partizanima na osnovu depeša ULTRA i MI 3 izveštaja koji su jasno pokazivali da su Tito i partizani snaga koja se ne libi da ratuje protiv nemačkog okupatora.

MEĐUTIM, čak je i tada Britanija bila spremna da Mihailoviću pruži priliku kako bi se konačno udostojio da počne borbu protiv Nemaca i izvrši diverzije na linijama transporta snabdevanja. Tako da je Dikin obavešten: „U međuvremenu, Generalštab za Bliski istok mišljenja je da su izvesne Mihailovićeve jedinice na istoku i jugu Srbije u prilici da pomognu savezničkom cilju planiranim napadima na neprijateljske linije transporta. Namera je Štaba za Bliski istok da ništa ne ometa ove planove, da nastavi sa podrškom svim subjektima koji mogu pružiti otpor silama Osovine. Generalštab za Bliski istok, dakle, pozdravlja priliku za saradnju sa partizanima.“

Ovo pokazuje, seća se Dikin, da je Britanija shvatila kako ne može zauzeti stranu u četničko-partizanskim unutarnjim razmiricama. Bila je važna „strateška pozicija zapadnih Saveznika na mediteranskom ratitptu". Dikin se o tome priseća: „Namera Generalštaba za Bliski istok izražena u direktivi o slanju ove misije („Tipično") bila je ograničena na saradnju sa partizanskom Komandom; nije bilo ni naznake da bi na taj način partizanske snage mogle biti priznate za zvanične saveznike (i)  nije bilo eksplicitnih instrukcija da bih ja mogao pokušati da obezbedim saglasnost partizana za saradnju sa Mihailovićem.“

Kao što ćemo kasnije videti, ovo će uslediti u dogledno vreme, ali ne onda kada su Dikin i Stjuart upućeni na zadatak.

KRATKA digresija bi sada mogla biti potrebna i zanimljiva. U svetlu filma iz 1956. Čovek koji nije postojao i knjige nešto skorijeg datuma Operacija božićni kolač, autora Bena MaKintajera, Dikin govori kako su Saveznici hteli da ubede Nemce da planiraju invaziju na Grčku, a ne na Siciliju. (Nekoliko godina po izdavanju ove knjige (2021)  snimljen je novi film pod nazivom Operation Mincemeat koji govori o jednoj od najsloženijih britanskih operacija obmane tokom Drugog svetskog rata. Često se kod nas pogrešno prevodi kao „mleveno meso", jer zapravo je reč o autohtonom britanskom jelu iz XV veka, koje se tada zaista spremalo od kombinacije goveđeg mesa i sušenog voća.

Međutim, već krajem XIX veka meso se više nije koristilo, već samo sušeno i kandirano voće, začini, rum i testo, odnnosno postao je neka vrsta božićnog kolača.) Nemačke linije transporta od Trećeg rajha do Grčke već tada su bile od vitalnog značaja, pre svega za potrebe fronta u severnoj Africi, gde su se do maja 1943. vodile žestoke borbe kao što je bitka za El Alamejn i druge. U slučaju savezničke invazije na Grčku, uništavanje železničkih komunikacija u Jugoslaviji svakako bi bilo od presudnog značaja. Stoga, ako su Saveznici planirali invaziju na Grčku, svakako bi u pripremnoj fazi pojačali svoje aktivnosti u Jugoslaviji.

Kako nam Ben Makintajer kazuje, varka je savršeno uspela. Napad 1943. izvršen je na Siciliju, a ne na Grčku.

No, zbog stvarne invazije na Siciliju Jugoslavija je još uvek bila bitna, kao što vidimo kroz ovaj feljton, pre svega zbog zadržavanja što je moguće većeg broja nemačkih divizija, kako bi se umanjio njihov broj na Siciliji, a kasnije i u južnoj Italiji. Dakle, u svakom slučaju, Jugoslavija je bila ključna.

Znamo da su nedugo potom Dikin i Stjuart sleteli padobranima u Titov štab, i da je samo Dikin preživeo i preneo nam njihovu uzbudljivu pripovest.

DIKINOVI IZVEŠTAJI

SOE London je, preko ministra za ratnu privredu lorda Selborna, redovno izveštavala Čerčila o Dikinovim raportima sa terena. Trebalo je vremena da vesti stignu u Dauning strit, pa će tek 29. juna Selborn biti u prilici da upozna Čerčila sa pogibijom špijuna SIS /MI 6 Vilijama Stjuarta, stradalog od rafala nemačkog aviona. Značajno je i to da je Selborn, kao i Čerčil, bio ovlašćen za prijem ULTRA izveštaja, tako da je povezao ULTRA depeše sa Dikinovim izveštajima sa terena. Zanimljivo je i to da je SOE više verovala Dikinovim procenama partizanskih gubitaka nego nemačkim, za koje su mislili da su namerno uvećani radi psihološkog efekta.

 SUTRA: DRAŽA POSTAJE KROJAČ SUDBINE SVOG POKRETA