OZNA ŠTIT DRŽAVE, A KRCUN BIČ REVOLUCIJE: Prvi direktor BIA, prof. dr Andreja Savić, o Slobodanu Peneziću, bezbednosnim strukturama...

Činjenica da Krcunovoj sahrani nije prisustvovao Josip Broz su te priče podgrevale. Oni hrabriji prepričavali su vic u kojem Tito, kada mu saopšte da je Krcun poginuo, pogleda na sat i pita: "U, majku mu Božiju, već je pola jedan?!" Pričalo se da se Penezić osilio, da je problem što je Krcun bio previše Srbin. Priča kaže i da se Tito mnogo naljutio kada mu je Krcun neposredno pre saobraćajne nesreće dobacio: "Ne znam kada će doći red na nas dvojicu." Mislio je na sebe i Aleksandra Rankovića. Ovom temom bavio se i istoričar dr Bojan Dimitrijević, a na promociji njegove knjige "Krcun" govorio je prof. dr Andreja Savić (1947), koji je veliki deo svoje karijere proveo u službama bezbednosti.

- Kada sam početkom sedamdesetih godina započeo službu u državnoj bezbednosti Krcun je za nas mlade bio legenda - kaže nam Savić, inače nekadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije, načelnik Resora državne bezbednosti, a od jula 2002. do januara 2003. i prvi direktor novoformirane Bezbednosno-informativne agencije Vlade Srbije (BIA). - Knjiga "Krcun" je kod mene probudila emocije - o nekim revolucionarima u bezbednosnim strukturama tadašnje Jugoslavije o kojima sam čuo i o kojima se sa strahopoštovanjem govorilo. Neke od njih sam tokom karijere lično upoznao, ali Ranković i Krcun su za srpske bezbednjake neprikosnoveni autoriteti. Knjiga me je podsetila i na prve decenije stvaranja nove države, ali i na burne političke događaje koji su prethodili kasnijem raspadu SFRJ.

Kada je reč o "teoriji zavere" o Krcunovoj smrti, Savić je na osnovu bogatog iskustva sklon da veruje da se zaista desila saobraćajna nesreća u kojoj je prerano izgubio život:

- Postoje, međutim, oprečna mišljenja o tome. Jedna od teorija je da je navodna Krcunova fizička eliminacija prethodila nastupajućim događajima, odnosno sklanjanju Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu. Vremenski period između ta dva događaja je kratak. Malo više od dve godine. Ali, nisam uspeo da pronađem pouzdane dokaze o tome. Međutim, istorija je učiteljica života i možda se pojave novi izvori koji će baciti drugo svetlo na te događaje.

Do Brionskog plenuma 1966. godine, Ranković je bio drugi čovek SFRJ. Tada je smenjen zbog, navodnog, prisluškivanja Tita. Njegovu smenu podržali su i srpski komunisti.

- Posle Krcunove smrti do Brionskog plenuma stvoren je mit o njemu - ističe Savić. - Penezić je pripadao mlađoj generaciji revolucionara. Bio je jedan od osnivača Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za Srbiju, najbliži saradnik Rankovića, značajna istorijska ličnost. Ako je Ozna bila štit države, onda je Krcun bio bič revolucije. Kao mlad čovek odlučivao je o životima i smrti. Međutim, sa protokom vremena mit o Krcunu je bledeo, a njegova uloga je marginalizovana.

Savić kaže da je Krcun, za razliku od kolega iz Hrvatske i Slovenije, jedini učestvovao u akcijama Ozne. Jedna od tih je i hvatanje i likvidacija četničkog vođe Draže Mihailovića. Do danas nije otkriveno gde je Draža sahranjen.

- Posle dvehiljadite formirana je komisija koja je pokušala da ustanovi tu lokaciju - kaže Savić. - Uprkos opsežnom istraživanju, nije uspela u tome. Bilo je spekulacija da je Draža sahranjen na Adi Ciganliji, ali to nije potvrđeno. Teško je iz ove dioptrije reći da li bi sve bilo drugačije da Krcun nije poginuo i da Ranković nije smenjen. Promena Ustava koja je usledila sa brojnim amandmanima uticala je na decentralizaciju zajedničke države i jačanje nadležnosti republika i pokrajina. Sedamdsetih godina pokrajinske službe bezbednosti direktno su obaveštavale Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova, a zaobilazile Beograd, odnosno republičku službu. Ponašale su se kao država u državi. Taj proces decentralizacije sa Ustavom iz 1974. doveo je do nestanka zajedničke jugoslovenske države.

Bivši direktor BIA odigrao je ključnu ulogu u reformi službi bezbednosti početkom 2000-ih:

- Na funkciju načelnika Resora državne bezbednosti stupio sam 2001. sa zadatkom da reformišem ovu službu koja je do tada bila u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Uspeli smo da u roku od godinu dana, na osnovu evropskih iskustava i uporednih analiza, izradimo zakon koji je usvojen u julu 2002. Time je osnovana BIA kao samostalna agencija Vlade Srbije, a ja sam postao njen prvi direktor.

Ova reforma je, kaže, bila od vitalnog značaja, jer je omogućila da bezbednosne službe dobiju nezavisniji status. Savić naglašava da su službe bezbednosti krajnje osetljiva tema u svim državama i da njihovo delovanje zavisi od aktuelne politike:

- Kakva je politika, takvo je usmerenje službi.

Ipak, period posle 5. oktobra 2000. okarakterisao je kao vreme radikalnih promena i velikih pritisaka na bezbednosne strukture.

- Postojale su opcije, čak i predlozi koji su dolazili iz inostranstva, da se određene službe ukinu, što bi Srbiju učinilo podložnijom spoljnim centrima moći. To je bio jedan od razloga zbog kojih sam prihvatio funkciju - kaže Savić.

Savić je mesto direktora BIA napustio u januaru 2003. samo dva meseca pre atentata na premijera Zorana Đinđića:

- Bilo je ministara koji su mi kasnije rekli da se tragični događaj možda ne bi desio da sam ostao.

Kada je reč o navodnoj povezanosti države i mafije u tom periodu, Savić se poziva na izveštaj komisije koju je predvodio Žarko Korać:

- Smatram da je taj izveštaj najvalidniji izvor za razumevanje dešavanja u tom istorijskom trenutku.

Po završetku mandata u BIA, Savić je trebalo da nastavi karijeru u diplomatiji, ali su planovi zastali zbog tragičnih događaja iz 2003. godine. Umesto toga, vratio se akademskom radu. Do odlaska u penziju bio je redovan profesor na nekoliko fakulteta u zemlji i inostranstvu. Posebno mu je drago što je teorija bezbednosti u poslednjih nekoliko decenija napredovala u smeru koji je zastupao. Savić je, inače, predsednik Saveza penzionera Srbije.