DOKAZIVAO JE ISTINU O SRBIMA: Život i delo Vladike Nikolaja Velimirovića

Nikola je, po završenoj osnovnoj školi i gimnaziji, pokušao da upiše Vojnu akademiju; nije bio primljen zbog malog obima grudi. Nakon toga, upisao je Beogradsku bogosloviju.

Bio je izvanredan učenik koji je čitao i preko programa – bogoslovska i filosofska dela, ali i Njegoša, Dostojevskog, Puškina,Tolstoja, Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea, Marksa, spise indijske religije... Po završenoj bogosloviji otišao je u učitelje; a kad se ukazala prilika, dobivši državnu stipendiju, Nikola je krenuo u Bern, upisavši tamošnji univerzitet. U Bernu je doktorirao iz teologije i istorije. Po povratku u otadžbinu, bio je predavač Beogradske bogoslovije. Zamonašio se 20.12.1909. godine, nakon teže bolesti i uzeo monaško ime – Nikolaj, po svojoj krsnoj slavi, Sv. Nikolaju Čudotvorcu.

Odmah potom, Mitropolit srpski Dimitrije poslao ga je na školovanje u matušku Rusiju, koja ga je zaplenila svojom hristolikošću. Vrativši se iz Rusije, Nikolaj počinje da propoveda po beogradskim crkvama i oduševljava ne samo narod, nego i intelektualne krugove. Objavljuje studiju «Religija Njegoševa» i «Besede pod gorom», kao i «Iznad greha i smrti». Čitavo Srpstvo, ne samo u Srbiji, nego i u Bosni i Hrvatskoj zna za Nikolaja. Godine 1912. boravio je u Sarajevu, oduševljeno dočekan od naroda. Vlast bečkog okupatora mu je kasnije zabranila ulazak na teritoriju Austro ugarske.

ZA VREME Prvog svetskog rata, dokazivao je istinu srpske borbe u Engleskoj i Americi, gde ga je, kao mudrog i učenog, poslao Nikola Pašić. Engleska je bila oduševljena; novine prepune članaka o njemu,a tako se desilo i u SAD. Pod uticajem Nikolajevih beseda u dobrovoljce na Solunski front otišli su mnogi. Skupio je, kažu, oko milion dolara pomoći. Nikolaj je govorio svuda -  po parkovima, hotelima, salama za koncerte; a najviše po crkvama raznih konfesija. Zabeleženo je da je on bio prvi ugledni beli episkop koji je propovedao Afroamerikancima u Harlemu, u njihovom hramu. Na kraju rata, načelnik engleske armije je izjavio da je, po učinku na savesti, otac Nikolaj bio treća srpska armija.

Monah Nikolaj je 1919. godine postao episkop žički; 1920. premešten je na Ohridsku episkopiju.

Nikolaj se na Ohridu predao podvigu molitve i posta. Zbog njegove svenarodne dobrote i svečovekoljubivog širokog srca prozvali su ga «Deda Vladika», «Sveti deka». A on se sav predao radu: obnavljao je manastire, po Ohridskom kraju i po Žičkoj episkopiji ( skoro sve manastire, zapuštene i razvaljene, po Ovčarsko-kablarskoj klisuri on je obnovio i podigao ); obnavljao je i osveštavao groblja, spomenike i česme; zadužbinirao je po celoj Srbiji.

U BITOLjU je Deda Vladika sagradio hranilište za sirotu dečicu – čuveni «Bogdaj»; u njemu su, pored Srpčadi, hranjeni i mali Jevreji i muslimani iz siromašnih kuća – svi, bez razlike na veru i narodnost. Slična hranilišta vladika je podigao u Kraljevu, Čačku, Gornjem Milanovcu, Trsteniku, i ona su postojala sve do Drugog svetskog rata.

Kao episkop, Nikolaj je mnogo putovao – cenjen i omiljen i u zemlji i u svetu, on je stalno išai da besedi – čas u Englesku, čas u Ameriku... Uvek je odlazio da se duhovno krepi na Svetu Goru; putovao je i u Svetu zemlju, da celiva tle kojim su gazile noge Hrista Spasitelja.

Za sve ovo vreme, vladika Nikolaj neumorno pisao. Nastajalo  je njegovo delo koje, kad se sve sabere, ima preko deset hiljada strana.

* * * * * * * * * * *

Pobeda nad „crnom internacionalom“

NIKOLAJ Velimirović je stajao na čelu bogomoljačkog pokreta Bogomoljci (zvanični naziv: Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica). Bio je to  veliki narodni pravoslavni pokret koji se začeo u srpskoj sredini još za vreme Prvog svetskog rata. Među Srbima je narasla pokajnička svest i želja za povratkom Bogu i sebi. Nikolaj ih je vodio, a oni su ga odano sledeli.

Kada je Milan Stojadinović, sa svojom vladom, potpisao sramni konkordat Jugoslavije s Vatikanom, vladika Nikolaj je digao Srbiju na noge. Konkordat je pao, i Crkva je pobedila „crnu intenacionalu“ (Nikolajev izraz za papski imperijalizam).

Mart 27, 1941. godine, jedan je od presudnih datuma – kako za istoriju i sudbinu Srpstva, tako i za biografiju (hagiografiju) vladike Nikolaja, koji je sebe dao svom narodu do kraja. Tada su on i Patrijarh Gavrilo podržali obaranje saveza s Nemcima koji je sklopljen po diktatu straha. Ovakvo angažovanje dvojice čelnika SPC nemački firer nije zaboravio.

I zaista: čim su došli, okupatori su sproveli firerovu volju. Na Petrovdan 1941. vladika je zatočen u manastir Ljubostinju. Ni odatle nije prestao da deluje; kad je čuo da će streljati Srbe u Kraljevu otišao je da se prijavi nemačkoj komandi da i sam bude streljan. Posle Ljubostinje, bio je zatočen u Vojlovici kod Pančeva, zajedno s patrijarhom Gavrilom Dožićem. Tu je plakao i molio se Bogu da prekine stradanja Srpstva; sećaju se da je posle službi u hramu vojlovačkom, na mestu gde je stajao Vladika Nikolaj, bila čitava barica prolivenih suza, suza kojima je on preklinjao Hrista da pomogne njegovom patničkom rodu. On i patrijarh sprovedeni su kasnije u logor Dahau, pa u Beč, pa u Kicbil. Sve vreme pod stražom, oslobođeni su od strane američkih trupa.

GODINE 1945. je bio slobodan. Odmah je otišao u emigraciju. Zavladali su, u otadžbini, oni za koje je Nikolaj govorio da bi se njihovih običaja – i «veprovi divlji posramili», koji su odmah ustali protiv Boga i čoveka, tvrdeći da je sreća moguća na osnovu totalitarne ideologije komunizma.

Patrijarh Gavrilo vratio se u Otadžbinu i preuzeo vođstvo u Crkvi. Nikolaj  je ostao «napolju», u SAD. Govorio je: «Kad kući gori, ne gasi se iznutra, nego spolja». Iako je bio puki siromah, slao je po manastirima srpskim pakete s hranom i potrepštinama; pomagao je srpsku sirotinju. Bio je jako bolestan (posledica logora), ali je i dalje neumorno pisao, propovedao i Bogu se molio za svet, a naročito za svoje Srbe. Poslednje godine života proveo je u Saut Kananu, u ruskom manastiru Sv. Tihona gde je predavao u bogosloviji.

Upokojio se ovaj, kako otac Justin reče «najveći Srbin posle Sv. Save» 18. marta 1956, pred Svetu liturgiju. Bila je nedelja.

U Srbiji je bio zabranjen. Zvona nisu smela da objave njegovu smrt. Vlastodršci su tvrdili da je – mračnjak, nemački agent i kolaborant, kleronacionalista i, na kraju krajeva «narodni neprijatelj». Njegove knjige se nisu preštampavale, a sve do sredine osamdesetih godina prošlog veka nisu se smele unositi iz inostranstva. Plašili su se ognjene reči Nikolajeve kao samoga Boga za Koga su tvrdili da ga nema, i da je religija - «opijum za narod». Vladika se u proleće 1991. Moštima vratio u svoj rodni Lelić, u zadužbinski hram Svetog Nikolaja Mirlikijskog, gde i sada počiva, a njegove knjige opet plene srca i duše pravoslavnih širom sveta, ne samo Srba. Sveti arhijerejski sabor SPC uneo ga je u svetačnik u proleće 2003. godine.