EVROPA NOVOG VEKA - TRI KORAKA KA PROPASTI: Nikolaj Velimirović o sudbini najstarijeg kontinenta

Pisac knjige je nemački filosof Osvald Špengler. Ovaj naučnik je sasvim opravdano uključen među one koji su postavili osnove koncepciji civilizacije i istorije kao smene civilizacija. Među njima su ruski mislioci Nikolaj Danilevski (1822-1885) i Konstantin Leontjev (1831-1891), kao i engleski istoričar Arnold Tojnbi (1889-1975).

Špengler je u istoriji čovečanstva izdvojio osam osnovnih civilizacija. To su egipatska, vavilonska, indijska, kineska, meksička, antička, arapska i evropska. Početkom prošlog veka evropski istoričari, sociolozi i filosofi smatrali su da je evropska civilizacija kruna razvoja ljudskog društva, kako na pozadini civilizacija koje su ranije postojale, tako i civilizacija sa kojima Evropa koegzistira u sadašnjosti. (…)

Prema Špengleru, karakteristike slabljenja civilizacije su sledeće. Najpre urbanizacija, tj. preseljenje stanovništva iz sela u velike gradove. Umesto sedelačkog, javlja se nomadski način života. Vera i religija umiru. Heroizam i patriotizam ustupaju mesto borbi za vlast i novac. Vlast naroda i monarha biva zamenjena tiranijom. Tehnika zamenjuje čoveka. Počinju svetski ratovi. Špengler je sve ove karakteristike dekadencije opažao u svim civilizacijama. Evropska civilizacija je još donedavno bila u usponu.

Međutim, u XVIII veku započelo je njeno nazadovanje. Prvi svetski rat nije Špengleru ostavio nikakvu sumnju u činjenicu da evropska civilizacija ide ka svom kraju. Otuda potiče i naziv knjige ,,Sumrak Evrope“. U istoriji čovečanstva stvari su se uvek odvijale na isti način: jedna civilizacija ide ka svom zalasku, a uporedo s tim rađa se neka nova. Prema Špenglerovom mišljenju, deveta velika kultura mogla bi biti rusko-sibirska civilizacija koja se budi.

Nakon što je Špengler napisao ovu knjigu, u svetu i na evropskom kontinentu odigralo se mnoštvo sudbonosnih događaja: svetska ekonomska kriza, Drugi svetski rat, početak Hladnog rata, stvaranje Evropske ekonomske zajednice i njena transformacija u Evropsku uniju, raspad Sovjetskog Saveza i mnogi drugi. Evropska unija danas prolazi kroz teška vremena. Evropa je pretrpela najteža iskušenja. Uprkos tome, ona opstaje. Prema tome, možda i nema nikakvog ,,sumraka Evrope?“ (...)

Priznajem da sam imao takve sumnje kada sam čitao Špenglerovu knjigu. Danas takve sumnje ne postoje. Kao prvo, zato što su tokom tekuće decenije u tzv. jedinstvenoj Evropi započeli destruktivni procesi, neostavljajući sumnju (čak ni kod najvatrenijih zagovornika evrointegracija) da će Evropska unija u njenom sadašnjem obliku neminovno izumreti (dužnička kriza, reke imigranata, izlazak Velike Britanije iz Evropske unije...).

Potom su mi do ruku došla dela srpskog pravoslavnog arhipastira Nikolaja Srpskog (1880-1956) koga je Srpska pravoslavna crkva 2003. kanonizovala kao episkopa Velimirovića. Nikolaj Srpski je dobro poznavao Evropu (školovao se u Švajcarskoj i Engleskoj, i dobio je dobro svetovno obrazovanje). Ostavio nam je mnogo misli o Evropi prve polovine HH veka i njenim perspektivama. Njegova dijagnoza o Evropi veoma je slična onoj koju je dao Špengler. Trebalo bi imati u vidu da je doživljaj sveta kod nemačkog filosofa, i pored njegove genijalnosti, ostao racionalno-protestantski. Ruskom čoveku, utemeljenom na pravoslavnom shvatanju istorije i društva, povremeno je teško da razume tok misli jednog Nemca. I složeni jezik ove knjige nosi trag protestantizma. U tom smislu su dela Sv. Nikolaja Srpskog daleko razumljivija. (…)

* * * * * * * * * * *

Razorena pokretačka snaga civilizacije

U PREDAVANjU KOJE je Nikolaj Velimirović održao 16. decembra 1919.  u londonskoj katedrali Svetog Pavla, u prisustvu članova kraljevske porodice,  odlučno je izjavio: ,,Moja teza je jednostavna i jasna. Ja tvrdim: Evropa nije više centar i središte svetske civilizacije – koja je izgrađivana na temeljima hrišćanske vere preko 19 stotina godina. Evropa je u XVIII veku prestala biti centar najnaprednije svetske civilizacije. Ona sada posrće i tetura se po samoj ivici provalije sopstvene propasti, pohlepno se hvatajući čas za ove, čas za one promenljive vrednosti.“

,,Očigledno je da su evropski narodi izgubili duhovnu podlogu svoga bića. Razorena je pokretačka snaga koja stvara civilizaciju. Ukoliko se radi o stvarnom napretku, današnja se Evropa može smatrati pustom zemljom.“ Budući svetitelj ističe da se stvarni napredak, shvaćen kao duhovno uzrastanje, zamenjuje surogatima koji se nazivaju naučnim, tehničkim, ekonomskim ili materijalnim progresom. ,,Svet se samo može zavaravati materijalnim progresom. Ali, potpuno je sigurno da nijedna civilizacija u istoriji nije propala zbog gladi za hlebom, već zbog duhovne gladi. Duhovni život evropskih naroda našeg vremena vrlo je siromašan.“ 

Sveti vladika naziva XVIII vek prelomnim trenutkom u evropskoj istoriji. U to vreme, francuski filosofi – prosvetitelji zadali su udarac hrišćanskoj religiji. Nakon toga, ateizam je počeo da se pretvara u normu među ,,prosvećenom“ evropskom elitom. Fridrih Veliki bio je prvi evropski monarh koji je priznao da ne veruje u Boga. Još teži udarci zadati su evropskoj civilizaciji u XIX veku. Oni su poticali od ,,nauke“, koja je odlučila da zauzme mesto Boga i hrišćanske religije.

Dogodile su se tri ,,naučne revolucije“, koje su preokrenule svest Evropljanina, pa čak i celog sveta. One su povezane sa tri demonska imena, o čemu Nikolaj Srpski 1939. piše u časopisu ,,Hrišćanska misao“: ,,Tri su fatalna duha evropske civilizacije: Darvin, Niče i Marks. Darvin je nosilac fatalne naučne teorije. Niče je nosilac fatalne etičke teorije. Marks je nosilac fatalne socijalne teorije... Obični ljudi, kod kojih je srce još uvek verifikator istine, osetili su sve tri ove teorije kao opasne fantazije. Ali, veliki broj evropskih intelektualaca, kod kojih je ugušena moć osećanja istine srcem, uzela je te teorije ozbiljno kao velike istine. U naše dane jasno se vidi da je srce naroda bilo u pravu, a da je intelekt intelektualaca bio pogrešan sudija. Jer baš u naše dane pokazuju se gorki i sudbonosni plodovi tih teorija, zbog kojih je evropska civilizacija pokrivena teškim mrakom, a ceo svet doveden na ivicu ambisa, varvarstva i propasti.“ Primetiću da su ove reči izgovorene u septembru 1939, kada je u Evropi započeo Drugi svetski rat. (...)

* * * * * * * * * * *

Znakovi sumraka Starog kontinenta

 (…) Čemu se mogu klanjati ljudi, koji su se odrekli Boga? Objekti takvog poklonjenja i ideologije na kojima su bili utemeljeni menjali su se tokom vremena. Od vremena francuskih prosvetitelja, pa sve do prve polovine HH veka, istorija ,,sumraka Evrope“, prema mišljenju Nikolaja Srpskog, može se podeliti na tri etape – srazmerno tome, kako su se menjale ideologije i objekti poklonjenja (neopaganski idoli). Budući svetac je, u predavanju održanom u londonskoj katedrali Svetog Pavla 16. decembra 1919. rekao:

,,Vrlo je zanimljivo da saznamo, šta ljudi prihvataju kao svoju vodeću ideologiju, kada se odreknu i izgube religiju. Jedan pregled evropske istorije u poslednjih 150 godina daće nam tačan odgovor na to pitanje. Vodeća ideja Evrope u vreme ovog perioda prvo je bila politička, naučna i na kraju ekonomska.“

* * * * * * * * * * *

Prvi korak – buržoaske revolucije

NIKOLAJ Srpski kaže: ,,Od sredine XVIII veka pa do 1848. godine, političari su bili najcenjeniji ljudi Evrope. U to vreme vidimo visoko obrazovane ljude kao Taljerana, Getea i Lamartina – sveštenike, pesnike, pisce i filosofe, koji se zanimaju politikom.“ Ovaj period je vreme kada su pobednici buržoaskih revolucija učvrstili pobedu time što su u društvo usadili ideje ,,demokratije“, ,,ustava“, ,,parlamentarizma“, ,,slobode“, ,,ljudskih prava“, itd. Simbol političkog perioda postao je Šarl Moris de Taljeran Perigor (1754-1838), francuski političar i diplomata, koji je bio ministar inostranih poslova tokom tri režima, počevši od Direktorijuma, a završivši sa vladom Luja Filipa. Bio je poznati majstor političkih intriga koji je uspeo da bude čak i katolički episkop (1788-1791), ali ga je rimski papa lišio čina i ekskomunicirao zbog učešća u revolucionarnoj delatnosti. Taljeranovo ime gotovo da je postalo sinonim za lukavstvo, prepredenost i neprincipijelnost. Značajnu uslugu buržoaskim političarima učinili su i ljudi koji formalno nisu zauzimali visoke položaje  u vlasti. Takav je, na primer, nemački pesnik Johan Volfgang Gete (1749-1832). S jedne strane, on je zauzimao prilično nepomirljivu poziciju u odnosu na crkvu, pa čak i na hrišćanstvo (evo jedne od njegovih izjava: ,,Celokupna istorija crkve je mešavina zabluda i nasilja“). S druge strane, bio je aktivni zagovornik masonerije i član masonske lože ,,Amalija“. Slične masonske strukture već su snažno prožele Evropu od prve polovine pretprošlog veka i potkopale temelje evropske civilizacije. Do sredine XIX veka, resurs poverenja u reči političara (i onih koji su ideološki služili političare) već je bio iscrpljen. Narod je razumeo da su reči ,,sloboda, jednakost, bratstvo“, napisane na zastavama Francuske revolucije, samo još jedna prevara i više nikakva politička sofistika nije mogla da podrži ovu prevaru. Sv. Nikolaj Srpski je konstatovao: ,,Kao što se nije verovalo starom središtu (crkvi – V. K.), tako se nije verovalo ni političarima.“

* * * * * * * * * * *

Drugi korak - tiranija nauke

,,NAUKA je preuzela vodeću ulogu, umesto politike. Poslednja polovina XIX veka u znaku je tiranije ‘svemoćne nauke’ na evropskom kontinentu. Evropski naučnici su smatrali da najbolje znaju, ili su se pravili da najbolje znaju ne samo nauku, nego i religiju, društveni život i politiku.“ Uporedo s tim ,,sveštenici nauke“ dali su svoj neosporan doprinos rušenju evropske civilizacije. Posebno oni, koji su stvarali i razvijali takve ,,naučne“ i ,,filosofske“ škole kao što su darvinizam, ničeanstvo i marksizam.

Oni su pomogli da se u Evropi konačno utvrdi duh materijalizma, ateizma, racionalizma i nihilizma. U konačnom ishodu, u Evropi se, i to ne bez uticaja takozvane ,,nauke“, rasplamsao požar dva svetska rata, a u Rusiji požar revolucije 1917, koji su odneli više desetina miliona ljudskih života. (…) Iako su se darvinizam, marksizam i ničeanstvo potpuno diskreditovali kao ,,naučne teorije“, mora se priznati da su, uprkos tome, uspeli da daju ideološko ,,seme“.

* * * * * * * * * * *

Treći korak – vladavina ekonomije

NIKOLAJ Srpski je pisao: ,,Zastava apsolutizma predata je u druge ruke i krenula je drugim putem – prema ekonomiji... Ekonomske teškoće u našim danima kobna su zvezda pod kojom živimo. To je centralna ideja i žiža problema, oko koje stidljivo igraju i u koju zbunjeno pogledaju i odbačeni političari i naučnici, umetnici i duhovnici.“ Prema mišljenju Nikolaja Srpskog, vladavina duha ekonomije i materijalizma u društvu označava poslednji fazu u životu svake civilizacije, pa samim tim i evropske: ,,Svet se samo može zavaravati materijalnim progresom. Ali, potpuno je sigurno da nijedna civilizacija u istoriji nije propala zbog gladi za hlebom, već zbog duhovne gladi.“

Oponirajući onima koji su na prvo mesto postavili materijalni napredak i koji smatraju da Evropa ne propada nego da, naprotiv, jača, Nikolaj Srpski kaže: ,,Za poslednjih 150 godina u Evropi nije urađeno i izgrađeno ništa izuzetno i monumentalno. Nije stvoreno ni blizu ništa tako veličanstveno kad drevne katedrale, ili Danteovo pesništvo, Rafaelovo slikarstvo ili Mikelanđelovo vajarstvo.“ Da, bilo je dostignuća u oblasti tehnike; međutim, ova dostignuća su za Evropljane postala fetiši, idoli i predmeti poklonjenja, koji su počeli da im zamenjuju živog Boga. Nikolaj Srpski kaže: ,,Neko može reći: ‘Dobro, ali mi smo izumeli električnu energiju, radio, telegraf, medicinske aparate i drugo’. Svakako, ali i Kina je izumela kompas, štampu i barut, pa nikad nije uzimala svoje izume kao razlog da se rastaje sa svojom religijom.“  (…)

* * * * * * * * * * *

Ideje kapitalizma i socijalizma

(...) I RUSKI mislioci, i Nikolaj Srpski, posebno su naglašavali da ,,ekonomski materijalizam“ ima dve strane: kapitalizam i socijalizam. I pored sve njihove spoljašnje nepomirljivosti, ideja kapitalizma i ideja socijalizma podjednako razaraju evropsku civilizaciju, budući da podjednako poriču i uništavaju hrišćanstvo. Evropa se, kako primećuje budući svetac, ,,potpuno okrenula ekonomskim problemima. Pored drugih opasnosti koje prete nekom narodu, postoji i opasnost ako taj narod sve svoje duhovne i fizičke snage samo koristi za sticanje materijalnih dobara za mnoge godine. Jer istovremeno sa razvijanjem interesa i bavljenja materijalnim poslovima, povećava se nesposobnost i interes za višim duhovnim životom, naročito za religijom.“ (...)

* * * * * * * * * * *

Duhovno umiranje Evrope i Rusija

UKOLIKO proces duhovnog umiranja društva i nije suviše primetan u Evropi, on je u Rusiji dobio dramatičan oblik. ,,Radnici danas (kraj 1919. godine – V. K.) vladaju Rusijom, najvećom državom sveta. Njihova vladavina označava potpuni raspad dosadašnjih društvenih uređenja sveta. Oni više vladaju sa osvetničkom strašću, manje sa razumom i pravdom.“ Boljševici, koji su došli na vlast u Rusiji, istakli su ekonomske lozinke, ali njihova praktična realizacija označava udar ne samo i ne toliko na materijalne interese vladajućih klasa u zemlji, koliko na crkvu i hrišćanstvo. Udar nosilaca ideologije ,,ekonomskog materijalizma“ na Rusiju mogao bi na najsudbonosniji način ubrzati propast zapadne civilizacije. Evo kako rasuđuje Nikolaj Srpski: ,,Za razliku od zapadne i srednje Evrope, hrišćanska je religija u Rusiji i u XIX veku bila osnov i centar ruske civilizacije. Svetska javnost je danas... svedok odlučujuće bitke koja se vodi u Rusiji za i protiv civilizacije.

Ishod ove bitke u Rusiji nametnuće i Evropi sudbonosnu dilemu: ili smrt ili duhovni preporod?!“ Od vremena kada su izgovorene ove reči, prošlo je gotovo čitavo stoleće. Na novoj spirali istorije slika se ponavlja, ali ne doslovno. Rusija je još jednom postala poprište borbe ,,za“ i ,,protiv“ hrišćanske civilizacije. U ovom trenutku ne možemo pouzdano reći kakav će biti ishod ove borbe na ruskom tlu. Međutim, čak i ako pobede sile ,,za“, teško da će ta pobeda vaskrsnuti evropsku civilizaciju. Njen ,,zalazak“ se već dogodio. (…)