SRBIJA BILA OGNJIŠTE ZA VATRU OBNOVE VELIKE RUSIJE: "Belu" emigraciju Aleksandar toplo primio zbog čega je bio omražen među boljševicima

- Tada su u Srbiju došli pravi Rusi koji su tražili pravoslavnog slovenskog monarha i ovde su ga pronašli kao zaštitnika. Aleksandar je zbog njih bio smrtno omražen među boljševicima jer je primio monarhiste, konzervativce, generala Vrangela i elitu "bele" emigracije zbog čega je Srbija smatrana ognjištem iz koga je mogla proizaći vatra obnove Rusije. Fondacija istorijske perspektive, na čijem je čelu Natalija Naročnickaja, bila je 2014. inicijator podizanja spomenika caru Nikolaju Drugom u Beogradu, na čemu sam ja radila i tada je dogovoreno da kao pandan treba da bude podignut spomenik kralju Aleksandru u Moskvi. Onda smo shvatili da prvo moramo da napišemo njegovu prvu biografiju na ruskom, da Rusi saznaju ko je on bio i zašto moraju da mu podignu spomenik - objašnjava Bondarjeva.

Njeno delo je portret kralja Aleksandra u istorijskom krajoliku koji je formirao njegovu ličnost, u kome je živeo i donosio odluke. Po Srbiju i Srbe su se kao najtragičnije pokazale one o žrtvovanju srpske državnosti u korist južnoslovenske države i eksperiment sa stvaranjem "integralne jugoslovenske nacije". S druge strane, stvaranje južnoslovenske države može se posmatrati i kao najmanje loše rešenje za Srbiju iscrpljenu ratovima, u vremenu kada njena zaštitnica carska Rusija nije više postojala, a zapadni "saveznici" su glatko odbacili želju za ujedinjenjem svih teritorija nastanjenih Srbima.

- Jugoslavija je romantični san iz vremena slovenskog preporoda u 18. veku, utopija. Praksa je bila nešto drugo. Posle Prvog svetskog rata Srbija je bila potpuno razorena, u njoj gotovo da nije bilo aktivnog muškog stanovništva, preživeli su bili potpuno iscrpljeni, vladalo je krajnje siromaštvo, ukratko - tragedija! Za razliku od Srbije, Hrvatska i Slovenija uopšte nisu stradale, a sa njima je pravljena država u kojoj su se našle teritorije koje je delila provalija različitosti. Nije postojao period za razumevanje ljudi sa različitim mentalitetima, koji su živeli u državama sa različitim pravnim sistemima, novcem, administracijom... Kako sve to spojiti? Ne znam koji genije bi u tome uspeo, a Aleksandar je bio samo običan čovek iz svog naroda, sa svojim životnim iskustvom, dosta mlad u veoma teškim geopolitičkim i spoljnopolitičkim okolnostima, koji je činio šta je znao i umeo sa onim šta je imao. Mi najčešće kritikujemo istorijske ličnosti posmatrajući ih sa svog savremenog stanovištva, ali drugačije izgleda ako im priđemo sa razumevanjem njihovog vremena. Paradoksalno zvuči, ali najveća "krivica" kralja Aleksandra je to što je umro rano, kada je sazreo da bude dobar vladar - kaže Bondarjeva.

Okosnica njene knjige je Aleksandrov odnos prema Rusiji, koji je presudno uticao na formiranje njegove ličnosti. Poglavlja potkrepljena do sada nepoznatim ruskim dokumentima i svedočanstvima, otkrivaju tužno odrastanje u tuđini dečaka koji je rano ostao bez majke. Njegov otac, budući kralj Petar Prvi, morao je sa decom da se skloni u inostranstvo sa dvora svoga tasta crnogorskog kneza Nikole, koji je gajio bolesne ambicije da zasedne na presto Srbije. Ova nepoznata priča otkriva da je jedino mesto gde je Aleksandar osetio porodičnu toplinu bila carska Rusija!

- Na početku sam želela da napišem temu kralj Aleksandar i Rusija, ali sam shvatila da na ruskom nema biografije koja pokriva ceo njegov život. Zato sam morala da je napišem, a pošto nisam stručnjak za vojna pitanja i spoljnu politiku, teške teme koje treba duboko proučavati, njih sam samo skicirala fokusirajući se na odnos Aleksandra i Rusije. Aleksandar suštinski nije dugo boravio u Rusiji, ali ona je ostavila na njega veoma dubok trag jer je tu bio u godinama kada se formira ličnost. Suljmenjev, njegov lični učitelj tokom školovanja u Paževskom korpusu, izuzetno je doprineo formiranju Aleksandra i više od toga. Dečak koji je u suštini rastao bez porodice pronašao je porodičnu toplinu kod Suljmenjevljevih sa kojima je stvorio izuzetno jake emotivne veze. Potresna je epizoda kada je 20-tih godina boljševička tajna policija upala kod Suljmenjevih i pretresala sve stvari, a stara gospođa, udovica njegovog učitelja, kao najveću dragocenost na grudi je stegla Aleksandrovu sliku. Čekisti su pitali ko je taj mladić u oficirskoj uniformi, a njen sin je srećom smislio izgovor koji ih je spasao. Da su čekisti saznali da je to Aleksandar, sigurno bi ih streljali, tolika je mržnja prema njemu vladala - kaže naša sagovornica.

Ona ukazuje da se pojava komunizma može posmatrati kao sredina puta zapadne filozofije koja je sada došla do svog logičnog kraja. Rusi i Srbi, koji su pripadali socijalističkom svetu i osetili posledice te velike obmane, upravo zbog toga danas brane tradicionalne vrednosti čovečanstva:

- Rusi i Srbi su prihvatili ideju komunizma jer su utopisti i romantičari, verovali su da će ostvariti svet univerzalne pravde! Zato smo lako ušli u tu reku, a kada smo duboko zagazili shvatili da u njoj nema ništa od onoga o čemu smo pričali na obali, a da smo u međuvremenu izgubili i ono što smo imali. Lenjin i boljševici su se borili protiv navodnog ruskog šovinizma i nacionalizma i na toj laži je u suštini bilo osnovano rasturanje ruske nacije. Rus nije mogao da kaže da je Rus, već da je komunista, a Ukrajinci su govorili - ja sam član partije, ali Ukrajinac. A plan stvaranja "ukrajinstva", unijaćem, pokatoličavanjem, zabranjivanjem ruskog jezika i stvaranjem izmišljenih istorija je stvoren u austrougarskom generlaštabu uoči Prvog svetskog rata. Identična situacija bila je sa Srbima u Titovoj Jugoslaviji, gde su prevođeni u nove sintetičke nacije, po planu stvorenom u istom austrougarskom gneralštabu. To je izazvalo veliko razočarenje i kod Rusa i kod Srba i dovelo nas je u dilemu kuda da idemo. Srećom, vratili smo se sebi.

Posmatrajući tendencije u zapadnom svetu, ona konstatuje da je njegova liberalna životna filozofija došla do svog kraja:

- Nije reč o krizi, već o kraju tog pravca zapadnog razvitka. To se najjasnije vidi posmatranjem onoga što nazivaju ljudskim pravima, koja sada podrazumevaju da pre podne budeš muškarac, a popodne žena. To nije ljudsko pravo, već poništavanje ljudske prirode, borba protiv tvorca, Boga. Oni su u toj borbi stigli do kraja, nemaju kuda dalje i osećaju da nemaju perspektivu. Zato nameću filozofiju "ako mi propadamo, onda neka propadne ceo svet" i vide nas kao protivnike jer nećemo da prihvatimo tu apokaliptičnu ideju, koja ima politički izraz u ratovima koji se vode na svim "linijima pritiska" između Tajvana i Kine, Rusije i Ukrajine, u Svetoj zemlji između Izralaca i Palestinaca. Mi, kao što kaže Nikolaj Velimirović, "imamo Gospoda unutar sebe i pred sobom" i idemo njegovim putem, a to je potpuno drugi smer od zapadnog i to daje nadu.

BEZUSLOVNA MEĐUSOBNA LjUBAV

LjUBAV Srba prema Rusima, kako je dobro primećeno, ljubav je prema mitu, a ne realnoj Rusiji, uz osmeh kaže Elena Bondarjeva:

- To je zaista teško objašnjivo: volite Rusiju, a ništa o njoj ne znate. Uopšteno, to je životni stav: volim mamu i tatu i Rusiju, pravoslavac sam, iako ne idem u crkvu. To ne treba objašnjavati, kao što se ne objašnjava vera u Boga, jer nije reč o znanju već o veri. Zanimljivo je posmatrati Srbe kada dođu u Rusiju, oni se zapanje, kakva je to zemlja, šta se tu zbiva, ali se ipak dobro snalaze. Još manje prosečan Rus zna o Srbima, osim da su uvek bili na strani Rusije i da ih je bombardovao NATO, što se pokazalo kao ključni momenat u novijoj ruskoj istoriji. Do 1999. su u Rusiji svi verovali da mi idemo u Evropu, da će nas zapadni svet prihvatiti. Uništavali smo rakete, otvorili smo im tržište, a oni su nas upropaštavali, ali mi smo i dalje verovali. Tačka preokreta se desila kada je bombardovana Srbija, preokret u svesti ruskog naroda i zaokret od Zapada. To je istorijska činjenica.