NOBELOVAC PREDVIDEO RASPAD JUGOSLAVIJE: Nadvijene Đilasova i senka i časopisa „nova misao“ nad Andrićem

U pismima Rodoljubu Čolakoviću piše da oseća da ga obuzima neka teskoba. Veli „da se treba polako povlačiti sa scene, odlaziti iz gužve“. Nisu pozne godine u pitanju, nego sve više političkih nesporazuma oko njega.

U stanu kod Andrićevih, 22. decembra 1965, njih dvojica razgovaraju o Osmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije i novom statutu. Ivo kaže: „Nije u pitanju ovakva ili onakva organizaciona forma Saveza nego međunarodni odnosi. Moglo se rešiti i drugačije, a da se ne potcenjuje niko. Ovako, šta ćemo značiti pred svetom rascepkani na šest literatura. Mediokriteti će dobiti, oni i jesu najgrlatiji. A dobru knjigu prevešće svako, ne pitajući je li autor Hrvat ili Makedonac. Ali mediokriteti će galamiti da i njih treba prevoditi radi afirmacije nacionalnih kultura.“

Njegova nada u jugoslovenski komunizam začeta 1945. počinjala je da se gasi i on nagoveštava buru i tragičan rasplet koji se primicao. U dnevničkoj belešci od 4. jula 1969. Čolaković citira njegovo pismo da se „u određenoj međunarodnoj konstelaciji“ Jugoslavija može raspasti. To je bilo 21 godinu pre njenog stvarnog raspadanja, i zaista u određenim međunarodnim okolnostima.

U februaru 1970. piše da mu je Gustav Krklec ispričao kako u Zagrebu zbog nacionalizma nema atmosfere za rad. A Andrić na to dodaje: „Ovo je samo početak, videćete šta će se sve iz ovakvih stavova izleći.“ Pet meseci docnije, sredinom juna, ponovo se ispoveda Čolakoviću – iz Sarajeva se uvek vraća s mešovitim osećanjem – „uznemiri me onaj dobro poznati zadah šovinizma i rastuži saznanje da više nemam snage za putovanje“. Za Krležu kaže da ne zna kako će završiti s onim što radi: „Nekada veliki Jugosloven, sad postaje provincijalni Hrvat, ono što je nekada strašno žigosao.“

Četiri godine kasnije, kada je posao oko Ustava iz 1974. bio gotov i stavljena tačka na zajedničku državu, čovek koji je poznavao Gavrila Principa i Hitlera, i koji je znao šta sve ljudi ljudima mogu da učine, tvrdi da mu je hrvatski nacionalizam najopasniji „zbog snage koja iza njega stoji – Katolička crkva, moćna, s neiscrpnim sredstvima i obrazovanim i disciplinovanim kadrom (…) u atmosferi koja unakazuje duše ljudi nečim iracionalnim i zlim“.

FLERT S DRAŽOM nije bio jedini razlog za naknadno preispitivanje partijske podobnosti budućeg nobelovca. Nad Andrićem se te 1954. godine nadvila i senka Milovana Đilasa. U istoriji naše posleratne književnosti ostao je gotovo nepoznat podatak da je baš u poslednjem broju časopisa „Nova misao“, koji je zabranjen 10. januara 1955. zbog Đilasovog teksta „Anatomija jednog morala“, objavljen, prvi put, veliki odlomak romana „Prokleta avlija“ „opreznog“ Ive Andrića. Objavljivanje „Proklete avlije“ trebalo je da bude i literarno svedočanstvo, metafora o užasima logorskog života 20. veka. Ivo Andrić je prihvatio da u tom nadstranačkom časopisu štampa svoje delo. Odlomak iz „Avlije“ nije bio jedini kontakt sa ovim časopisom. U drugom broju objavio je obimnu povest „Nemirna godina“ a pripremio je referat o „Psihologiji stvaralaca danas“. Ova zabrana, iz koje će se izroditi prvi politički disident iz socijalističkog lagera, uticala je na Ivu, kao da je na sebi osećao da ga stalno prate neke nepoverljive i nevidljive oči.

Vladimir Dedijer u dnevničkom zapisu od 16. januara 1954. beleži sve što je doživeo Andrić: “Idem ja preko onog malog parka kod Topličinog venca i gledam na klupu gde su Princip i Grabež sanjali o atentatu na nadvojvodu Ferdinanda. Utom naiđe Ivo Andrić sav zabrinut zbog velike kampanje protiv Đilasa. Meni veli: ‘3nam kako ćete se držati, i otac vam je bio takav, ali čuvajte se, imate porodicu.’ Odgovorio sam mu da sam baš ponovo čitao ‘Travničku hroniku’ i pročitao kako su u Travniku, kada je došao onaj strašni vezir koji je pogubio mnoge bosanske kapetane, obesili jednog Ciganina samo zato što je nazdravio jednom uhapšenom mučeniku. Pri rastanku Andrić mi prošaputa: ‘Ništa novo pod kapom nebeskom, ali upamtite da ničija sveća ne gori večito.’”

* * * * * * * * * * *

Iznuđena priredba odavanja počasti velikom piscu

A KADA JE STIGLA VEST iz Stokholma da je dobio Nobelovu nagradu, nevelik, trosoban stan je prepun. Sjatili su se tamo pisci i domaći i strani novinari. Kako su izveštavale novine, telefon ne prestaje da zvoni, „zovu novinari iz Beča, Stokholma, Rima, Pariza i traže intervjue“. Jedini nije bio uzbuđen laureat.

„Meni se činilo da je bio uplašen… Andrić je znao kakvu će zavist izazvati lovor koji je stavljen na njegovu glavu jer su državni favoriti za to priznanje bili neki drugi pisci.

Znao je opet, ako se pokrene priča o njemu, da će se svi najlakše složiti da je on gori od svih. Milovan Đilas je tada bio u zatvoru i on se plašio da će ga strani novinari pitati za njega. Predrag Palavestra mi je ispričao da ga je Andrić zamolio da u slučaju da se to desi on uskoči sa nekim drugim pitanjem pa će odgovoriti njemu, a zaboraviti na prethodno pitanje“, seća se tih dana Matija Bećković.

Dobrica Ćosić, u beleškama o susretu s Andrićem, iz perioda „Nove misli“, piše: „Na moje pitanje da li je ’Prokleta avlija’ metafora za 1948, Informbiro i Goli otok odlučno je odgovorio da mu to nije bilo u pameti…“

Posle dodele Nobelove nagrade Dobrica Ćosić je u više navrata pokušavao da ubedi Josipa Broza da priredi prijem za Ivu Andrića. Najveći sin naših naroda i narodnosti smilovao se tek posle godinu dana. Protokol predsednika Republike, kojim je rukovodio Splićanin dr Sloven Smodlaka, važio je za jedan od najboljih u svetu. Ali, avaj, u slučaju našeg nobelovca, slučajno ili namerno napravljen je veliki propust. Obaveštene su sve zvanice osim Andrića. On je saznao tek kada su ga na dan prijema pozvali i pitali da li mu je potreban prevoz do Belog dvora. Nije preostalo ništa drugo do da se Ivo i supruga Milica spreme navrat-nanos i sednu u taksi.

U salonu za prijem, pored Tita, bili su Jovan Veselinov, Krste Crvenkovski, Dobrica Ćosić i Bogdan Crnobrnja. Posluženi su kafom i sokom.

Dobrica je ostavio zabelešku o ovom susretu: „Bila je doista mučna ta iznuđena priredba odavanja državne počasti velikom piscu. Tito maršalski zvaničan, Andrić ambasadorski uštogljen i diplomatski konvencionalan, Jovanka vesela i radoznala ’kako drug Andrić piše?’, Milica Babić gospodstveno distantna. (…) Očekivao sam da će nas Tito zadržati na ručku s obzirom da nas je primio u 11 sati i da smo bili posluženi samo kafom i limunadom. Tačno u 12 Tito je odložio svoju lulicu sa dopušenom cigaretom i ustao; ustali smo i svi mi za njim; pa smo se rukovali s lažnom srdačnošću. (…) Tito me zadrža na časak da mi kaže: ’Neki mnogo skroman čovjek ovaj Andrić.’ Saglasio sam se.“

Prijem je upriličen, pomenusmo, gotovo godinu dana nakon što je Andrić dobio „Nobela“, 10. oktobra 1962. Pre kafe i limunade piscu je uručen Orden Republike sa zlatnim vencem „za naročite zasluge u dugogodišnjem radu na polju književne, kulturne i javne delatnosti“.