ŽIVOT OBAVIJEN VELOM MISTERIJE: Mnogi detalji iz biografije Ive Andrića ostali su nerazjašnjeni

Julijana Lula, Vučova supruga, poznata nadrealistkinja, spremila je gala večeru. Domaćin, kao i obično, prilikom ovakvih sedeljki, koje su bile gotovo redovne, imao je specijalni zadatak da svoje goste obavesti o onome što se zbivalo u beogradskoj čaršiji, ali i šire. Bio je pun novosti i sve je znao.

Vučo: „Brana Crnčević došao u Književni klub u Zagrebu i pitao: ’Ko je večeras dežurni ustaša u klubu.’ Ljudi shvatili isprva kao šalu, ali kad je ponovio, oni reagovali i izbacili ga napolje.“ Čolaković: „U Beogradu su odmah preduzete mere: skinuli mu dramu s televizijskog programa i oformljena je partijska komisija. Dopada mi se takva brza i efikasna reakcija.“ Ivo Andrić, skida naočare, briše ih, snebiva se, zbunjeno se smeška i kao da neće, prozbori: „Znate (kažu tako je uvek počinjao rečenice) nedavno u Derventi, pod prozorom hotela u kome sam odseo razgovaraju dve kone (komšinice):

– Ču l’ ti noćas onu grmljavinu i jesi li se pripala?

– Ma, kako ne bih čula, a pripala sam se da ne može gore bit. Grmi i sjeva, a u mene u kući sve članovi partije.“

A TAČNO DESET GODINA ranije, skoro u dan, pre ove sedeljke na kojoj će budući nobelovac osmisliti tipičan bosanski vic o Partiji, Andrić je 13. decembra 1954, po sopstvenoj želji (mada postoje svedočenja da ga je na ovaj korak godinama ubeđivao baš prisutni Rodoljub Čolaković) primljen u Savez komunista Jugoslavije. Odluku o tome, posle diskusije, donela je Osnovna organizacija Saveza komunista Srbije pri Udruženju književnika Srbije. Obrazloženje je pročitao sekretar partijske organizacije Milorad Panić Surep.

Bila je to kruna njegovih aktivnosti omeđenih godinama 1944. i 1954. Andrić je ulagao veliku energiju i savesno ispunjavao dužnosti člana Uprave Udruženja književnika u Beogradu, zatim Uprave Udruženja književnika Srbije, a onda predsednika prve organizacije jugoslovenskih pisaca – Saveza književnika Jugoslavije; narodni je poslanik za srez Travnik, većnik Trećeg zasedanja ZAVNOBiH-a, član Ustavotvorne skupštine i Prezidijuma Narodne skupštine BiH, poslanik je Veća naroda Narodne skupštine FNRJ; član je delegacija koje borave u Sovjetskom Savezu 1948. i u Turskoj 1953. godine; potpredsednik je Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija – SSSR, predsednik Društva za kulturnu saradnju Bosna i Hercegovina – SSSR, član Upravnog odbora Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija – Francuska; član je Savezne komisije za upis narodnog zajma, Komiteta intelektualaca za odbranu mira, Uprave Jugoslovenskog udruženja za Ujedinjene nacije, Odbora za inostrane poslove; član je Umetničkog saveta za kinematografiju, član Saveta za književnost pri Ministarstvu za nauku i kulturu u Vladi FNRJ; član je Nacionalne komisije FNRJ za Unesko; član Saveznog odbora Narodnog fronta Jugoslavije (na čijem je čelu maršal Tito)…

Prema dostupnoj bibliografiji to je njegov najplodniji period. Objavljena su 162 njegova rada – tri romana , priče, reportaže, putopisi, odlomci iz romana, govori i zapisi, čemu treba dodati i mnogobrojna predavanja održana u raznim prilikama i povodima.

* * * * * * * * * *

Špartanje zagrebačkim ulicama sa Srpskom zastavom

TAKAV JE ŽIVOT da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži – zapisao je Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“, kao da je hteo da posredno pojasni pojedine „znakove “ iz njegovog bogatog životnog puta književnika i diplomate o kojima se malo zna i koji su ostali nedovoljno razjašnjeni. Ivo Andrić je živeo i umro s mnogo tajni. I danas su teško objašnjiva neka njegova opredeljenja u životu i politici. Od razočaranja u Zagreb i Hrvate, i priklanjanja Srbima, preko visokog pozicioniranja u diplomatiji svih  vlada Kraljevine, do saradnje sa posleratnom vlašću i prijema u članstvo Komunističke partije Jugoslavije 1954. godine.

I ratne beogradske godine slavnog nobelovaca obavijene su velom misterije. Kada je kao jugoslovenski poslanik u Berlinu, u vreme nemačkog napada, vraćan u Beograd, ponuđeno mu je, kao Hrvatu, da može da ode u Zagreb i priključi se diplomatskoj službi Pavelićeve države. Odlučno je odbio ovu ponudu i odlučio da ratne godine provede u srpskoj prestonici. Dok rat bukti u celoj Evropi, Ivo Andrić stiže u okupirani Beograd. Prvog dana juna 1941. useljava se u podstanarsku sobu kod advokata Brane Milenkovića i njegove majke Kaje, u stan na prvom spratu, u Prizrenskoj ulici broj 7. Ušao je samo s dva kofera.

I tu će, između ta četiri zida, imati smirenja i životnog oduška da narednih godina napiše „Na Drini ćupriju“, „Travničku hroniku“i „Gospođicu“, dela koja će mu dve decenije docnije doneti Nobelovu nagradu. Njegovi biografi, pišući o tim godinama, beležili su da se Andrić „držao rezervisano“ i trudili se da naglase njegovo nemirenje s okupacijom, i pozivali su se na njegovo odbijanje da potpiše antikomunistički Apel srpskom narodu i predlog Srpske književne zadruge da objavi izbor njegovih pripovedaka.

Ovim odlukama on je pokazao svoj stav prema okupatorima i Nedićevoj kvislinškoj „državi“. Radan Grujičić, šef antikomunističkog odseka beogradske specijalne policije, početkom devedesetih godina prošlog veka, u Vinzdoru u Kanadi, u testamentarnoj ispovesti, autoru ovog teksta je ispričao kako je u smiraj 1942. godine dobio dojavu da se u Prizrenskoj 7 nalazi britanska radio-stanica koja se uključuje svake noći u 10 sati uveče i radi celu noć. Kada su agenti upali u stan, pored preplašenog advokata Milenkovića i njegove majke, našli su Andrića kako kuca na mašini. – „Pišem roman, nisam politički aktivan rekao je Ivo i pokazao rukopis”   – svedočio je Grujičić.

ULAZAK OSLOBODILACA u Beograd 20. oktobra 1944, vod crvenoarmejaca, dočekao je na Terazijama s Milanom Đokovićem i Raškom Dimitrijevićem. Stajali su na početku Prizrenske ulice, pedesetak metara od Andrićevog stana. Kada je pored njih prošla prethodnica, petorica crvenoarmejaca, Andrić je rekao: „Šta da im damo? Pobednike treba darivati“, zapisao je Milan Đoković u svojim dnevnicama.

Odmah posle oslobođenja i uspostave vlasti Titovih partizana, građanski Beograd i svi oni koji nisu mogli da se pomire s novom stvarnošću, počinju da govore o Andriću kao „vodonoši komunistima“, da se „uprego u komunistički jaram i vuče li vuče uzbrdo“.

Delom čaršije krenule su priče o njegovoj nedoslednosti, prerušavanju, izdaji moralnih načela, prevrtljivosti i prilagođavanju političkim okolnostima, konvertitstvu. Da je zaboravio kako je kraljevskom režimu služio predano i poslušno. Mnogi su se pitali da li je „morao da se toliko ponizi?!“ Da li je to zbog nekih „dosijea koje komunisti imaju, kojim ga ucenjuju?“ Prilepili su mu etikete „jezuita“, „fra Ivan-beg“, „don Ivo“…

U takvim okolnostima nije čudno što se niko nije prisetio da je Andrić bio u svom jugoslovenstvu više nego dosledan. Bio je to od trenutka kada je počeo politički misliti.

I na samom početku, čim je osetio širenje antijugoslovenskog raspoloženja u Hrvatskoj, u zagrebačkim „Novostima“ 8. novembra 1918. objavljuje programski članak pod naslovom „Nezvani neka šute“. A kada je srpska vojska oslobodila Beograd, ceo dan je špartao zagrebačkim ulicama ogrnut srpskom zastavom. Uostalom, svi njegovi mladobosanci su u osnovi bili jugoslovenski nacionalisti, čak i oni koji nisu bili za to da se „meša srpsko vino sa jugoslovenskom vodom“. A potom većina ih je završila u nekoj od varijanti socijalizma.

* * * * * * * * * *

Bečke šetnje sa šefom Kominterninog odeljenja za Jugoslaviju

ČOVEK NjEGOVOG OSEĆAJA za tanane istorijske nijanse i dubokog promišljanja uzročno-posledičnih odnosa između savremenosti i prošlosti morao je da bude svestan celokupne tragedije rata i neviđenog civilizacijskog pada koji je izazvala nacionalistička mržnja. Zašto bi onda sumnjali u njegovu iskrenu misao da još jednom pokuša da se voljno integriše u izgradnju novog poretka, da doprinese novoj Jugoslaviji pa makar to bilo s komunistima.

U vili Stojčevcu kod Sarajeva, 2. avgusta 1966. godine, beleži u „Dnevniku“ Rodoljub Čolaković, u prisustvu Avda Huma, posle doručka Ivo govori o (Mustafi) Mujki Golubiću. Bili su drugovi iz đačkih klupa u Sarajevu. Voleo je Ivo Mujku, nazivao ga vitezom, pravdoljubivim i istinoljubivim, čistim i čestitim. Za njega je govorio da nije bio zaokupljen intelektualnim problemima, ali da je bio čovek od akcije. Kaže da je imao smisla za humor. Voleo je Mujke – kaže Andrić – da se postavi zaštitnički i onda je bio kadar da se za onoga koga brani i pobije. Družili su se u Beču 1923. godine. Mustafa ilegalac, šef Kominterninog odeljenja za Jugoslaviju, a Andrić kraljevski diplomata. Da li je u tim bečkim šetnjama došlo do neke (obaveštajne) saradnje. Prejaka i preslobodna teza. Ali nije nemoguća. Pogotovo kada su ta dva karaktera u pitanju. Možda tu leži odgovor zašto je Ivo postao „vodonoša komunistima“, zašto je postao potpredsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija – SSSR, zašto je na bini, na Prvomajskoj paradi u Moskvi 1948, stajao desetak metara od Staljina.

U godinama koje su sledile, u zatvorenim krugovima, diskretno se širi priča da je on tokom okupacije simpatisao Dražu Mihailovića. Neki od njegovih savremenika to beleže u tajnim rukopisima koji će na svetlost dana izaći mnogo decenija docnije. Andrićev flert sa Ravnom gorom i Dražom postaje omiljena tema u emigrantskoj publicistici i memoarima koje su objavljivali istaknuti pripadnici četničkog pokreta. Kosta St. Pavlović, šef kabineta predratnih i emigrantskih kraljevskih vlada, objavio je u knjizi „Poezija i proza“ (Ženeva, 1977) da je „njegova povučenost (Andrićeva, za vreme okupacije) bila, po rečima nekih zajedničkih prijatelja, samo prividna, jer se bio prilično upleo u pokret otpora, i to na strani generala Dragoljuba Mihailovića, kome je čak, jednom pisanom porukom, izrazio podršku“. Vođa četničkog pokreta, navodno, bio je ushićen kada mu je preneta poruka književnika iz Beograda. Isti autor zapisuje u svom „Ratnom dnevniku 1941–1945“: „U četvrtak, 23. decembra 1943, dobio sam prve vesti od Mladena Žujovića. (…) Krišom je dolazio u Beograd. Tamo je viđao Andrića, koji je u Dražinom beogradskom odboru.“ Mladen Žujović je, inače, bio član Centralnog nacionalnog komiteta, iz inostranstva.

* * * * * * * * * *

Flertovanje sa Dražom i Ravnogorskim pokretom

O ANDRIĆEVOM RAVNOGORSKOM pedigreu piše i Dimitrije Đorđević, profesor istorije na Kalifornijskom univerzitetu,  od 1970.  član SANU. U memoarima „Ožiljci i opomene“ on kaže: „Brana Stranjaković je bio prisutan kada je 1942. godine Ivo Andrić posećivao njegovog strica, profesora Dragoslava Stranjakovića, člana Dražinog centralnog komiteta.“

Siniša Paunović u tekstu objavljenom 1991. u “Ninu” piše da je Aleksandar Belić, predsednika Srpske akademije nauka, 1942. godine skrenuo pažnju Ivi Andriću da generali, među njima i njegova rođena braća Vladimir i Emil, govore da je Mihailović „šupljoglavac“ i „pijandura“. Ivo je na to odgovorio da je Draža – „novi Karađorđe“.
Svedočanstvo na ovu temu ostavio je i Kosta Timotijević u zapisu „Zašto je leva građanska inteligencija počinila klasno izdajstvo?“ u kome piše: „Mnogi su čekali oslobođenje sa zebnjom u srcu (…) Marko Ristić i Aca Vučo obrađivali su Ivu Andrića, spasavajući ga od odlaska na Ravnu goru. Navodno je imao i uniformu sašivenu.“

Ironijom sudbine, kako to kod nas počesto biva, i ma kako to naizgled paradoksalno zvučalo, jedini opipljiv dokument o Andrićevim vezama s ravnogorcima nalazi se baš u njegovom partijskom dosijeu u Kartoteci CK SKJ. Reč je o dokumentu koji je nastao tri i po meseca po prijemu pisca u redove „radničke avangarde“. Po svemu sudeći, ova odluka aktiva Udruženja književnika je izazvala buru u partijskom vrhu. Raznorazni dušebrižnici, partijske birokrate, ovisnici čaršijskih raspredanja, počeli su da vade ispod tepiha sve grehe bivšeg diplomate, naročito njegovo držanje za vreme rata, začinjeno pitanjem – šta će on među nama. Na delu su bila ozbiljna zakulisna nastojanja da se ospori Andrićev ulazak u SKJ. Ostalo je zabeleženo da je Đuro Pucar rekao Čolakoviću „dok si ti lio krv, Andrić je bio ambasador“.

TAJ SPIS JE ZAPRAVO izjava koju su potpisali 30. marta 1955. godine Marko Ristić i Aleksandar Vučo, na kojoj je sledeća napomena: „Marko Ristić i Aleksandar Vučo, koji su se za vreme okupacije često viđali sa I. Andrićem, o njegovom držanju za vreme okupacije dali su ovu izjavu: ’Antinedićevac od prvog dana, Andrić je s odobravanjem i divljenjem primio prve vesti o ustanku u Srbiji, i pobijao je tvrđenje nedićevaca, kapitulanata, i kukavica, da je taj ustanak ’preuranjen’. Iskren rodoljub, čovek koji je u toku Prvog svetskog rata ležao tri godine u austrijskim zatvorima, Andrić je verovao da su tzv. nacionalističke snage one koje se nalaze na čelu oružanog ustanka, ali ne ostajući slep pred činjenicama, on postepeno uviđa da su te snage, sa Dražom Mihailovićem, izdajničke, i pošteno revidira izvesne svoje zablude i iluzije. Posle jedne iskrene moralno-političke krize, Andrić se u trenutku oslobođenja našao spreman da obnovi i napretku svoje domovine lojalno pomogne. Njegova dobronamernost i iskrenost u tom trenutku nisu mogle biti stavljene u sumnju i to možda baš zato što njegovo opredeljenje nije bilo plod nekog naglog, oportunističkog obrta, nego jednog sporog, poštenog ’ispita savesti’.“

Ovaj, u javnosti malo poznati dokument, otkrili su Ratko Peković i Slobodan Kljakić i objavili ga u malčice prećutanoj knjizi „Angažovani Andrić 1944–1954“. Da bi svedočenje Ristića i Vuča dobilo na težini i primirilo podozrivi deo rukovodstva, istog dana „Karakteristiku“ za Ivu Andrića pišu i Milorad Panić Surep, Dušan Kostić i Erih Koš.

„To znači“ – zaključuju Peković i Kljakić – „Andrićevi kontakti sa četnicima nisu bili nepoznanica za neke ugledne i uticajne predstavnike nove vlasti posle 1944. godine, a verovatno ni za njene represivne organe, oličene u Knoju i Ozni.“