UBIO SE OGRNUT ZASTAVOM KRALJEVINE JUGOSLAVIJE: Vladimir Petrović je u knjizi "Slovenački 20. vek" ukrstio sudbine ljudi koji su uticali na nas

- Odilo Globočnik je, kako je to najbolje izrazio reditelj Dragan Živadinov, tamna senka slovenačke istorije. Rođen je u Trstu, u porodici germanizovanih Slovenaca sa očeve strane, i iz prilično mešovite porodice s majčine (majka je rođena u Vršcu, neki govore o njenim slovačkim, mađarskim, hrvatskim, pa čak i srpskim korenima). Svoje "nearijevsko" poreklo "nadoknađuje" nepojmljivom bestijalnošću i sadizmom koji je često šokirao i naciste. Kao čoveku od poverenja Hajnriha Himlera, Globočniku je poverena izgradnja sistema za istrebljenje Jevreja i ostalih "nepodobnih" naroda na području okupirane Poljske. Tako on stvara, ali i upravlja nizom logora smrti, u kojima će na najstrašnije načine biti umoreno više od milion i po ljudi, a ako se uzmu u obzir i druge Globočnikove žrtve, broj je oko dva miliona - kaže Vladimir Petrović, autor knjige "Slovenački 20. vek", koju je izdala "Akademska knjiga".

Na kraju rata Globočnik se vraća u naše predele, sarađujući sa slovenačkim, hrvatskim i srpskim kolaboracionistima sve do propasti Trećeg rajha.

- Iako sam nikada nije priznavao slovenačko poreklo, on postaje svojevrsni simbol kolaboracionista koji su nacistima pružili ključnu podršku, a takvih je u Sloveniji tokom Drugog svetskog rata - uostalom, kao i kod nas - bilo. U želji da se ne kvari "opšti utisak", njihove biografije se sklanjaju u istorijsku pomrčinu ili, što je još gore, peru. Problem je što to "pranje" rezultira prljanjem kompletne istorije - kaže Petrović.

Osim Globočnika, njegova knjiga daje portrete i drugih značajnih Slovenaca, koji su imali uticaja na nekadašnju zajedničku državu: Vladimira Vauhnika, čoveka koji će službovati sa Andrićem u jugoslovenskoj ambasadi u Berlinu i prvi javiti za bombardovanje Beograda i napad na Jugoslaviju, Davorina Jenka, tvorca himne "Bože pravde", Ivana Hribara, gradonačelnika Ljubljane, koji je u smrt otišao ogrnut jugoslovenskom zastavom, jednog od najpoznatijih onovremenih disidenata, pisca Vitomila Zupana, ali i Ivana Cankara...

- Slovenija u dvadeseti vek ulazi kao deo Austrougarske. Iako dvojna carevina donosi nesumnjivi tehnološki razvoj, on je limitiran klasnom i kulturnom politikom države. Tako Slovenci na početku veka žive u dvostrukoj potlačenosti. Prva je ekonomska i socijalna, ona donosi siromaštvo za najveći deo stanovništva, o čemu najbolje svedoče dela Ivana Cankara. Druga je kulturna. Sve do 1918. i uspostavljanja Kraljevine SHS, nemački je jedini zvanični jezik na teritoriji današnje Slovenije, dok je slovenački strogo suzbijan. Prvi Univerzitet u Ljubljani otvara se tek nakon Prvog svetskog rata - objašnjava Petrović.

Kako kaže, istorija Slovenije u prošlom veku zapravo otpočinje borbom za kulturnu, nacionalnu, državnu, ali i ekonomsku samosvojnost, koja će trajati decenijama. Na tom putu ona će doživeti velike ideološke prelome i gotovo nepojmljiva stradanja, pogotovo tokom Drugog svetskog rata. Zato je idealan primer, takoreći "studija slučaja" dvadesetog veka.

- S druge strane, kao retko koja zemlja, ona nacionalni identitet zasniva na jeziku i kulturi, pa tako veliki književnici, kao što su Prešern, Cankar ili Župančič, postaju nacionalni heroji, ali i svojevrsni nosioci nacionalnog i državnog identiteta. Jedinstveni primer u svetu je državni praznik Prešernov dan, 8. februara, tokom kog se slavi ne samo najveći slovenački pesnik svih vremena, već i odaje počast jeziku i kulturi koji su stvorili državu. Baš zbog toga, pišući o istoriji Slovenije, želeo sam da je predstavim kroz portrete ljudi koji su je nepovratno promenili. Tu je svakako i jugoslovensko iskustvo koje je donelo preplitanje ne samo kultura, već i drugih aspekata života, koje nije nestalo ni danas - dodaje pisac.

Opisujući svoje istorijske "junake", Petrović podseća da je Davorin Jenko autor ne samo sadašnje srpske himne "Bože pravde", već i kompozicije "Naprej zastave slave", koja je bila zvanična himna Slovenije nekoliko decenija, a sada je himna slovenačke vojske. Komponovao je i pesmu "Onamo 'namo" koja umalo nije postala crnogorska himna. Njegove kompozicije bile su zvanične himne u čak šest država, što ga čini pravim "ginisovcem". Jenko je postao i jedan od rodonačelnika slovenačke i srpske moderne muzike, međusobno ih preplićući, približio je i trajno vezao slovenačku i srpsku kulturu.

Kad je u pitanju jedan od najvećih špijuna, Vladimir Vauhnik, o njemu su decenijama u našoj javnosti kolale brojne priče. Ostao je upamćen kao čovek koji je prvi saznao Hitlerove planove za napad na Jugoslaviju i Sovjetski Savez, ali i kao obaveštajac koji je radio za najmanje tri zaraćene strane. Na to su se, priča Petrović, nadovezale silne legende, neretko i potpune neistine, pa je postao svojevrsni mit:

- Kako je o svom delovanju ostavio memoarske zapise "U potrazi za Hitlerovim vojnim planovima" i "Među izdajnicima, špijunima i junacima" - napisane nakon rata, u emigraciji, a koji u našoj zemlji nikada nisu bili objavljeni, želeo sam da ovdašnju javnost upoznam sa njima. Tako su ove godine prvi put objavljeni kod nas, u izdanju "Akademske knjige", praćeni komentarima i podacima iz arhivskih izvora, dok u knjizi "Slovenački 20. vek" dajem sliku Vauhnikovog kompletnog života.

A ko je bio Jaka Avšič?

- U mladosti je bio pobunjenik protiv Austrougarske, dok u Prvom svetskom ratu odlazi kao dobrovoljac u srpsku vojsku na Solunskom frontu. Uspevši da izbegne zarobljeništvo na početku Drugog svetskog rata, postaje glavnokomandujući četničkih snaga u Sloveniji. Na to mesto ga je direktno postavio Dragoljub Draža Mihailović. Ipak, brzo će preći u partizane, postajući general Narodnooslobodičke vojske. Učestovao je kao većnik na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, a - ironijom sudbine - upravo je on bio taj koji je komandovao partizanskim jedinicama koje su uništile četničke snage u Sloveniji. Nakon rata je bio ambasador Jugoslavije u Beču i gradonačelnik Ljubljane. Njegova životna priča je, u neku ruku, pripovest o ideološkim prelomima i gotovo suludim preokretima koji su obeležili istoriju dvadesetog veka na našim prostorima - kaže naš sagovornik.

I Vitomil Zupan oličava niz ideoloških kontradikcija. Ovaj partizanski borac posle rata biva osuđen na 18 godina robije zbog prilično neslane šale. Usred sukoba sa IB i gomilanja trupa Istočnog bloka na obodima nekadašnje zajedničke države, Zupan inkognito javlja slovenačkom funkcioneru Ladu Kozaku da je švajcarski radio obnarodovao kako je Tito podneo ostavku. U republičkom vrhu nastaje pometnja, a Ozna ubrzo otkriva vinovnike opasne šale i oni bivaju promptno osuđeni.

- Zupanovo neprestano ispitivanje granica slobode, može se slobodno reći pomeranje svih limita, koliko literarnih toliko i životnih rezultirali su jedinstvenom biografijom pisca pred kojom i najveći "anfan teribl" može samo da crveni - ocenjuje Petrović, koji u knjizi otkriva razne aspekte ovog slavnog disidenta, koji je bio i erotoman, bokser, mornar...

Posebna je priča nekadašnjeg gradonačelnika Ljubljane, devedesetogodišnjeg Ivana Hribara. Nakon kratkotrajnog aprilskog rata, Italijani okupiraju Ljubljanu 1941. i, želeći da daju prividan legitimitet svojoj vlasti, pozivaju nekadašnjeg gradonačelnika da prihvati to mesto ponovo. Užasnut ponudom, Hribar, ogrnut jugoslovenskom zastavom, skače u Ljubljanicu i umire. Ostavlja poruku sa samo dva Prešernova stiha: "Manje je strašna noć u grobu crnom / no pod suncem dani koje ropstvo slama".

- Jedinstveni moralni čin Ivana Hribara bio je dovoljan da ga istorija zapamti, ali i sam njegov život - u kom je stigao da bude osnivač jedne od najvećih slovenačkih stranaka, gradonačelnik Ljubljane koji je grad pretvorio u modernu metropolu, pisac, prevodilac, ambasador, župan dve oblasti u Kraljevini SHS i senator - konstatuje autor.