NACISTIČKI SIMBOL ŠIRE PO MREŽAMA: U trendu mračan izazov među osnovcima, popularišu ideologiju zbog koje su stradale desetine miliona ljudi

Da je ova društveno opasna igra postala hit, naročito se videlo na tzv. školskom danu, na Sajmu knjiga.

- U četvrtak je bio dan za školarce i primetili smo da đaci ne stariji od desetak godina masovno prilaze knjizi "Kultura u nacističkoj Nemačkoj" Majkla H. Kejtera, na čijem omotu je fotografija nacističke uniforme sa "svastikom" na rukavu. U pitanju je kapitalno delo, u kom je autor objasnio kako je Treći rajh kontrolisao kulturu i koristio je u propagandne svrhe. Bilo nam je čudno da to interesuje đake nižih razreda osnovne škole - kaže Vladimir Petrović, pisac i urednik "Akademske knjige".

Učenici bi u grupi prišli knjizi, slikali korice i pobegli. Kada je jedan od njih pokušao da skine omot, zaposleni su ga zaustavili i pitali zašto to radi. Upravo on im je priznao postojanje "Tik-tok" izazova: slikaj "svastiku" i okači na mrežu!

- Naravno da ne mislimo da su ta deca neonacisti, ali smo ubeđeni da im je potrebno više znanja o Drugom svetskom ratu i svim strahotama koje su proizveli nacizam i fašizam. Zato i objavljujemo literaturu koja neguje kulturu sećanja. Ali to nije dovoljno. Potrebno je da kulturna i obrazovna javnost govori o tome i ukazuje na pogubne posledice pokušaja preko društvenih mreža da se nacistička simbolika uvuče u javni prostor i da vremenom postane normalna, kao što bi i ta ideologija postala "normalna". A onda bi, valjda, trebalo da usledi i revizija istorije - objašnjava Petrović.

Dodaje da su i na drugim mrežama popularni snimci Hitlera ili npr. mačaka koje stoje sa podignutim rukama u pozdravu "Zig hajl", dok se u pozadini čuje nemačka koračnica. Podseća i da se Aušvic već žalio zbog izvrgavanja ruglu stradalih i kulture sećanja, opet preko socijalnih mreža.

Da najnoviji izazov vezan za nacističku simboliku nije prvi te vrste potvrdila nam je majka jednog beogradskog trinaestogodišnjaka, koja navodi da je u školi njenog deteta jedan đak proširio "modu" da se međusobno pozdravljaju jednom rukom simulirajući Hitlerove brkove, a drugom "Zig hajl". Zbog toga je, kaže, sazvan sastanak sa razrednim starešinom, na kom se ispostavilo da su neka od dece koja su učestvovala u glupoj igri potomci stradalih u logorima ili kraškim jamama NDH!

Aleksandar Markov, profesor istorije i predsednik Foruma beogradskih gimnazija, smatra da se i u osnovnoj i u srednjoj školi dovoljno uči o Drugom svetskom ratu i zločinima - ako neko hoće da uči.

- U pitanju je nezainteresovanost "zed" generacije za događaje koji im nisu vremenski bliski, kao što nama nisu bili bliski oni iz 19. veka. Oni ne mogu da se povežu sa ljudima koji su stradali za našu bolju budućnost. Naravno, to ih ne opravdava, niti njihovu sklonost da bez kritičkog promišljanja učestvuju u raznim sumnjivim izazovima na društvenim mrežama - konstatuje Markov.

Veruje da mnogi nisu čak ni svesni u šta su se upustili, već se povode za vršnjačkom grupom. To se posebno odnosi na mlađe đake, nezrele. S druge strane, upravo je posle 14. godine teže sugerisati modele ponašanja drugačije od onih koje su već stekli.

- Neće svi oni biti neonacisti, mada u svakom društvu postoji jedan procenat neofašista koji mogu stvarati manje ili veće probleme. Zato udruženo treba da deluju porodica, škola i celo društvo. Ako primeti neke takve tendencije, škola mora odmah da reaguje, baš kao i roditelji. Informisanost i znanje su moć, ali, ako je potrebno, i strože zakonske sankcije. Ukoliko zaboravimo užase rata mi koji smo bili među najvećim žrtvama, ko će ih onda pamtiti - pita se Markov.

I istoričar Milan Koljanin iz Memorijala Staro sajmište misli da bi se protiv neobaveštenosti đaka trebalo boriti boljim nastavnim materijalima, svedočenjima preživelih...

- Deci je uvek privlačan fenomen "zabranjenog voća", ali baš zato treba objašnjavati stalno i iznova čega su simbol kukasti krst i podignuta ruka, na kako strašne načine su ljudi ubijani, koliko smo i sami dali žrtava i da to nije ni zabavno, ni moderno, ni blisko našim vrednostima i tradiciji. I na časovima bi trebalo o tome više govoriti, a kad su u pitanju nastavni materijali, morali bismo više da se uključimo mi iz ustanova koje se bave kulturom sećanja - poručuje Koljanin.