UBIJENA DECA TRAŽE PRAVDU, ŽALIĆEMO SE DO BOGA: Otac Žarka (8) i Nevene (11), stradalih na Petrovačkoj cesti, ogorčen presudom u Zagrebu

Možda je, negde u početku suđenja, i tinjala neka nada da će bol roditelja koji svoju sprženu decu prepoznaju po zubićima podstaći delioce pravde da dotaknu suštinu i uzrok naše nesreće. Naša su deca ubijena dok su izmicala ispred smrti. Na tom putu su spržena.

Užasno je bilo teško Spasu Rajiću kada smo ga juče pozvali da govori o presudi suda u Zagrebu o neosnovanosti tužbe koju su protiv ubica (pilota RV i PVO Hrvatske) podneli on i supruga Slavica za ubistvo njihove dece, osmogodišnjeg Žarka i tri godine starije Nevene.

- Presuda na koju ćemo se žaliti, vratila me u vreme kada su nam ubijena deca. Ona mi je vratila bol i otvorila nezarasle rane. Rane za umorenom decom ne zarastaju. Neko ima "sreću" da se sa njima oprosti, da im položi venac, upali sveću. Našu decu su oni spržili. Šta znači bili "ratna šteta"? Oni su bili ratna patnja, kojoj su izmicali na svom putu spasenja.

Užasno je bilo teško juče Spasu Rajiću.

Tek se vratio sa apatinskog groblja na kome je sahranio pepeo rođene dece i nad grobovima upalio sveće zaštitnice Svete Petke.

Užasno je bilo da upitamo majku Slavicu... šta da je upitamo:

- Ja ću da vam kažem. Naša umorena deca traže pravdu, a mi ćemo je tražiti do Boga. Do samoga neba. Ulagaćemo žalbu sve dok živimo duše naše dece i ne nađemo im mir.

Roditelji osmogodišnjeg Žarka i jedanaestogodišnje Nevene Slavica i Spase Rajić, koji su pred zagrebačkim Opštinskim sudom izgubili spor za naknadu štete jer su im deca ubijena prilikom mitraljiranja izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti, 7. avgusta 1995, moraće da nadoknade parnične troškove Hrvatskoj u visini od 8.000 evra, potvrdio je za "Novosti" Savo Štrbac iz DIC "Veritas".

Štrbac navodi da su roditelji tužili Hrvatsku za naknadu štete zbog duševnih boli uzrokovanih smrću nedužnih mališana, a nepravosnažnu presudu koju je doneo Opštinski sud obaraće žalbom. Za to, kaže, ima puno prostora jer je obrazloženje nedovoljno potkrepljeno. Naime, sud je samo konstatovao da su deca stradala kao "ratna šteta", zbog koje Hrvatska nije kriva, kao i da je nastupilo zastarevanje, ne obrazlažući detaljno ovaj stav i ne dovodeći ga u korelaciju sa krivičnim postupcima vezanim za Petrovačku cestu, već ih isključivo taksativno nabrajajući.

- Tačno je da je rok zastare tri, odnosno pet godina od štetnog događaja, ali izuzetak postoji ukoliko je šteta načinjena krivičnim delom. Budući da krivično delo ratnog zločina ne zastareva, ni odštetni zahtev za to delo ne može zastariti. U obrazloženju presude zagrebačkog suda navodi se da je za događaje na Petrovačkoj cesti u Hrvatskoj podneta krivična prijava (čiji epilog ne znamo), kao i da je u Srbiji pokrenut krivični spor. Ali mi ne znamo zašto se nije privremeno zastalo sa postupkom za naknadu štete i sačekao se ishod krivičnog postupka da bi se donela odluka. Takođe, u presudi nedostaju objašnjenja i kontekst - kaže Štrbac.

Dodaje i da je ova prvostepena odluka veoma važna jer je u pitanju prva presuda vezana za zločin nad civilima na Petrovačkoj cesti, koji hrvatsko pravosuđe tretira kao "ratnu štetu", iako tu nije bilo ratnih sukoba dve strane, već su se izbeglice isključivo povlačile u koloni.

Srpsko pravosuđe pokrenulo je postupak za ratni zločin na Petrovačkoj cesti, a tom sintagmom se obuhvata i onaj zločin nad civilima, koji se dogodio dan kasnije na Prijedorskoj cesti kod Svodne. Krajem marta 2022. godine Tužilaštvo za ratne zločine je posle temeljne i dokumentovane istrage podiglo optužnicu protiv četvorice oficira - pilota hrvatske vojske Vladimira Mikca, Zdenka Radulja, Željka Jelenića i Danijela Borovića za ratni zločin nad srpskim civilima.

Hrvatski piloti se terete da su naredili napade na dve kolone izbeglica, koje su napuštale svoje domove bežeći pred hrvatskom vojskom u "Oluji", na Petrovačkoj cesti 7. avgusta i kod mesta Svodna, 8. avgusta 1995. godine. Tada je ubijeno 13 ljudi, od kojih četvoro dece, a 24 je ranjeno.

Oba napada odigrala su se na teritoriji BiH, daleko od zona borbenih dejstava. Prvi na Petrovačkoj cesti, 62 kilometra od granice sa Hrvatskom, a drugi u Svodni, 12 kilometara u dubini teritorije BiH.

U optužnici se navodi da su na sastanku vojnog i političkog rukovodstva Hrvatske 31. jula na Brionima dogovoreni početak vojne akcije "Oluja" i napadi na severni i južni deo Republike Srpske Krajine, koji su tada bili pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Predsednik Hrvatske i vrhovni komandant Franjo Tuđman je tražio da se nanesu takvi udarci da Srbi praktično nestanu.

Prema optužnici general Josip Čuletić, koji je tada bio načelnik štaba Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva i rukovodilac Centra operativnog rukovoćenja HRZ i PZO, naredio je Vladimiru Mikecu i Zdenku Radulju avionske napade na kolone srpskih izbeglica. Čuletićje u decembru 2021. godine preminuo u Zagrebu od korone u 70. godini i zato nije optužen. Dalje jeMikec naredio Željku Jeleniću avionski napad na izbegličku kolonu, koja se kretala u rejonu gde nije bilo nikakvih oružanih sukoba, putem Bosanski Petrovac - Ključ.

Isto naređenje Radulj je izdao Danijelu Boroviću, ali za napad na kolonu na putu Bosanski Novi - Prijedor. Jelenić je zatim naredio pilotu, kojeg srpski organi nisu identifikovali, da izvrši napad, što je on i učinio 7. avgusta 1995. u popodnevnim časovima, "migom 21" preleteo je kolonu na Petrovačkoj cesti, okrenuo se, poravnao sa njom i ispalio rakete S-24.

Dan kasnije isti manevar i raketiranje su izvela dvojica N. N. pilota po naređenju Borovića u mestu Svodna na drugu kolonu odlazećeg stanovništva. Ni u jednoj koloni nije bilo vojnih formacija, oklopnih vozila, tenkova ili teškog naoružanja. Prema optužnici nikakvog vojnog smisla nije bilo dejstvovati po kolonama civila u dubini druge države, već je cilj udara bio da se Srbima pošalje poruka, da se više ne vraćaju.

Hrvatska nikada nije formirala predmet o zločinu na Petrovačkoj cesti, a njihovo tužilaštvo za ratne zl očine tvrdi da nema dokaza. U BiH je pokrenuta istraga, koja godinama stoji u mestu.

Srpsku optužnicu za "Petrovačku cestu" potvrdio je Sud za ratne zločine u Beogradu u junu 2022. godine, a u avgustu iste godine i Apelacioni sud. Pošto Hrvatska u ovom predmetu ne želi da sarađuje, niti da izruči okrivljene, tužilaštvo je predložilo da se hrvatskim pilotima sudi u odsustvu. E, tu je onda krenulo opstruisanje ovog predmeta i u srpskom pravosuđu.

Krivično vanpretresno veće sudije Mirjane Ilić nije htelo da donese odluku da se sudi u odsustvu, bez obzira na to što su hrvatski zvaničnici više puta poručivali da neće izručiti svoje pilote, da njih suđenje u Srbiji ne interesuje i što su na sajtu vlade objavili saopštenje da ih ne zanimaju srpske zamolnice, niti da po njima postupaju.

Sudija Ilić je ipak tražila da se sudu dostavi dokaz da li su četvorici okrivljenih u hrvatskoj uručeni pozivi da dođu na suđenje u Beograd. Umesto da donese odluku, pozitivnu ili negativnu, njeno veće je službenom beleškom, što je nezabeleženo u radu sudstva, zahtevalo da se još jednom od Hrvatske zatraže te informacije. Tako je "Petrovačka cesta" spakovana u fasciklu čamila skore dve godine u ormaru Suda za ratne zločine.

Pomak je napravljen u avgustu ove godine, kada je konačno donesena odluka o suđenju u odsustvu. Međutim, tu nije još ništa rešeno, jer su se branioci hrvatskih pilota na nju žalili Apelacionom sudu i predmet je sada u rukama sudije Miodraga Majića.

* * * * * * * * * * *

KO U HRVATSKOJ DOBIJA NAKNADU ŠTETE ZBOG STRADALIH CIVILA U RATU

Traže da porodice ukažu prstom na ubice

PORODICA Rajić jedna je od nekoliko hiljada onih koje su tužile hrvatsku državu od rata naovamo zbog nanetih duševnih boli nastalih usled mučenja ilu ubistva njihovih najmilijih. Kako objašnjava Savo Štrbac iz "Veritasa", prve tužbe podnete su još u ratu, a masovno posle njega, naročito posle 2003, kada je donet set zakona u Hrvatskoj, među kojima i Zakon o naknadi štete prouzrokovane nezakonitim delovanjem hrvatske vojske i policije.

- Činilo se da će biti lako dokazati nanetu štetu u slučajevima gde su ubijani nedužni civili, kao u "Oluji", "Bljesku", na Petrovačkoj cesti - objašnjava Štrbac. - Međutim, ispostavilo se da ovo nije baš tako lako jer je hrvatsko pravosuđe zahtevalo od porodica koje tuže da upru prstom u konkretna lica koja su počinila zločine. To, naravno, u najvećem broju slučajeva nije bilo moguće. Tako je pravosuđe prihvatalo samo tužbene zahteve u slučajevima gde su postojale osuđujuće krivične presude protiv hrvatskih vojnika ili policajaca. Recimo, u slučajevima vezanim za splitsku Loru, ubistva u Medačkom džepu, Gospiću, na Koranskom mostu... Tu su porodice dobile neku odštetu. U ostalim predmetima žalbeni postupci su najčešće i dalje u toku, a neki traju već tri decenije.

Nadu, ipak, daju dva predmeta presuđena pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Reč je o ubistvima zarobljenih vojnika u "Slučaju Oćestovo" i zarobljenih civila u "Slučaju Uzdolje". U ovom drugom slučaju jedna svedokinja, iako ranjena, uspela je da preživi i kasnije čak da iskaz u Hagu. Pošto su u oba slučaja hrvatski sudovi negativno presudili jer porodice nisu uspele da ukažu na konkretne ubice, Evropski sud je zaključio da su hrvatski sudski standardi previsoki i da je na državi teret dokazivanja da nije kriva, odnosno da ih nisu ubile hrvatske snage, a ne obrnuto, da porodice dokazuju njenu krivicu.

Posle te odluke, jedna porodica koja je prethodno izgubila sve sporove i morala da plati parnične troškove nekoliko hiljada evra, dobila je u ponovljenom postupku pozitivnu prvostepenu presudu. V. C. S.