SRPSKI POSLANIK PLJUNUO LENJINA: Kontakti i veze sa antiboljševičkim pokretom u Rusiji

Osobu na krmi njenog broda, Nikolu Pašića - često tromog, zakopčanog, škrtog na slovu i reči, malo vidljivog u događajima, koje je često puštao da idu svojim tokom

- Oktobarska revolucija je prenula. Krajem 1917. i početkom 1918. postao je sveprisutan u diplomatskim inicijativama i držao je sve konce politike Srbije u svojim rukama.

Naravno, ni tada nije mogao bez podzemnog rada i igre na više stolova. Jedna od njih je vodila utabanim kursom ka Rusiji. Početno izražavanje simpatija i dobijanje kopija tajnih ugovora nisu bili dovoljni da ispune očekivanja. Uspostavljanje tajnih veza sa boljševičkim vrhom, u tom smislu, sračunato je prvenstveno u korist ostvarenja nacionalnih interesa.

Direktne i indirektne posledice događaja u Petrogradu, usmerile su Pašića korak unazad u odnosu na Krfsku deklaraciju. Hladni međunarodni vetrovi osvestili su ga da obazrivo plovi na glavnom toku ujedinjenja srpskog naroda, sa otvorenom i poželjnom putanjom, ali ne insistiranjem „na sve ili ništa” u pravac slivanja sa jugoslovenskom rekom. Živo interesovanje za sudbinu Bosne i Hercegovine predstavljalo je izraz takvog opredeljenja.

Nije beznačajan ni pokušaj da se preko francuske diplomatije reafirmiše predlog savezničkih koncesija od 4. avgusta 1915. godine, koje su umnogome obuhvatale teritorije naseljene srpskim življem. To je indirektno podrazumevalo i mogućnost prihvatanja Londonskog ugovora. Rusija je dve i po godine ranije imala značajnu ulogu u formulisanju teritorijalnih obećanja.

BOLjŠEVIKE NIJE, međutim, zanimao ratni program Srbije. Trocki je, baš kao i Pašić, od uzajamnih veza gledao da izvuče korist. Okolnosti su diktirale da ni jedan, ni drugi, nemaju uspeha u svojim namerama. Nova, 1918. godina, doneće konačan rascep i usmerenje kurseva dveju države ka suprotnim pravcima.

Preuređenje društveno-političkog sistema u Rusiji ugrozilo je finansijske i privredne interese zemalja Antante. Boljševici su odbili da priznaju dugove carske vlade i u svoje ruke su preuzeli imovinu zapadnih država. Veći problem za saveznike, dakako, bio je političke prirode - u pomenutom opredeljenju nove vlasti za mir. Nije se radilo samo o opasnosti od prebacivanja neprijateljske vojske na druge frontove. Predviđao se scenario dolaska Rusije pod dominaciju Nemačke, koja bi sa te strane dobijala sirovine potrebne za dalje vođenje rata. Posle početnog šoka i zbunjenosti, sve više u obzir je dolazila mogućnost kontrarevolucije, uz određenu savezničku pomoć. Početni kontakti sa antiboljševičkim snagama na jugu zemlje, tokom decembra 1917. uobličili su se u otvoreno pružanje finansijske podrške. Krajem godine, Francuska i Velika Britanija potpisale su sporazum o deobi interesnih sfera. Prva je na sebe preuzela Besarabiju, Ukrajinu i Krim, dok je britanska zona dejstava obuhvatala kozačke oblasti, Kavkaz, Jermeniju, Gruziju i Kurdistan. SAD i Japanu su početkom 1918. za interesne oblasti priznati Daleki istok i Sibir.

* * * * * * * * * * * *

Sovjeti ne poštuju imunitet stranih poslanika

SRBIJA SE ZALAGALA za veću ulogu Antante u Rusiji već na konferenciji u Parizu, krajem novembra i početkom decembra 1917. godine. Pašić je kritikovao savezničko „dopuštanje da se stvari” razvijaju „bez ikakvog javnog ili tajnog učešća sa njihove strane”. Umesto toga, obratio im je pažnju na potrebu da stave do znanja „velikoj većini ruskog naroda”, kako „Sporazum uvek stoji” uz njih; da ne može „pomagati sadašnju revolucionarnu vladu, jer je ona sama bez sporazuma i pripita objavila tajne ugovore i odrekla ih se, i ako su oni bili obavezni za sve ruske vlade, pa ma kakva one načela ispovedale”. Boljševici su još stupili u razgovore sa neprijateljem „i ako postoji saveznički sporazum, da niko ne sme zasebno pregovarati”. Naročito im je, u tom smislu, uzeo za zlo „izdaju saveznika”, dogovaranjem sa Nemačkom, koja je prouzrokovala rat idejom širenja na Istok „na štetu prava i sloboda malih naroda”.

Pašićev stav možda bolje oslikavaju lične beleške o događajima. U njima je izrazio veru da se ruska vlada neće održati; da će u „mračnom” i „teškom vremenu” koje je nastupilo, „zima, koja je ruski najbolji drug u ratu” pomoći da se zadrži neprijatelj, dok se „stvari ne urede, a narod ne uvidi kakvom je nizbrdicom pošao bio, umesto da se uzdigne i svetske događaje bolje vidi”. „Ne treba gubiti prisustvo duha”, bodrio se Pašić, „niti malaksavati u radu od koga zavisi uspeh”. Glavno je bilo dobiti vreme, jer se na bojnom polju zbog godišnjeg doba trenutno nisu mogle dobiti odsudne bitke, „nego se treba ograničavati na odbranu i spremu za iduću godinu, koja će u svakom slučaju biti bolja za nas i naše saveznike”.  U opredeljenju srpskog premijera ogleda se svojevrsno dvojstvo.

Slično saveznicima, iako je nezvanično održavala veze sa boljševicima, Srbija nije gubila nade u novi preokret. To se najbolje videlo na licu mesta.

U SKLADU SA OPŠTOM politikom Antante, srpski poslanik u Petrogradu vodio je računa o potrebi pomoći „zdravom delu Rusa da izvedu zemlju na pravi put”.  Spalajković se već tokom novembra povezao sa predstavnicima kontrarevolucionarnog pokreta na jugu Rusije i opozicionim političarima. Po odobrenju Pašića, uspostavio je neformalne odnose i sa novoformiranom Ukrajinom. Tamo je krajem godine uputio „sposobnog i pouzdanog poverenika” Mitu Dimitrijevića, sa zadatkom da izveštava o tekućim poslovima i razvoju događaja. Činovnik Poslanstva se tako pridružio vojnom izaslaniku Lontkijeviću u Kijevu, na prostoru gde se nalazio veliki broj dobrovoljaca, zajedno sa Dopunskim bataljonom.  Korist se samim tim pokazala dvostrukom.

Ni Srbiji dobro znana komanda Jugozapadnog fronta nije priznala boljševičku vlast. General Ščerbačev je samo iz taktičkih razloga početkom decembra potpisao primirje sa Nemcima. Sličnu politiku pratila je potčinjena Rumunija.  Na pritisak saveznika, njene snage su krajem godine upotrebile vojne mere protiv revolucionarnih odreda, prekinule slanje hrane i počele da razoružavaju ruske divizije u povlačenju. Uz oštre proteste, „maksimalisti” su odgovorili hapšenjem članova misije i uzimanjem rumunskog poslanika Dijamandija kao taoca. Bio je to povod za prvi otvoreni sukob diplomatskih predstavnika saveznika sa sovjetskom vladom. Značajnu rolu u sporu odigrao je Spalajković.

Kršenje međunarodnog prava u povredi imuniteta stranog poslanika izazvalo je zajedničku intervenciju celokupnog kora. Na zakazanom prijemu kod Lenjina u Smoljnom institutu, 14. januara 1918. godine, vladala je napeta atmosfera. Kada je diskusija oko nelojalnog držanja Rumunije postala življa, uzrujani Spalajković više nije mogao da se kontroliše. Naglo je ustao, upr’o kažiprst u lice Lenjinu i sasuo mu u lice pravu tiradu o izdaji. „Vi ste banditi, vikao je na vrhuncu gneva, sramotite slovenski rod i ja vam pljujem u lice.” Ne bez razloga, ustrašeni da će straža ući i intervenisati, ostali predstavnici smirivali su ga. Radilo se o potpuno netaktičnom potezu. Da su stari diplomatski uzusi bili na ceni kod boljševika, teško da bi slučaj mogao proći bez posledica. Ovako, rumunski poslanik se sutradan našao na slobodi. Odnosi između dve bivše saveznice, međutim, nisu mogle da se poprave. Rusija je 26. januara prekinula diplomatske odnose sa Rumunijom i otkazala gostoprimstvo njenim zvaničnim predstavnicima.

* * * * * * * * * * * *

Martovska kapitulacija boljševika u Brest-Litovsku

ANTANTINE DIPLOMATE, uprkos pogoršanju lične sigurnosti u Petrogradu, bili su odlučne da ostanu. Uzdali su se kako boljševici neće uspeti da zaključe mir bez aneksija i kontribucija; da će nakon konačnog uspeha na zapadu, pomoći „zdravim delovima” i izvršiti preobražaj u Rusiji . Nadu im je pojačao prekid razgovora u Brest- -Litovsku.

Trocki je 10. februara odbio da potpiše teške uslove „aneksionističkog mira”, što je potaklo Nemačku da obnovi rat na Istočnom frontu. Boljševici su se tada obratili Francuskoj i dobili obećanje za pomoć. Države Antante su se ponadale da se Rusija vraća pod zajedničko okrilje. No, iznenađenja su nastavila da se dešavaju iz dana u dan. Ono što je u prvi mah izgledalo kao dobar razvoj okolnosti, ispostavilo se, pretilo je da potpuno pokvari planove. Nemci su zaista silovito napredovali ka prestonici. Pred opasnošću da padne u ruke neprijatelja, Spalajković je u društvu većeg dela savezničkih predstavnika 28. februara morao da napusti grad na Nevi.

Plan je bio da se povuku na sigurno, u Stokholm. Put ih je vodio preko Finske, uveliko zahvaćene vatrom građanskog rata.  Poslanici nisu uspeli u nameri da se domognu cilja rutom preko Helsinkija. Računajući da će se lakše probiti, prešli su 6. marta u Tampere.

Ali, put prema Švedskoj bio je presečen. Francusko-britanska posrednička misija kod komandanta bele garde generala Karla Gustava Manerhajma nije uspela da obezbedi prolaz. Volšebno, prethodno su Britanci jedini dobili dozvolu. Ostali su, posle kratkotrajnog boravka u Tojali, krenuli nazad prema Rusiji. Nova diplomatska prestonica postao je grad Vologda, gde su se 29. marta, mesec dana ranije pristiglom američkom ambasadoru, pridružili francuski, italijanski i srpski kolega.  Posle četiri burne nedelje, strani predstavnici su se za neko vreme tu skrasili.

U MEĐUVREMENU, LENjIN je odneo prevagu u odnosu na struju za nastavak rata. Sovjetska vlada je prihvatila diktat Centralnih sila. U Brest-Litovsku su njeni delegati 3. marta potpisali mir pod vrlo teškim uslovima. Po slovu tog ugovora zapadne granice Rusije svedene su na one iz vremena Petra Velikog. Neprijatelju su ustupljene: Poljska, Letonija, Litvanija i Estonija; Finska i Ukrajina su postale zasebne države, a Turska se proširila na Kars, Batum i Ardahan. Uz davanje ogromnih ekonomskih povlastica, boljševici su prihvatili plaćanje tri stotine miliona rubalja ratne otštete i da nemačke trupe kao garanciju ispunjenja ugovora privremeno okupiraju Belorusiju.

Postupak sovjetske vlasti ozlojedio je države Antante. One su krajem januara već energično protestovale protiv prebacivanja nemačkih trupa i ratnog materijala sa Istočnog na druge frontove, protivno uslovima primirja. Novosklopljeni mir je omogućio neprijatelju da sada potpuno slobodno raspolaže svojim efektivama. Ni Srbija nije ostala ravnodušna. Pašić je telegram o Brestlitovskom ugovoru propratio beleškom da je to „pravo izdajstvo Rusije” . U usputnim telegramima iz Helsinkija prvih dana marta, Spalajković je naknadnom pameću odlazak iz Petrograda pravdao odlukom domaćina da pristane na mir. Savezničke diplomate navodno nisu smele da ostanu, pošto se spremala intervencija Japana i SAD. Samim tim, pretila im je opasnost da postanu taoci. Poslanik Srbije je cenio da će prodorom sa istoka Antanta uspeti da izvrši prevrat i pokrene Rusiju na ponovno učešće u ratu. „Nemački plan biće izigran”, sanjari on budan pred listom hartije .

* * * * * * * * * * * *

Prestonica sovjetske države se seli u Moskvu

NISU SVI POPUT Spalajkovića išli u krajnost. Postojali su razlozi u prilog održavanja kakve-takve veze sa boljševicima. Francuski ambasador Nulans ukazivao je na korist koju saveznici mogu imati od boravka makar jednog predstavnika u Petrogradu. Najpogodniju ličnost za tu ulogu video je upravo u šefu Srpske misije, budući da je ona uživala „posebno poverenje” kod sovjetskih vlasti. Istomišljenika je našao na Krfu. Na osnovu predloga, Pašić je tražio od Spalajkovića da se dogovori sa Francuzom oko lica koja treba da se vrate i prate događaje u Rusiji. Poslanik je više puta upozoren kako sve treba da radi sporazumno sa saveznicima. No, upitno je koliko se on doslovno vodio instrukcija i saveta. Još manje je slušao Radoslava Jovanovića, samoproklamovanog privremenog otpravnika poslova u Petrogradu, od sredine marta i u novoj prestonici Moskvi. U istoriografiji prozvani „Pašićev pouzdanik”, ubeđivao je premijera da Srbija nikako ne treba da učestvuje u izolovanju Rusije i molio za povratak poslanika. Iz razgovora sa vrhom sovjetske vlasti prenosio je da odlazak većine srpskih predstavnika ostavlja loš utisak. (Pomalo arogantno, srpski diplomata se sredinom marta žalio na nepredusretljivost kod nove vlasti i poručio kako je spreman da se vrati, ukoliko su boljševici „uopšte rešeni na kakav ozbiljniji rad”. Novi komesar za inostrane poslove, Georgij Čičerin, „radosno” je prihvatio saopštenje i uveravao kako će njegova vlada „činiti sve moguće” da se princip samoopredeljenja „u punoj meri primeni na srpski narod prilikom rešenja njegove sudbine”.)  Spalajkoviću je i lično, prilikom susreta na rusko-finskoj granici, savetovao da dođe u Moskvu.  Početkom aprila, pozivima su se priključili Lontkijević i Šajnović, pošto se dovodio u pitanje „naš celokupan dalji rad“.

POSLANIK JE NA KRAJU zaista i krenuo u novu prestonicu Rusije 8. aprila, ali drugim povodom i tek na kratko. Sa aspekta savezničkih interesa, njegov put imao je posredničku ulogu. Radilo se o ispitivanju raspoloženja boljševika oko ponovnog učešća u ratu, pod pretpostavkom da se usled produžetka nastupanja nemačke vojske na ruskoj teritoriji njihov odnos prema Brestlitovskom miru promenio. Akcenat je ponovo stavljen na Trockog, za koga su postojali nagoveštaji da naginje Antanti. Spalajković je nezvanično, „kao Srbin i prijatelj Rusije”, u razgovoru sa komesarom za vojna pitanja upitao da li se Vologda i Moskva mogu dogovoriti oko obnavljanja Istočnog fronta. U tu svrhu, saveznici su bili spremni da obećaju materijalnu i vojnu pomoć Rusiji. S ozbirom da su se Japanci početkom aprila iskrcali u Vladivostoku, bez dozvole domaćina, predlog nije naišao na blagonaklon prijem. Sovjetska vlada nije htela da se saglasi sa intervencijom, koja je proizvela ogromno nezadovoljstvo. Trocki se ljutnuo, jer takvi potezi mogu izazvati rat, što je primoralo Spalajkovića da se vadi kako se ne radi o zvaničnom predlogu, već on to „hipotetički”. Kraj razgovora, ipak, protekao je u mirnijem tonu. Poslanik Srbije uspeo je da opravda glavni razlog svoje posete - dobio je obećanje za prolaz jedinica jugoslovenskog dobrovoljačkog Dopunskog bataljona do severnih luka. Vojni put te formacije, igrom slučaja, u velikoj meri će uticati i na dalji razvoj odnosa dve zemlje.

TRNOVIT PUT KNEGINjE JELENE

ZAJEDNO sa većim delom  savezničkih predstavnika, koji su  28. februara morali da napuste Petrovgrad,  nalazio se i knez Arsen Karađorđević. Za kneginju Jelenu, ćerku kralja Petra Karađorđevića,  kao člana porodice Romanov, ženu  ruskog kneza imperatorske krvi Jovana Konstantinoviča, bilo je „politički nezgodno” da napusti Rusiju, te je ostala u gradu Nevi.  Preko izgnanstava u Vjatki i Jekaterinburgu, mučnog ubistva njenog muža u Alapajevsku, do hapšenja i držanja u permskom i moskovskom kremaljskom zatvoru, ona je prošla trnovit put tokom 1918. godine. Intervencije srpske strane urodile su plodom tek decembra, kada je kneginja sa decom (Vsevolodom i Ekaterinom) konačno napustila Rusiju.